Najveći uspeh jugoslovenskog fudbala

Izgubila je u četvrtini finala SP od Argentine, nakon izvođenja jedanaesteraca, i na taj način se časno oprostila od velikih fudbalskih takmičenja, s obzirom da je to bilo njeno poslednje pojavljivanje. Nekoliko meseci nakon toga, u jesen 1990. godine, počeo je ciklus takmičenja koji će nekoliko meseci kasnije dovesti do najvećeg uspeha jugoslovenskog klupskog fudbala u njegovoj istoriji – osvajanja Kupa evropskih šampiona. Beogradska Crvena zvezda je, nakon godina solidnih nastupa na tzv. evropskoj sceni, te godine okupila tim za koji se pokazalo da je spreman da se nosi sa najjačim evropskim klubovima. Pobedivši redom Grashopers, Glazgov Rendžers, Dinamo iz Drezdena, a zatim u polufinalu minhenski Bajern, i na kraju, marsejski Olimpik, u finalu odigranom 29. maja 1991. u Bariju, ova generacija Zvezdinih fudbalera uspela je u onome što nije pošlo za rukom ni jednom jugoslovenskom klubu – da postane klupski prvak Evrope.

Zvezdin tim je bio jugoslovenski u pravom smislu te reči, činili su ga najbolji fudbaleri iz Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, predstavljajući tako bivšu državu „u malom“. Kao svedok ovih uspeha beogradskog kluba, mogu da kažem da u to vreme među navijačima nacionalnost fudbalera apsolutno nije bila tema. Činjenica da je Robert Prosinečki Hrvat, Refik Šabanadžović Bošnjak (u tadašnjoj terminologiji „Musliman“) a Darko Pančev Makedonac nije mnogo značila navijačima, jer su svi oni bili i ostali pre svega igrači Zvezde, i kao takvi podržavani i slavljeni. Ali dok je sastav tima koji je istrčavao na teren protiv evropskih giganata bio jugoslovenski po svom mešovitom etničkom sastavu, na simboličkom planu, pak, Zvezda je bila prevashodno srpski klub. Na tribinama su se tada uveliko pevale „četničke“ pesme, a ukoliko se skandiralo ime države, to je uvek bila Srbija. U skladu s tim, na utakmici u Bariju, tokom pauze na poluvremenu, navijači Crvene zvezde su na svojoj tribini istakli ogromnu zastavu Srbije sa grbom sa četiri ocila (jednim od simbola „srpstva“). Zvanična zastava Srbije u tom momentu još uvek je imala komunističku petokraku, a interesantno je zapaziti da, za vreme trajanja SR Jugoslavije, od 1992. pa sve do 2003. godine državni steg nije nosio nikakav simbol.

To je sa oduševljenjem pozdravljeno u srpskoj javnosti, a same Delije i danas rado ističu ovaj detalj kao vrhunac navijačkog spektakla na finalnoj utakmici u Bariju. Zvaničan sajt Delija ovako opisuje događaj: „Na stadionu Sveti Nikola vladao je urnebes – hiljade papirića i rolni, baloni, baklje, zobarjaci, ogromna (27 x 50 metara) srpska zastava. Pesma nije utihnula do poslednjeg sudijskog zvižduka a veselje je trajalo danima, kako u Bariju tako i u mnogim gradovima širom bivše države!“ Kako primećuje Ričard Mils, isticanje ovog simbola srpske nacije verovatno je malo značilo televizijskim gledaocima širom Evrope, koji su teško mogli razumeti simboličku igru koja se tog trenutka odigravala na tribinama stadiona u Bariju. Mils navodi i reči jednog od ispitanika: „Navijači su u tom trenutku podržavali samo jednu državu – Crvenu zvezdu. Ne Srbiju, ne Jugoslaviju, ništa. Oni su podržavali Zvezdu“, i s pravom naglašava da je zastava koja je istaknuta bila srpska, a ne neka druga, kao i da je to, koliko god malo značilo evropskim gledaocima, bio jasan znak ostatku Jugoslavije da je Zvezdin uspeh – uspeh Srbije, a ne zajedničke države (Mills: 1198). Takođe, činjenica da je evropska kruna beogradskog kluba slavljena i izvan Srbije, nije značila da su u tome masovno učestvovali i pripadnici drugih jugoslovenskih naroda, već samo na to da je većina Srba izvan Srbije navijala za Crvenu zvezdu. Ostali, iako su verovatno konstatovali primetno odsustvo jugoslovenskih simbola i višak onih srpskih na utakmici u Bariju, nisu bili previše zainteresovani za Zvezdin trijumf, jer su u tom trenutku brinuli o, za njih, prečim stvarima.

Nastavlja se