Najveći uspesi ekoloških pokreta u Srbiji razbijaju mit da smo apatični i nemoćni

Sve do černobiljske katastrofe, u jugoslovenskoj stručnoj javnosti preovladavao je pozitivan stav prema upotrebi nuklearne energije.

Ipak, iz bojazni od reakcija šire javnosti, jugoslovenski nuklearni projekat je držan u tajnosti. Nakon što se krajem aprila 1986. godine proširile vesti o nesreći u Černobilju, ovi planovi su dospeli u javnost, izazavši lavinu nezadovoljstva.

Već 10. maja održane su prve demonstracije u Ljubljani, a potom je početkom juna u prostorijama Studentskog kulturnog centra u Beogradu organizovan antinuklearni skup.

Istog meseca je na adresu Skupštine SFRJ upućeno tridesetak peticija protiv izgradnje nuklearnih elektrana, među kojima i ona koju je potpisalo 70.000 srpskih srednjoškolaca. Malo po malo, zvaničan stav se menjao i zajedno sa drugim faktorima (postepeno razilaženje republika, nedostatak novca za ambiciozne energetske programe, itd), opredelio da se u zemlji odustane od daljih nuklearnih planova.

Kako vidite ovu priču – kao samo jednu zanimljivu crticu iz istorije građanskog aktivizma u socijalističkoj Jugoslaviji? Ali, da li ste se zapitali šta bi bilo da se posle nesreće u Černobilju niko nije usprotivio razvoju domaćeg nuklearnog programa? Kako bi Srbija danas izgledala?

Od kraja 19. veka na ovamo, uprkos tektonskim promenama kroz koje je srpsko društvo prolazilo, opstalo je manje-više neprekinuto delovanje na zaštiti životne sredine – od prvih prirodnjačkih društava, preko socijalističkih organizacija za zaštitu prirode, do savremenih ekoloških udruženja.

Međutim, uprkos kontinuitetu društvenog delovanja na očuvanju prirode, ono što neočekivano opstaje u paraleli jesu i brojne zablude o ekološkom aktivizmu.

Ovde bih izdvojila dve za koje smatram da posebno otežavaju ekološko delovanje u Srbiji: mit o apatičnom građaninu i mit o nemoćnom „malom“ čoveku, piše Jelistaveta Vukelić za portal Klima 101.

Mit broj jedan: Apatičnost

Prema rasprostranjenom uverenju, ljude na ovim prostorima odlikuje apatičnost i apolitičnost.

Umesto da se angažuju oko bitnih društvenih pitanja, naši ljudi vreme radije provode zabušavajući na (državnom) poslu, obilazeći tržne centre i kafiće i pišući uvredljive komentare na društvenim mrežama.

Sve to dok udišu najzagađeniji vazduh na svetu, piju vodu upitnog kvaliteta i jedu ko zna šta, nesvesni svega toga ili nezainteresovani. Ali, da li realnost podupire ovakav stereotip?

Moji istraživački podaci pružaju sasvim drugačiju sliku. Zapravo, oni pokazuju da su građani Srbije zainteresovani za ekološke teme i veoma uznemireni zbog zagađenja. Tako, 90% građana veruje da je zaštita životne sredine, sama po sebi, veoma važna.

U istom broju ispitanici izražavaju visok stepen zabrinutost za zdravstvene posledice prekomernog zagađenja.

Međutim, jedan podatak je ovde posebno interesantan.

Naime, dok u znatnoj većini (90%) sebe lično smatraju zainteresovanim za ekološka pitanja, stanovnici Srbije isto ne misle i za svoje sugrađane. Čak 73% ispitanika vidi druge građane kao ravnodušne, pasivne i veoma neodgovorne prema životnoj sredini.

I upravo tu leži opasnost zablude o apatičnom građaninu: većinom ne mislimo da su drugi spremni za akciju. A, opet, voljni smo da se angažujemo samo ako verujemo da će i drugi učiniti isto.

U suprotnom, unapred odustajemo jer takav poduhvat vidimo kao osuđen na propast.

Mit broj dva: Nemoćnost

Međutim, naredni primer, koji ujedno razvejava drugi mit, onaj o nemoći običnog čoveka u Srbiji – pokazuje da borba svakog pojedinca itekako ima smisla, čak i onda kada deluje da izgledi nisu na njegovoj strani.

Taj primer liči na priču o Davidu i Golijatu, a govori o stanovnicima Stare planine koji su, uprkos svemu, uspeli da sačuvaju svoje reke od nasrtaja investitora i korumpiranih političara.

