Najteža i najlepša iskustva tokom pandemije

U anketi je učestvovalo 314 čitalaca, koji su sami odlučili da popune odgovore u prethodnih deset dana, i mada njeni rezultati nisu reprezentativni i ne mogu se preslikati na sve građane, učesnici su kao najteže stvari tokom pandemije opisivali upravo ona osećanja koja su već prepoznata u istraživanjima o uticaju korona krize na mentalno zdravlje.

Neizvesnost koju su čitaoci Danasa najčešće pominjali protezala se na mnoge aspekte života. Učesnici ankete izdvojili su finansijsku neizvesnost zbog gubitka ili smanjenog obima posla, zatim u pogledu daljeg lečenja (što je posebno bilo prisutno među osobama koje su preležale kovid, a i dalje osećaju simptome sa kojima ne znaju kako da se izbore), ali i neizvesnost u pogledu školovanja dece i uticaja pandemije na njihov dalji razvoj. Roditelji mlađe dece takođe su navodili da je postojao strah šta će se desiti sa njihovom decom, ako se oni razbole od kovida.

Posebno je bilo teško onim građanima koji su tokom pandemije izgubili nekog od članova porodice i koje i dalje muči pitanje da li su njihovi najbliži mogli da budu spaseni da se drugačije reagovalo.

Istovremeno, izdvojilo se i osećanje usamljenosti i izolovanosti, i to ne samo zbog toga što ljudi smanjuju kontakte između sebe već i zato što čak i kada su zajedno sa drugima postoji briga da se virus ne prenese.

– Ja ljude grlim kada ih sretnem, i gledam u oči, i smejemo se zajedno… Ali, došlo je vreme kada i svoje najbliže strepimo da zagrlimo, da im ne prenesemo virus… Jer ja se i dalje svuda krećem… Ali, osećam da smo se udaljili, i pored toga što se pravimo da je sve isto… Uvukao se strah, strepnja, za sebe, za najmilije, i neki bes, zbog osećaja da gubimo kontrolu, da život nije u našim rukama, virus je i dalje nepoznanica, i to koliko će ovo da traje i kako će biti posle, napisao je jedan od čitalaca odgovarajući na pitanje „Šta vam je najteže palo tokom pandemije“.

Drugi učesnik ankete svoje iskustvo sažeo je u rečenici „Ljubav prema bližnjima se pretvorila u brigu“.

Učesnici ankete takođe su izdvojili da su osećali veliki pritisak zbog medijskog izveštavanja o koroni. Medijsko trovanje, medijsko bombardovanje, medijsko plasiranje dezinformacija – tako su građani opisivali ulogu medija. Pored medija, značajan broj učesnika ankete ocenio je da je ponašanje vlasti i Kriznog štaba bilo od početka pogrešno.

Ipak, postoji jasna podeljenost među čitaocima u razlozima zbog kojih nisu zadovoljni reakcijom nadležnih. Dok je za jedan deo izostanak adekvatnih mera, neslušanje „struke“, prećutna dozvola protivnicima vakcina da slobodno iznose svoje stavove, odsustvo strategije za imunizaciju glavna zamerka onima koji su rukovodili odgovorom na pandemiju, za druge je to „pritisak“ da se primi vakcina i da se poštuju mere.

Postavili smo i pitanje „šta vam je pandemija dobro donela“. Značajan broj učesnika ankete na ovo pitanje odgovorio je jednom rečju: „Ništa“. Među onima koji su pak izdvojili dobre stvari tokom prethodnih godinu i po dana, preovlađuje to što su dobili više slobodnog vremena da se posvete sebi, porodicu, aktivnostima za koje ranije nisu imali vremena. Istovremeno, čitaoci su naveli da su se u većoj meri zbližili sa članovima porodice, ali i osećaj solidarnosti.

– Pojačana bliskost, upućenost na drage ljude, osecaj kolektivne pripadnosti grupi ljudi sa istim mukama, probuđenu solidarnost – napisao je jedan od učesnika.

Zatvaranje mnogima bilo najteže

Rad od kuće za jedan broj učesnika ankete doneo je veću fleksibilnost i više slobodnog vremena. Za druge je bio poseban izvor stresa pogotovu ako imaju decu koja su u različitim periodima morala da idu na onlajn nastavu. Učesnici su takođe u značajnoj meri izdvojili kao najteže u vreme pandemije period zaključavanja, koje je posebno teško palo najstarijima. „To je za mene bilo ponižavajuće“, napisao je jedan od čitalaca.

Znatna većina ne traži pomoć

Među 314 učesnika Danasove ankete, većina (51,6 odsto) odnosno njih 162 navelo je da su osetili da im je potrebna stručna psihološka pomoć od kada je pandemija počela, dok ostali nisu imali takav osećaj. Među onima koji su smatrali da im je potrebna pomoć, manji broj (62, odnosno oko 20 odsto) je i zatražio takvu podršku, dok većina nije. Osobe koje su se obratile za stručnu pomoć to su u najvećoj meri učinile obraćajući se privatnom psihoterapeutu, a manji broj stručnjacima u državnim ustanovama, kao i besplatnim psihološkim savetovalištima. Osobe koje se nisu obratile za pomoć, iako su osećale da im je potrebna, kao najčešći razlog navode nedostatak novca I vremena, ali i to što nisu znale gde bi mogle da potraže podršku.