Najviše sporenja oko Nedića i Ljotića

Ipak, Savez jevrejskih opština Srbije upozorava da u Srbiji postoji antisemitizam, koji se ispoljava u širenju antisemitske literature, skrnavljenju jevrejskih grobova i crtanju kukastih krstova na jevrejskim svetinjama koji su, prema navodima policije, pojedinačni incidenti za koje je uglavnom kriva „pijana omladina“. Dešava se i da državne ustanove naprave „slučajne propuste“, kao što je nedavno u katalogu Narodnog pozorišta Ulica maršala Birjuzova, u kojoj se nalazi sinagoga, preimenovana u Ulicu Milana Nedića.

Potraga za Egnerom Kepirom i Ašnerom

U iščekivanju novog, desetog po redu izveštaja, treba napomenuti da je Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“ obrazložio visoko treće mesto Srbije traženjem izručenja Petera Egnera, koji se sumnjiči za ubistvo više od 17.000 civila u Beogradu do sredine 1942. kao i pokretanjem istraga protiv Šandora Kepira i Milivoja Ašnera, osumnjičenih za ubijanje civila tokom Drugog svetskog rata. Napori Srbije u prethodna dva izveštaja ocenjeni su ocenom C, odnosno kao „minimalni“.

Istoričar Čedomir Antić kaže da Srbija zaslužuje visoku poziciju B na kojoj se trenutno nalazi i da „to potvrđuje ispravan odnos naših državnih ustanova, naučne, kulturne i intelektualne javnosti prema ovom pitanju“.

– Nažalost, iz prilično niskih političkih razloga određeni naši građani i pojedine organizacije učinili su mnogo da tokom proteklih godina naknadno predstave Srbiju kao državu u kojoj se negira holokaust ili rehabilituje fašizam. Tako nešto nije tačno i drago mi je da su u centru „Simon Vizental“ to verovatno prepoznali, a u slučaju odnosa prema ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata ovako i ocenili. Očigledno je da je taj napor više cenjen u inostranstvu nego u nekim našim organizacijama ili medijima – smatra Antić.

Porast desničarenja

Predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije Aleksandar Nećak kaže da je kao građanin Srbije ponosan na visoku rangiranost zemlje u naporima za otkrivanje i kažnjavanje zločinaca iz Drugog svetskog rata, dodajući da je ovom rezultatu doprinela i dostupnost dokumentacije naših arhiva, a koju potražuje centar „Simon Vizental“ i druge nadležne institucije u inostranstvu. Ipak, on ukazuje da je antisemitizam kod nas u porastu i da će tako biti sve dok se „ne oslobodimo duhova prošlosti“.

– Porast „desničarenja“, stvaranja neonacističkih i neofašističkih grupacija posledica je neadekvatne edukacije čitavih generacija. Smatra se da je komunizam kriv za sve i izvor svakog zla, te se u pokušaju rehabilitacije njegovih žrtava prave heroji koji su i sami činili zločine. Ne zna se tačan broj rehabilitovanih niti zahteva za rehabilitaciju. Među njima mnogi to ne zaslužuju. Bio bih jako zadovoljan kada bi država zauzela jasan stav o tim ljudima, posebno o Dimitriju Ljotiću i Milanu Nediću koji izazivaju najviše sporenja u našem društvu, ali ne verujem da će do toga ikada doći. Možda je Nedić spasao Srbiju i mnogo drugih nesrpskih građana, ali je u vreme njegove vlade „Srbija postala slobodna od Jevreja“, kako je stajalo u telegramu koji je iz Beograda poslat u Berlin 1942. Svi jevrejski muškarci su likvidirani do kraja 1941. godine. Nakon toga formiran je logor Staro sajmište gde su smešteni žene i deca Jevreji i gde je njih 6.800 ugušeno izduvnim gasovima – navodi Nećak dodajući da je u Srbiji pre Drugog svetskog rata bilo oko 37.000 Jevreja, a u Beogradu oko 12.000.

Srpska liberalna stranka podnela je pre dve godine Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju generala Milana Nedića, tvrdeći da je on bio žrtva progona i nasilja, i da je 1946. godine ubijen, a ne da je, kako je zvanično saopšteno, izvršio samoubistvo. Sud još uvek nije doneo odluku, a Nedić je doživeo svojevrsnu moralnu rehabilitaciju jer je uvršten u „100 najznamenitijih Srba“.

Sa druge strane, Čedomir Antić tvrdi da naši sudovi nisu rehabilitovali niti jednog ratnog zločinca, „pa ni nekog ko je osuđen za progon Jevreja“. On kaže da Milan Nedić ne može biti sudski rehabilitovan pošto nije ni osuđen.