Planovi za izgradnju malih hidroelektrana širom Srbije postoje već nekoliko decenija.

Međutim, sa masovnom gradnjom započelo se tek pre nekih 5-6 godina, jednim delom u oblastima zaštićene prirode prve kategorije, što je jasno protivno postojećim zakonima i interesima lokalnog stanovništva.

Prvo su se pobunili stanovnici Temske, a zatim i žitelji drugih mesta širom Stare planine, kada su shvatili da će reke, od kojih im zavisi život na ovim prostorima, biti preusmerene u cevi. Najglasniji su bili stanovnici Rakite, a među njima posebno jedan: Desimir Stojanov – Desko.

U novembru 2018. godine investitor je Desimiru zabranio da priđe mestu na obali reke gde već 34 godine pali sveću u sećanje na svog petogodišnjeg sina koji je tu izgubio život. Više od dva sata čekao je oslonjen na štake da dobije dozvolu i na kraju mu je rečeno da „policija nema ništa protiv, ali investitor ne dozvoljava“.

U svojoj borbi za prirodu i dedovinu, Desko je zaradio više od 60 krivičnih prijava. Pomiren sa tim da zbog toga može ići u zatvor, nije odustao. Više puta je privođen na ispitivanje, fizički se sukobljavao sa obezbeđenjem investitora, čak je i pretio i samoubistvom odlučan u nameri da zaustavi uništavanje Stare planine. I, upornost se na kraju isplatila. Investitor je, na kraju, bio primoran da odustane od svojih planova.

U početku su protesti bili manje-više spontane inicijative nekoliko stotina meštana.

Međutim, formiranjem organizacije „Odbranimo reke Stare planine“, lokalne borbe su se objedinile, dobivši time na snazi. Jedan od rezultata protesta bila je odluka o zabrani izgradnjе malih hidroelektrana u zaštićenim područjima koja je uneta u novi Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije. Što je još važnije, inicijativa „Odbranimo reke Stare Planine“ postala organizaciona okosnica šire ekološke mobilizacije u Srbiji.

Aktuelne borbe

O velikoj važnosti masovnosti za postizanje društvenih promena, u prilog govore i uspesi drugih ekoloških inicijativa, recimo one protiv planova multinacionalne kompanije Rio Tinto da u Srbiji započne rudarenje litijuma. Slično kao i u slučaju malih hidrocentrala, protesti su u početku bili lokalnog karaktera.

Međutim, kako je projekat „Jadar” uzimao sve više maha, pobunjenim meštanima su podršku pružili različiti stručnjaci i brojne ekološke organizacije. U decembru 2021. godine, sve masovnije nezadovoljstvo građana prelilo se na ulice gotovo svih većih gradova u Srbiji. Protesti su trajali nekoliko nedelja.

Pod pritiskom javnosti, u februaru 2022. godine, dva meseca pre izbora, ukidanjem pravnih osnova za projekat „Jadar“, kao i neusvajanjem Zakona o rudarstvu, Vlada Srbije je zaustavila početak radova. Iako nije sigurno da je ovim potezom stavljena i tačka na eksploataciju litijuma u ​​Srbiji, nesumnjivo je da su protesti odložili njihovu realizaciju.

Da li ćemo i tu poverovati u priču da je većina građana Srbije „ravnodušna, pasivna i veoma neodgovorna prema životnoj sredini“, ili ćemo im se pridružiti u akciji kada za to dođe vreme?

Za masovnost protesta ključne su dve stvari. Prvo je poverenje u naše sugrađane da su nam mnogo sličniji nego što to obično mislimo i, samim tim, spremni da učestvuju. Drugo što je važno je da ne sumnjamo u reči Margaret Mid „da mala grupa posvećenih ljudi može promeniti svet, to je jedino što ga je ikada i menjalo“.

U tom smislu, hajde da apstraktne analize i nagađanja zamenim jednim praktičnim fokusom na ono šta možemo da uradimo – a to je da se pojavimo u zadato vreme na zadatom mestu. Da budemo ta još jedna glava ili jakna u povorci koja će se kasnije prebrojavati.

Naredna bitka je za vazduh, isti onaj koji svake godine u Srbiji odnese više hiljada života. Uskoro će goruća politička tema postati i zaustavljanje posledica klimatskih promena. Da li ćemo i tu poverovati u priču da je većina građana Srbije „ravnodušna, pasivna i veoma neodgovorna prema životnoj sredini“, ili ćemo im se pridružiti u akciji kada za to dođe vreme?