„Evropol, Interpol, juure naas…“: Novinar Danasa u Holandiji, u poseti najsigurnijoj zgradi Evrope (FOTO)

I zaista. Ulazak u Evropol je dosta komplikovan. Poslednji put kad sam bio u Hagu pre nekoliko godina i kad sam pokušao samo da fotografišem zgradu, iako dosta udaljen od nje, dotrčalo je obezbeđenje Evropola da me upozori da je to zabranjeno.

Prilično sumnjičavo prilazim zgradi sa kolegama i koleginicama iz grupe. Mere bezbednosti kao na aerodromu. Sat, kaiš, sitan novac… Na ulazu nam se ljubazno javlja radnik obezbeđenja i pita odakle smo.

Odgovara na hrvatskom i predlaže da kabastije stvari ostavimo u ormarićima. Ormari imaju svoje šifre. Posle detaljnog pregleda, predavanja pasoša i unosa u sistem, petnaestominutni zastoj na šalteru. Nema dovoljno medijskih bedževa. Ali i to ubrzo biva prevaziđeno – kolega donosi kartice. Stavljamo kartice pored senzora i roto vrata počinju da se kreću. Prilazi predstavnica za medije – Bugarka.

Pitam je da li je dozvoljeno fotografisanje unutra, kaže – naravno, samo nemojte da slikate kamere. Nema problema, spremno odgovaram.
Sad smo već s druge strane ograde. Zgrada ko zgrada. Onda još jedna roto vrata koja rade na kartice. Mere bezbednosti su zaista vrhunske. Malo kabastiji ranac se zaglavljuje u vratima, pa se vraćam unazad.

Ali, ne lezi vraže, jednom sam se otkucao, a nisam prošao pa ne mogu ponovo sa istom karticom da uđem. Vrata se automatski blokiraju. Dolazi pripadnik obezbeđenja i rešava stvar. Na pamet mi pada neki vozač busa iz Beograda koji je očito fasciniran kriminalnom modnom estetikom (crna prugasta košulja i iste takve pantalone, zalizan briljantinom i sa crnim naočarima za sunce…) i koji, pošto mu je u kabini uključen radio s kojeg trešti omamljujući refren pesme – Evropol, Interpol, juure naas… svaki put nagazi na gas.

U zgradi Evropola, kao u svakoj drugoj administrativnoj ustanovi instituciji – vri. Pitam čistačicu gde je sala za prijem novinara, pokazuje i objašnjava da je u prizemlju. Prvi utisak – koliko mnogo svetla za toliku zgradu. Ako se poredi sa turobnim srpskim institucijama, u kojima ne znaš ni da li je napolju dan ili noć, ovo je prijatno iznenađenje. Pritom, izvanredno je filmično a unutrašnjost zgrade je fotogenična, ako se to može reći za zgradu.

Pripremajući se za ovaj razgovor, a zaista sam se radovao što ću imati priliku da uđem u Evropol, razmišljao sam šta bi trebalo pitati predstavnike te institucije. Dan pred polazak u Holandiju američki Stejt department je stavio direktora BIA Aleksandra Vulina na crnu listu funkcionera. Na pamet mi pade predsednik Interpola koji je bio nestao 2018, ali sam odustao od tog pitanja, pošto sam se setio da je šest meseci kasnije bila informacija da je u Kini optužen za korupciju i godinu dana kasnije osuđen na 13,5 godina zatvora. Nismo znali s kim se sastajemo, ali smo znali da idemo u sedite policije Evropske unije.

Evropska unija je osnovala Evropol 1999. godine da bi države članice bolje sarađivale u borbi protiv kriminala.

Srbija je potpisala ugovor sa Evropolom još 2014. godine i ima svog oficira za vezu u ovoj zgradi u kojoj radi 1.600 ljudi, zajedno sa još 300 oficira za vezu iz 27 država članica EU, plus 35 država koje su se pridružile Evropolu i imaju ugovore o saradnji. Dakle, ukupno 62. Zanimljivo je da su članice i zemlje koje ne pripadaju teritorijalno Evropi – Kanada, SAD, Australija, Novi Zeland, Ekvador, Kolumbija, Brazil, ali imaju koristi od informacija koje pruža Evropol.