Nemačka na vrhu liste

Pored SAD koje tradicionalno dobijaju najvišu ocenu u borbi za otkrivanje i kažnjavanje nacističkih zločinaca, u poslednjem izveštaju, po prvi put, na vrhu liste našla se i Nemačka. Sasvim zasluženo, prema mišljenju Aleksandra Nećaka.

– Nemačka je promenila svoj obrazovni sistem i neke zakonske odredbe. Negiranje holokausta i antisemitizam se tretiraju kao krivično delo. Mi smo se dugo borili za Zakon o zabrani diskriminacije, koji je konačno usvojen pre dve godine, ali se ne primenjuje. Na veliki broj tužbi, žalbi i krivičnih prijava koje podnosimo zbog antisemitizma, nemamo reakciju države. Kada smo tražili da se jedan antisemita osudi, odnosno da mu se knjige zaplene, sudija je to odbio uz obrazloženje „da ta knjiga nije izazvala više antisemitizma, nego što ga ima“. Šta to znači? Da postoji dozvoljen nivo antisemitizma? – pita se Nećak. U Srbiji, dodaje, ima više ideološki obojenih grupacija, ali su, naglašava, ljudi u većini prijateljski nastrojeni prema Jevrejima.

– Mi se ovde osećamo sigurno. Živimo pod manjim pritiskom nego u bilo kojoj drugoj zemlji, a antisemitizma ima i tamo gde nema Jevreja. Samo da se zakoni bolje primenjuju – zaključuje Nećak. Činjenica da je u Srbiji prošle godine po prvi put zabranjena distribucija knjige sa antisemitskim sadržajem, „Mit o holokaustu“ Jirgena Grafa, budi nadu da će se Srbija i ove godine naći pri vrhu liste koju objavljuje centar „Simon Vizental“.

Neumorni Simon Vizental

– Izuzetno važnu ulogu u prikupljanju podataka o ratnim zločincima imao je neumorni Simon Vizental. On je u svom dokumentacionom centru u Beču decenijama prikupljao podatke o velikom broju ratnih zločinaca i doprineo hapšenju i osudi mnogih od njih. Na istom poslu od svog osnivanja 1977. angažovan je i centar „Simon Vizental“ iz Los Anđelesa. Pod upravom agilnog i upornog Efraima Zurofa ovaj centar je narednih godina razgranao svoju delatnost tako da, osim sedišta u Los Anđelesu, ima još šest kancelarija: u Buenos Ajresu, Torontu, Majamiju, Njujorku, Parizu i Jerusalimu – objašnjava Milan Koljanin.

Nekažnjeni zločinci

Milan Koljanin, naučni saradnik u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu i autor nekoliko knjiga i brojnih radova na temu antisemitizma i holokausta, naglašava da je od 1. januara 2001. do 31. marta 2008. izrečeno ukupno 76 presuda protiv nacističkih ratnih zločinaca i njihovih saradnika. Od toga je, kako navodi, gotovo polovina doneta u SAD, 26 u Italiji, šest u Kanadi, tri u Nemačkoj, dve u Litvaniji i po jedna u Poljskoj i Francuskoj. „Veliki broj nacističkih ratnih zločinaca je nekažnjen. Sve ih je manje, zbog starosti, kao i svedoka njihovih zločina. Centar „Simon Vizental“ je 2002. pokrenuo akciju „Poslednja prilika“ u okviru koje, uz novčanu nagradu, prikuplja informacije presudne za hapšenje nacističkih ratnih zločinaca (i drugih odgovornih), i njihovo procesuiranje.

Lista

Prema izveštaju Centar Simon Vizental za period od 1. aprila 2009. do 31. marta 2010:

u kategoriji A (Veoma uspešan program istražnih radnji i krivičnog gonjenja) su SAD i Nemačka,

u kategoriji B (Program produžetka istražnih radnji i krivičnog gonjenja koji je postigao praktični uspeh) je Srbija,

u kategoriji C (Minimalan uspeh koji je mogao da bude veći, preko potrebne dodatne mere) su Italija i Poljska,

u kategoriji D (Nedovoljni i/ili neuspešni napori) su Austrija, Danska, Velika Britanija, Holandija i Hrvatska,

u kategoriji E (Nepoznati osimnjičeni) su Argentina, Finska, Grčka, Letonija i Slovenija,

u kategoriji F-1 (Načelni neuspeh) su Norveška, Švedska i Sirija

u kategoriji F-2 (Praktičan neuspeh) su Australija, Kanada, Estonija, Mađaska, Litvanija i Ukrajina.

Lista obuhvata zemlje u kojima su počinjeni zločini holokausta ili u kojima su počinioci zločina našli utočište.