dr Nela Andrašić, foto: J. PatarčićDr Nela Andrašić je ušla u kovid sistem u decembru 2020. godine, u jeku, do tada, najvećeg talasa epidemije korona virusa.
Uz manje prekide, tokom prošle godine, do danas je ostala u crvenoj zoni Opšte bolnice u Subotici, a za to vreme je prošla kroz sva kovid odeljenja i resporatornu ambulantu, gde je danas koordinatorka mladim kolegama.
Inače po struci internista – onkolog, kaže da je u kovid sistem ušla slučajno, kao i većina njenih kolega, jer je potreba za lekarima koji će brinuti o hospitalizovanim pacijenati bila ogromna.
“U početku sam radila u kovid odeljenjima i kako se ukazivala potreba, odnosno kako se povećavao broj pacijenta, tako je rastao i broj kovid odeljenja, pa sam u jednom trenutku bila na Infektivnom odeljenju, Kovid 1 i Kovid 2“, započinje priču za portal Danasa dr Nela Andrašić.
Njen radni dan je počinjao u osam ujutro, kada je bila primopredaja smene. Prisećajući se, kaže da su tada u svakoj smeni radila po dva mlada lekara 24 sata dnevno i menjala se svaki četvrti dan, a njihov rad su koordinisale starije i iskusnije kolege, što je bila njena uloga.
“Prvo smo dobijali izveštaj o svemu što se dešavalo u prethodna 24 sata sa pacijentima i nakon toga smo išli u vizitu. Najpre smo prolazili kroz proces oblačenja skafandera, maski, rukavica, kaljača, za šta imamo posebnu procedura kojim redom i kako se oblače. U vizitu sa lekarima je išla i glavna sestra smene, a pre toga su sestre i medicinski tehničari pripremili za svakog pacijenta vitalne parametre, što podrazumeva saturaciju kiseonika, pritisak, puls, srčanu frekvencu, broj udaha i kad to imamo, onda posebno pregledamo svakog pacijenta”, kaže doktorka Nela.
Kako nam predočava, ponekad je samo vizita umela da traje do tri sata, u zavisnosti od broja pacijentata koji su u tom trenutku bili hospitalizovani u kovid delu subotičke bolnice.
“Prošle godine u januaru, februaru i martu u Kovidu 1, bilo preko 80 pacijenta, dok je u celoj bolnici bilo preko 200. Pri tome, sve su to teški pacijenti i sve njih treba pregledati i kompletno obraditi”, naglašava dr Andrašić.
Kada se vizita konačno završi, našu sagovornicu je ponovo čekala ista procedura, samo ovog puta presvlačenja, u posebnoj prostoriji za odlaganje kontaminirane opreme.
Potom bi odlazila u lekarsku sobu i pregledala temperaturne liste, a u slučaju potrebe, menjala terapiju ili razmatrala da li je nekom pacijentu potrebna dodatna dijagnostika.
“Imali smo mnogo pacijenata koji nisu imali samo upalu pluća. Bilo je mnogo pacijenata sa komorbiditetima, srčanim bolestima, onkoloških pacijenata, zbog čega su bile potrebe konsultacije sa kolegama određenih specijalnosti. Naravno, mi imamo protokole kako šta treba lečiti i oni jesu važni, ali je najvažniji klinički pregled i klinička procena pacijenta, jer ne može svako da se ukalupi u protokol. Ponekad morate nešto da uradite i pored protokola, jer u tom trenutku taj pacijent klinički ima neki simptom koji se izdvaja, koji je drugačiji od onoga što je po protokolu. Prosto naš posao je takav da ne možete sve naučiti na fakultetu, niti pročitati u knjigama, dok sami ne steknete neko iskustvo, ne pogledate pacijenta, ne doživite neke stvari kao lekar, a to su lepe i ružne i teške stvari”, objašnjava doktorka Nela.
A najteže je svakom lekaru kada nekome ne može da pomogne. Iako je, kako kaže, navikla da kao onkolog radi sa životno ugroženim pacijentima, ističe da se na smrt čovek teško može navići.
“Bilo je takvih slučajeva da se za vrlo kratko vreme, dva-tri sata ili čak nekoliko minuta, pacijentu stanje naglo pogorša i vi ste nemoćni. To je najgore, kad se osećate nemoćno i taj osećaj da ste možda još nešto mogli da uradite za tog pacijenta, a niste stigli. Onda se pitate i ta pitanja vas muče, ali suština je da neke stvari nisu pod našom kontrolom i mi možemo da uradimo sve, i što znamo, i što smo naučili kroz praksu, i kako protokol nalaže, ali da opet bude nedovoljno”, kaže dr Andrašić.
