Najugroženiji su najugroženiji

Dok svi prilagođavaju radu od kuće, menjaju svoje dnevne rutine i bave se iščitavanjem gomile vesti o korona virusu, državni organi u uslovima vanrednog stanja užurbano rade na preduzimanju mera za suzbijanje epidemije. Mere se menjaju iz dana u dan, sa verovatno poslednjim korakom uvođenja potpune zabrane kretanja, koja će ulice naših gradova učiniti avetinjski praznima kao u Italiji i Kini.

Mere koje je Vlada Republike Srbije donela u cilju borbe protiv pandemije ostavile su brojne socijalno ugrožene građane i građanke potpuno paralisane, izložene novim kršenjima ljudskih prava. Ova nova kršenja ljudskih prava nastupaju upravo zbog nedostatka državne reakcije koja bi umanjila sve ono što preti da najslabiji u društvu neproporcionalno teže osete posledice uvedenih mera.

U zemlji u kojoj je prema nekim istraživanjima svaki četvrti građanin u riziku od siromaštva, na prvi pogled bi se moglo reći da je teško utvrditi ko je najugroženiji. Ipak, ako pogledamo malo detaljnije, videćemo da su najugroženiji pre svega ljudi koji žive u siromaštvu, korisnici socijalne pomoći, Romi iz neformalnih naselja, bez pristupa pijaćoj vodi, zbog čega ne mogu da održavaju ni minimum higijene koji je potreban da bi se sprečilo širenje virusa korona.

Mnogi od njih najčešće se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina pa u uslovima vanrednog stanja ostaju bez mogućnosti da rade. Mnogi raseljeni Romi, takođe, nemaju ni dokumenta, nemaju struju pa ovih dana teško da mogu i da prate sve podatke o merama za suzbijanje epidemije korona virusa. Pored toga, tu su ljudi koji su u ustanovama socijalne zaštite, beskućnici, izbeglice i tražioci azila koji su sada u pretrpanim prihvatnim centrima. Da zaključimo – ogroman je broj onih kojima bi država trebalo konkretnije da se pozabavi i da pronađe načine da umanji posledice borbe protiv pandemije korona virusa po njihova prava.

Zbog toga su nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima uputile nekoliko apela nadležnima da mere prilagode onima koji su zbog uvođenja mera sada u još nepovoljnijem položaju. U tom smislu, A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava ukazala je Vladi Srbije da je hitno potrebno formiranje „trećeg štaba“, koji bi najhitnije morao da preduzme korake kojima bi se otklonile ili ublažile posledice nastale po najsiromašnije i najugroženije kategorije osoba koje se nalaze pod jurisdikcijom države.

Treći štab mogao bi da ovim ljudima bar mogao da da odgovore na pitanja:

Kako peremo ruke kada nemamo vode?

Kako učimo školu preko RTS-a ako nemamo struje?

Kako dobijamo „najmanje 60% zarade u prethodnih 12 meseci, a nikako manje od minimalne zarade“ ako je zarada dogovorena sa gazdom koji sutra može da odluči drugačije?

Kako da sprovodimo mere samoizolacije ako tri generacije žive u jednoj sobi?

Kako ostajemo kod kuće kada nemamo kuću?

Kako kupujemo sapun, maske, rukavice i paracetamol ako živimo od socijalne pomoći koja je stotinak evra?

Ni na jedno od ovih pitanja desetine hiljada ljudi koji možda trenutno nisu u direktnom zdravstvenom riziku kao najstariji i najbolesniji, ili u direktnom ekonomskom riziku kao najvredniji i najsposobniji (kojima već stiže državna pomoć), ali su u svakodnevnom egzistencijalnom riziku – do sada nisu dobili odgovor.

Predlog sa jasno razrađenim merama koje bi država trebalo da preduzme kako bi umanjila posledice borbe protiv korona virusa za najugroženije, ostao je bez odgovora. Danas brojimo tačno tri nedelje kako smo preko Tima za socijalno uključivanje Vlade Republike Srbije i u koordinaciji sa drugim organizacijama civilnog društva kabinetu predsednice Vlade podneli predlog sa listom hitnih mera koje treba preduzeti u oblasti obrazovanja, socijalne zaštite, stanovanja, zdravstvene zaštite i pristupa vodi. Uporni pokušaji da dobijemo odgovore na predlog koji smo uputili ostali su bez uspeha.

Posle decenije rada na poboljšanju položaja Roma, ne prezam da pretpostavim da jedan od razloga što takav štab nemamo i što odgovore na ove predloge ne dobijamo, iako bi i u redovnim uslovima bili neohodni, jeste sistemska diskriminacija Roma u Srbiji uz poslovično odsustvo pritiska javnosti. Već skloni stereotipima i predrasudama da se određene grupe nalaze u teškom položaju jer su za to same krive, kao što se često govori za Rome da ne vole da rade (probajte da sakupljate jedan dan sekundarne sirovine u Beogradu pa ćete jasno zaključiti ko su najvredniji radnici u Srbiji) ovih dana ljudi i sami žive pod pritiskom straha pa okupirani svojom „mukom” imaju još manje razumevanja za njihov težak položaj.

Međutim, ovaj malopre pomenuti pritisak javnosti nije ništa drugo nego odsustvo jedne druge reči na koju se od izbijanja pandemije korona virusa saplićemo svaki dan. To je solidarnost. Svakodnevno čujemo kako je solidarnost neophodna da bi se prebrodila ova nezapamćena kriza, ali nam malo ko objašnjava šta je to solidarnost. Za građane i građanke je jasno – to je malopre pomenuti pritisak javnosti, to je briga za drugog koji je slabiji, ugroženiji, to je dužnost da se stane u zaštitu onih koji su potpuno obespravljeni. Za državu – praktikovanje solidarnosti bi podrazumevalo da konačno preduzme mere za zaštitu onih koji su najugroženiji i da im u skladu sa tim obezbedi koliko-toliko normalno funkcionisanje tokom ove krize. Dakle – to je makar jedna cisterna vode u neformalnom naselju u kom žive oni za koje se tako često kaže da su im prljave ruke.

Online kampanju „Upoznaj, ne sudi!“ podržana je od strane projekta Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“, koji sprovodi GIZ.

Odgovornost za izneta mišljenja u ovom tekstu snose autori i ona se ne moraju nužno slagati sa zvaničnim stavovima GIZ-a.