Portparol Jan Op Gen Ort objašnjava da Evropol na godišnjem nivou prosledi više od milion informacija državama članicama, jer mi „ne vodimo istrage nego podržavamo zemlje“, ali i da nemaju mandat da primaju prijave građana, mada ih građani zovu.
– Nemamo policajce, niti policijska kola, helikoptere… EU ne treba policijsku organizaciju, naš posao je da skupljamo podatke i podržimo države članice informacijama, navodi Gen Ort.

Kako objašnjava, Evropol je kao slagalica jer su neke istrage slaganje slagalice od hiljadu komada, pošto su slučajevi međunarodni. Kao primer navodi da su svojevremeno istraživali kriminalnu grupu iz Meksika koja je kupovala drogu iz Bolivije i onda je rekama Paragvaja švercovali u Brazil, odakle su je slali u Antverpen, u Belgiju, kriminalnoj grupi koja je dalje distrubuira po Evropi.

Nikad nismo videli toliko kokaina u Evropi kao danas, priča Gen Ort, čak 3.300 tona kokaina je zaplenjeno prošle godine. Peru, Bolivija i Kolumbija uzgajaju kokain, a od toga godišnje čak 50-60 odsto ide u zemlje EU. Cena je stabilna – 50-60 evra po gramu kokaina, jer je kvalitet skočio, kaže Gen Ort i dodaje da je novo tržište za organizovane kriminalne grupe Skandinavija – najčešće Finska, plus Danska i Švedska.

Takođe, upotreba kreka je u porastu, pošto je 50 evra po gramu. Kao novinu navodi da mnogo ljudi umire od fentanola, koji je jači od narkotika i koji ulazi kroz Tursku, Rusiju i baltičke zemlje. Objašnjava da je Jermenija ključna za šverc fentanola.
„Nema države koja može sama s tim da se izbori, čak ni Amerika“, podupire Gen Ort svoju tezu da nacionalne policije ne mogu same da se izbore sa današnjim transnacionalnim kriminalom i dodaje da se mora misliti međunarodno.

Sve zemlje Zapadnog Balkana imaju sporazum o saradnji sa Evropolom a, kako ističe, „tokom godina broj informacija razmenjenih sa balkanskim zemljama raste“.
– Posebno sa Srbijom, jer je u poslednje tri godine povećan broj razmenjenih informacija sa Evropolom porastao za čak 50 odsto i kvalitet razmenjenih informacija je jako visok – navodi Gen Ort.
Srbija najviše sarađuje oko krijumčarenja migranata, oružja i droge, ali i sprečavanja trgovine decom.

„Takozvana ‘Balkanska ruta’ za migrante više nije popularna“, ukazuje portparol Evropola i naglašava da je skoro 100 odsto migranata koristilo kriminalnu mrežu za ilegalni ulazak u EU, a da se kriminalne grupe odlučuju da se uključe u šverc migranata jer je „mali rizik a veliki profit“.
Pala su i neizbežna novinarska pitanja o aferi „Jovanjica“, najvećoj plantaži marihuane u Evropi, ali i o sankcijama SAD direktoru srpske Bezbednosno-informativne agencije (BIA), ali Gen Ort kaže da nisu informisani o tome, kao i da ih to ne sprečava da nastave da sarađuju, pošto „oni rade sa državama, a ne sa pojedincima“.

Kako kaže, bilo je nekoliko velikih operacija u kojima se videlo da su kriminalne grupe sa Zapadnog Balkana umešane u krijumčarenje droge i da je njihovo učešće u opštem kriminalitetu u Evropi „veće nego što smo mislili“. Dodaje da su velike organizovane kriminalne grupe iz Albanije često neke usluge plaćale drogom, dok su grupe iz Crne Gore i Hrvatske često uključene u legalan biznis. Evropol ima ugovor sa Kosovom od 2020, ali zbog političkih ograničenja Kosovo može da daje informacije, ali ne i da ih prima od Evropola.