Ipak, kako dodaje, bilo je i lepih trenutaka, a kao najsrećnije izdvaja one kada oporavljenog pacijenta otpušta iz bolnice na kućno lečenje.
“Kada vidite da mu je bolje i kako se iz dana u dan oporavlja. Kako više nema potrebu za tolikim protokom kiseonika, kako ga postepeno skidate sa kiseonika i kada može da ide kući, tada smo svi srećni. Naravno, tom pacijentu predstoji period kućnog lečenja i u otpusnom pismu mu savetujemo koju terapiju da uzima i kada da dođe na kontrolu, ali to je trenutak koji vam pruža zadovoljstvo. Da i dalje radite i da se trudite, jer znate da će biti bolje”, naglašava naša sagovornica.
Sa pozicije koordinatorke kovid odeljenja, u oktobru prošle godine je prešla na poziciju koordinatorke kovid ambulante u subotičkoj bolnici, gde i danas radi.
Ovde je, kaže, posao drugačiji i dinamičniji, jer se radi trijaža pacijenata, ali ističe da je odgovornost podjednako velika.
“Tu je svakog dana zaista veliki priliv pacijenata koji zahtevaju kompletnu dijagnostiku. Imate neku drugu vrstu odgovornosti, a to je koga šaljete na kućno lečenje, a koga primate u bolnicu. Kad se prisetim prethodnog perioda i uporedim sa sadašnjim, mogu da kažem da su pre godinu dana, pa čak i pre tri meseca, bile mnogo teže kliničke slike i imali smo jako veliki broj pacijenata sa obostranom upalom pluća koji su zahtevali kiseoničku potporu. Sada, u poslednjih mesec-dva dana, mogu reći da imamo veliki broj pregleda u ambulanti, ali su kliničke slike mnogo blaže i nema toliko potrebe za hospitalizacijom pacijenata. U većini slučajeva su to nevakcinisani pacijenti, ne mogu da kažem da nema vakcinisanih, ali su u značajno manjem broju”, dodaje dr Andrašić.
Kroz celo iskustvo rada u crvenoj zoni, naša sagovornica ističe da su najteži periodi rada bili prošle godine u februaru, martu i aprilu na odeljenju, kao i u oktobru, novembru i decembru u ambulanti.
Uprkos tome, dolazila je na posao bez straha, a najvažnije od svega, uspela je da sačuva svoje zdravlje, jer se do sada nije zarazila.
“Uvek smo imali opremu za rad, s tim da nije bilo vakcine kad smo počeli da radimo. Sve kolege koje su u martu 2020. godine počele da rade u kovidu, nisu bile vakcinisane, a opet su svi svesno ušli i radili sa kovid pacijentima. To je zaista trebalo umeti, znati i smeti. Čak i ja kad sam počela da radim, nije bilo vakcine, tek je stigla u januaru 2021. godine i onda sam se, naravno, vakcinisala. Ali, takav je poziv lekara. Prosto ulazite svesno u nešto, iako znate da postoji rizik da i sami obolite. Pri tome, idete kući, gde imate svoju porodicu i koliko god da pazite, niste samo dogovorni za sebe, odgovorni ste i za svoje bližnje i to je zaista jedna teška situacija sa kojom se treba izboriti i nositi. Ali, straha nije bilo, jer je ovo naš posao”, jasna je dr Andrašić.
Da bi posao mogao da se uradi, dr Andrašić ističe da nije dovoljan pojedinac, već je potreban tim, zbog čega nesebično pohvaljuje svakog kolegu koji radi u crvenoj, ali i u zelenoj zoni bolnice, jer jedni bez drugih, kako podvlači, ne mogu.
“Bez dobre organizacije i tehničke podrške komplete laboratorije, radiologije i ljudi koji tamo rade, mi u crvenoj zoni ne bismo mogli ništa. Dakle, to ne može jedan čovek, već ceo sistem u kojem svi međusobno moramo da sarađujemo da bi to zaista funkcionisalo. Imamo sjajne mlade lekare koji rade u kovid odeljenjima i ambulanti. Sestre i medicinske tehničare koji se brinu o pacijentima. Nosače koji su uvek tu ako treba pacijenta negde odneti na dijagnostiku i vratiti. Tehničko osoblje koje nosi boce sa kiseonikom, održava prostorije čistim i urednim. Doktorke infektologe Šegan i Manigoda, koje su uvek tu za svaku konsultaciju i mišljenje, a da ne govorim o doktorki Krtinić, koja je epidemiolog bolnice i koja nas sve drži na okupu i pomaže. Bez nje bi ovo zaista bilo nemoguće uraditi”, poručuje doktorica Nela.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
