Foto: BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC/MOKrajem marta stigla je važna vest za mnoge parove koji žele da postanu roditelji – starosna granica za vantelesnu oplodnju o trošku države pomera se sa 43 na 45 godina. Budući roditelji su se ponadali i počeli sa prikupljanjem obimne dokumentacije. Tri meseca kasnije najava o proširenju starosne granice i dalje je mrtvo slovo na papiru.
Pored toga što su se roditelji, za sada bar tako izgleda, uzalud ponadali, nisu im ni omogućene druge procedure – poput oslanjanja na donirane jajne ćelije – koje imaju neuporedivo veću uspešnost u poređenju sa postupcima VTO u 40-im godinama.
Iz RFZO-a kažu da su oni svoj deo posla uradili u pogledu pomeranja starosne granice – izradili su potrebna dokumenta i predali ih dalje Ministarstvu zdravlja na postupanje. Iz Fonda još ističu na svom sajtu da su početkom juna poslali urgenciju Ministarstvu u vezi sa ovim slučajem.
Pored RFZO, Ministarstvu su se obraćali i pacijenti. Iz udruženja Šansa za roditeljstvo kažu da su im poslali dopise, kao i Fondu, i da se nadaju „uskoro informacijama i ozvaničenju ove najave“.
– Najava za pomeranje starosne granice na 45. godinu je obradovala mnoge parove i mnogi su počeli još marta meseca sa pripremama analiza kako bi što pre izašli pred komisiju za finansiranje postupke. Žao nam je što još nije usvojeno pomeranje i svakodnevno nas poziva veliki broj parova koji iščekuje promenu starosne granice – kaže Dragana Krstić, iz udruženja Šansa za roditeljstvo.
Pojedini lekari sa kojima je Danas razgovarao ipak ističu da bi od podizanja starosne granice mnogo svrsishodnije bilo da konačno zaživi postupak doniranja jajnih ćelija, koji zakon dozvoljava a koji ima veću uspešnost od VTO.
Ginekolog i stručnjak za reproduktivnu medicinu dr Milan Milenković objašnjava da je šansa da VTO uspe sa 45 godina skoro ravna nuli, sa 44 godine kreće se oko tri-četiri odsto, sa 42-43 godine oko deset odsto.
– Zbog toga bi mnogo racionalnije bilo ženama omogućiti da ostanu trudne i rode dete putem doniranja jajnih ćelija. Kada se radi donacija jajnih ćelija po jednom postupku šansa da se ostane trudan je između 50 i 60 odsto, a nakon tri ponovljena postupka je skoro 100 odsto. Poređenja radi ako posmatramo mlađi par šansa po ciklusu da žena ostane trudna je oko 20 odsto. Još 2017. donet je Zakon koji omogućava donaciju jajnih ćelija, ali do sada nijedna donacija nije urađena. Ceo postupak trebalo bi da vode državne ustanove i privatnim klinikama nije omogućeno da budu deo tog procesa, kaže dr Milenković.
Upitan o troškovima postupka doniranja jajnih ćelija, dr Milenković kaže da je tačno da se radi o skupljoj proceduri u odnosu na VTO, ali i dodaje da se postavlja pitanje racionalnog trošenja novca.
– Sredstva bi trebalo usmeravati ka onim procedurama koje i donose najveće šanse da se dobije željeni rezultat. Ne znam zašto doniranje jajnih ćelija još nije zaživelo u Srbiji – kaže Milenković.
Iz Udruženja šansa za roditeljstvo napominju međutim da bar oni kao predstavnici pacijenata moraju imati sluha i razumevanja za potrebe pacijenata te da pojedini žele da pokušaju sa svojim reproduktivnim materijalom.
– Opet sa druge strane su tu i oni koji bi mogli, uz veće šanse, sa donacijom da stignu do roditeljstva. Svakako, lekari treba da daju mišljenje da li je par za donaciju ili postupak sa svojim reproduktivnim ćelijama. A cilj je, naravno, više beba i srećnih roditelja ma kojim putem da se mora ići – kaže Dragana Krstić.
Ona navodi da donacija jeste velika potreba i treba je omogućiti svima koji ne mogu drugačije do bebe nezavisno od godina.
Parovi iz Srbije koji žele donaciju za sada odlaze u inostranostvo s tim da je nedavno stigla najava da će Srbija uvoziti donirani materijal.
Krajem maja državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Predrag Sazdanović rekao je da Srbija pregovara sa bankom reproduktivnih ćelija iz Španije iz koje bi uvozili jajne ćelije i spermatozoide.
Za sada međutim ni na ovom polju nema pomaka.
Za to vreme iz Ministarstva za brigu o porodici poručuju da se Srbija suočava sa izuzetno teškom demografskom slikom, da je samo prošle godine izgubljen grad veličine Zrenjanina, te da je ovo najveći problem Srbije – „pitanje postojanja; biti ili ne biti“.
Šta je urađeno?
Ove godine zaživele su izmene koje omogućavaju parovima sa sekundarnim sterilitetom da pokušaju postupak VTO o trošku države, zatim je omogućeno finansiranje neograničenog broja procedura krioembriotransfera o trošku Fonda za prvo dete, kao i finanisranje parova s problemom azoospermije, što je dozvolilo mnogo većem broju parova da imaju VTO finansiran o trošku Fonda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