„Nije bilo mnogo operacija u vezi s Kosovom“, kaže Gen Ort i navodi da su oba strateška, operativna dokumenta sa Rusijom suspendovana zbog napada na Ukrajinu.
Zanimljivo je, napominje, da danas čak i organizovane kriminalne grupe imaju svoje veb-sajtove, ali i da ima dosta terorističke i džihadističke propagande na društvenim mrežama.

Objašnjava da sada istražuju desni i levi politički ekstremizam na internetu, kao i da je oko 200 eksperata uključeno u praćenje onlajn propagande.
Sledi zajedničko fotografisanje nakon razgovora, takozvana family photo, nešto kao kad se političari na samitu onako nevoljno poređaju. Za razliku od njih, svi prilično spremno pristaju da se slikaju. Opraštamo se i brzo izlazimo. Sledi fotografisanje zgrade Evropola spolja jer treba iskoristiti priliku, pošto će o Evropolu i njegovim akcijama biti još mnogo priče u budućnosti, a Holandija nije baš blizu…

Naravno, fotografija kojoj sam se predao poslednjih godina zahteva potpuno angažovanje pa sam tako i odlutao. Među poslednjima se priključujem grupi i usput fotkam prizore oko najsigurnije zgrade u Evropi. Iza zgrade primećujem da su probili celu ulicu samo za Evropol. Poslednji put kad sam bio, pre par godina, te ulice nije bilo. Sad ima i stambene zgrade, ali i jednu ambasadu. Ispred stambene zgrade opasane zidom vijori se zastava, ni manje ni više, nego baš Kolumbije. Evropol je na 30 sekundi hoda…

Sedamo na ručak u kafić-restoran na malom uličnom ostrvu, preko puta kružnog toka. Naručujem kafu i sendvič sa krabama. Opuštam se na trenutak, ali pošto sedimo napolju i kako postaje sve toplije, jer sunce nemilosrdno prži, poželeo sam da stavim sunčane naočare. Posegao sam rukom u pravcu torbice, ali nje pored mog ranca nije bilo. Naravno, panika. U torbici mi je novčanik i deo srpskih dokumenata. Preturanjem po rancu rešena je bar glavna dilema – pasoš je tu. Ali šta je sa torbicom? Hiljadu pitanja, ali sva su bez odgovora. Srećom, nismo daleko otišli od zgrade Evropola.

Uzimam pasoš i vraćam se nazad. Objašnjavam obezbeđenju da sam bio u grupi novinara koji su malopre izašli i da sam najverovatnije zaboravio torbu u sali za sastanke, prolazim kroz skenere a ljubazna policajka na šalteru mi nakon provere daje karticu za ulazak. Jedna roto vrata, pa druga. Ovaj put bez problema. Vidim koleginicu zaduženu za medije kako razgovara sa nekim čovekom u odelu i objašnjavam joj da sam zaboravio torbicu. Bila je baš tamo gde sam je i ostavio tokom snimanja grupne fotografije.

