Roditelji često prave medveđu uslugu svojoj deci koja imaju neki invaliditet obavljajući određene radnje umesto njih, čime se deca osećaju onesposobljeno i ne razvijaju dalje znanja i veštine, rekla je FoNetu psihoterapeutkinja Andrea Nenadić.
Prema njenim rečima, psihološka podrška osobama sa invaliditetom je dodatno potrebna, jer društvo i kultura imaju dosta uticaja na njih, pa njihova ranjivost zahteva dodatnu podršku.
Najveći problemi mladih sa invaliditetom su izolovanost i osećaj nepripadanja, jer nemaju tehničke mogućnosti da se u potpunosti uključe u društvo, ukazala je Nenadić.
Ističući značaj institucionalne psihološke podrške, ona je predočila da se sada ona najčešće svodi na privatnu praksu.
Nenadić napominje da posebnu podršku iziskuju mladi koji su u toku života stekli neki invaliditet, za razliku od onih koji su već rođeni sa njim
Kako je objasnila, problem je u tome što osoba koja stiče invaliditet u toku života prolazi kroz traumu i mora ponovo da se adaptira.
Naš sistem nije podržavajući u smislu tehničke prilagodljivoseti, pa se u takvoj stuaciji šalje poruka da biti bolestan je velika sramota i stid, ukazala je Nenadić, što doprinosi izolaciji osoba sa invaliditetom.
Potrebno je da se razvije sitemska podrška kroz obrazovanje, zdravsteno i socijalno osiguranje, naglasila je ona i upozorila da „osobe koje nemaju invaliditet često mogu da naškode onima koje ga imaju i to najčešće iz neznanja“.
Prema njenom objašnjenju, potrebno je razgovarati sa osobom kojoj je potrebna podrška i pitati je na koji način možemo da joj je pružimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.