Holandija – zemlja bez tabloida

Neizbežni deo novinarske posete bilo je utvrđivanje medijskog stanja u Holandiji. Predsedavajući holandskog Saveta za štampu Fric van Ekster objašnjava da, za razliku od Srbije, u Holandiji nema tabloida, delom i zbog toga što se novine pretežno prodaju putem pretplate, a ne na kioscima ili ulici.
– Novine imaju format tabloida, ali nisu žuta štampa, već kvalitetni listovi, kaže Van Ekster.
Holandski savet za štampu godišnje dobije oko 70 žalbi, dok se u Srbiji taj broj kreće od 100 do 150. Van Ekster ističe da se Savet za štampu bavi žalbama građana i organizacija na rad svih medija, ne samo štampanih, i dodao da o njima odlučuje petočlano veće – dva novinara, jedan građanin, jedan stručnjak, neko ko je radio u novinarstvu ili je stručnjak za etička ili pravna pitanja, dok je predsednik veća najčešće bivši sudija. On objašnjava da najveći problem predstavlja to što je u grupi medija koji ne prihvataju nadležnost Saveta i najpopularniji holandski dnevni list Telegraf. Njihovo obrazloženje je, kaže Van Ekster, da ne žele da bilo ko daje ocene o njihovom radu, osim suda i sudija.
– Savet procenjuje da li je novinar poštovao kodeks i etičke standarde, a sud ocenjuje da li je bilo kršenja zakona. Novinari, međutim, tvrde da zaključak Saveta ipak utiče, jer je veća verovatnoća da će sud presuditi protiv njih ako je Savet prethodno zauzeo takav stav – naveo je Van Ekster.

Visoko poverenje građana u medije

Tomas Bruning, generalni sekretar Holandskog udruženja novinara (NVJ), kaže da u Holandiji, prema istraživanjima, poverenje u velike medije u proseku ima sedam od deset osoba.
– Razlog je što i javni i privatni mediji u Holandiji rade nezavisno i to dokazuju svakog dana. Naravno da i oni prave greške i da ponekad možete kritikovati njihove izveštaje, ali generalno rade profesionalno i nezavisno, mada neki političari vode kampanju protiv medija tvrdeći da su deo establišmenta, da su korumpirani i da im ne treba verovati – ističe Bruning.

Prema njegovim rečima, tokom pandemije korona virusa, u društvu je bila pokrenuta debata o izveštavanju medija, pošto su oni direktno prenosili konferencije vlade o zdravstvenoj situaciji i merama, jer su smatrali da je to važno za građane.
– Mediji su se zbog toga suočili sa kritikama da podržavaju vladinu politiku, što naravno nije bilo tačno, rekao je Bruning.

On je rekao da novinari u Holandiji „generalno mogu da rade posao na veoma otvoren i slobodan način“, ali je dodao da NVJ brine zbog položaja frilensera, koji moraju da rade dodatne poslove jer im zarada nije dovoljna.
– Gotovo 50 odsto novinara u Holandiji su frilenseri i mnogi od njih nemaju adekvatnu platu. Kada nemate adekvatnu platu kao profesionalni novinar, to znači da ste ranjiviji i podložniji tome da ne radite posao nezavisno ili bezbedno – upozorio je Bruning.

Kako kaže, stalno zaposleni novinari u Holandiji imaju platu između 3.000 i 6.000 evra mesečno i, za razliku od mnogih kolega u Srbiji, ne moraju da rade dodatne poslove, dok frilenseri u proseku primaju oko 28.000 evra godišnje, što je tek nešto više od minimalne zarade u Holandiji. Interesantno je da su od 8.000 članova holandskog udruženja novinara nešto više od 50 odsto frilenseri.

Istraživačka novinarka Ingrid Gerkama, koja je sa Nemanjom Rujevićem dobila novinarsku nagradu „Dejan Anastasijević“ za tekst o švercu retkih vrsta ptica iz Afrike preko Srbije u EU, istakla je da novinari bez stalnog zaposlenja, naročito oni koji rade za novine, imaju znatno slabije uslove rada. Dodala je da su frilenseri u Holandiji u mnogo boljem položaju nego novinari u Srbiji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji i da je kao frilens novinarka „100 odsto nezavisna“, ali i da se nikad nije susrela sa ograničenjima tokom rada. Ipak, Gerkama je rekla i da novinari u Holandiji znatno lakše dobijaju informacije od državnih institucija nego u Srbiji.
– Kada sam pitala srpske javne institucije koliko ptica iz Afrike stiže u Srbiju, niko mi nije odgovorio, niko nije želeo da priča na tu temu, dok u Holandiji ipak pokušavaju da mi pomognu, kazala je Gerkama.

Medijski ombudsman – Tigar od papira

Holandija je jedina zemlja koja je uvela medijskog ombudsmana, koji prima žalbe građana na novinarstvo javnog nacionalnog servisa (tri televizije i šest radio-stanica). To je Margo Smit, bivša istraživačka novinarka. Objašnjava da se njen posao u najvećoj meri tiče postupanja po žalbama građana, ali isključivo na rad novinara, a ne i na muziku ili na dramski program, ali i da može da postupa i na sopstvenu inicijativu.

„Ja primam žalbe građana na novinarstvo javnog nacionalnog servisa. Ako građani misle da novinarski posao nije urađen kako treba, da nije po etičkim pravilima, mogu se požaliti meni i ja ću se potruditi ili da nađem rešenje ili da objasnim šta je urađeno dobro, a šta je pogrešno“, kazala je Smit. Upravo je rad emitera ON, kojeg deo javnosti smatra profašističkim, doprineo naglom rastu broja žalbi upućenih Ombudsmanu za javni servis. Od 3.850 žalbi tokom prošle godine, čak 2.336 odnosilo se na rad ON, iako on emituje program na kanalima javnog servisa svega 80 minuta nedeljno. Najviše žalbi, 1.753 od 3.850, odnosilo na diskriminaciju. I za to je, prema rečima ombudsmanke Smit, najzaslužniji emiter ON. Taj emiter je dosad dobio tri kazne od po 150.000 evra ili po 1 odsto prihoda. Objašnjava da su emitovali video u kojem crnci biju belce, pa su se građani žalili na diskriminaciju i rasizam.

Kaže da je bilo i dve žalbe od političara koji su tvrdili da nisu jednako tretirani kao njihov protivnik, „ali novinarstvo tako ne radi“, pa političari radije idu da se žale u novinarski savet. Na rad vodećeg emitera TV NOS, koji ima više od 100 sati programa nedeljno, podneto je 330 žalbi.

De Vris nije ubijen zbog novinarskog posla

Istraživanje sprovedeno 2021. godine u Holandiji pokazalo je da je osam od 10 novinara doživelo neki oblik pretnje ili nasilja tokom obavljanja posla. Prema najnovijem indeksu slobode medija, koji objavljuje međunarodna organizacija Reporteri bez granica, Holandija zauzima šesto mesto u svetu. Reporteri bez granica su ove godine dali visoku ocenu Holandiji zbog raznolike i nezavisne medijske scene, ali su i izrazili zabrinutost zbog dominacije dve privatne kompanije na tržištu novina.

Međutim, prošle godine je Holandija pala na 28. mesto, što je delom bila posledica ubistva istraživačkog novinara Petera de Vrisa, jula 2021. godine u Amsterdamu. Najnižu ocenu Holandija je 2022. dobila u kategoriji bezbednost novinara, zbog ozbiljne pretnje od organizovanog kriminala, ali i pretnji medijima od populističkih partija sa oba krajnja pola političkog spektra.

De Vris nije ubijen zbog novinarskog posla, već zato što je bio savetnik za komunikacije porodice ključnog svedoka u sudskom procesu protiv mafije, naveo je Tomas Bruning i dodao da je mafija ubila i advokata tog svedoka i člana njegove porodice. Pretnje smrću od mafije i danas dobijaju pojedini novinari, uključujući dva novinara vodećeg dnevnog lista Telegraf.

Jedan od njih već pet godina živi pod celodnevnom policijskom zaštitom zbog izveštavanja, ali, iako nema privatan život, nastavlja da piše o mafiji.

Puls Evrope

Puls Evrope – medijske posete EU je projekat Delegacije EU u Srbiji, u okviru kojeg se organizuju putovanja srpskih novinara u zemlje članice Unije kako bi izveštavali o najboljim evropskim praksama.