Najzad znamo koliko košta najskuplja srpska reč

One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene“. Bilo je tu reči i o Kosovu kao srcu Srbije, i o izdaji koja nas je zadesila pre šest vekova (čega se mi, kao pripadnici naroda najstarijeg, sećamo kao da je juče bilo) i o ostalim opštim mestima nacionalne mitologije koje je spasitelj srpskog naroda preuzeo od ovlašćenih proroka iz Udruženja književnika Srbije i srodnih institucija za samouništenje nacije o njenom trošku.

Prošle su tri decenije, ali vreme kao da je stalo, i dalje tapkamo u mestu zločina i sanjamo iste kosovske snove. Kosovski zavet se održava u životu, trenutno je na aparatima, ali čim se promene nepovoljne istorijske okolnosti, čim Rusija krene u Treći svetski rat protiv mrskog Zapada, kovarnuće se i zavet iz vegetiranja i eto nas ponovo u srpskom Jerusalima dok si rekao „hladnjača“. Dok taj trenutak ne dođe, naša politička i intelektualna elita će se potruditi da Kosovski zavet ostane nepretrgnut.

Subota, 29. jun

U Vučelićevom „Pečatu“ (kojem bi više pristajao naziv „Danga“) čitam intervju sa dr Ivicom Todorovićem, naučnim savetnikom Etnografskog instituta SANU, koji lepo kaže: „Srpski identitet je zasnovan na tačno utvrđenim obrascima, koje je nemoguće menjati“, a potom u potresnoj ispovesti dverjaninu Vladimiru Dimitrijeviću objašnjava kako je odurni nametnuti projekat jugoslovenstva propao jer je bio „direktno usmeren protiv projekata nadahnutih idejama Novog Izrailja i Kosovskog zaveta“, te profetski zaključuje – „kao što će propasti i svaki drugi plan koji se odnosi na ‘promenu srpske svesti'“. Slične floskuletine naši doktori i profesori ovejane suštine prosipaju na sve strane, tako istoričar Miloš Ković tvrdi: „Kao što Svetosavski zavet odvaja Srbe kao narod od ostalih pravoslavnih, tako i kosovski zavet odvaja nas od ostalih naroda“. A filozof Časlav Koprivica domeće: „Tradicija Kosovskog boja je ono što stoji u jezgru duhovnog genotipa srpskog naroda“.

Sličnih bi se primera moglo naći na stotine, ako ne i na hiljade, budući da ovakve izmislice & besmislice nije teško proizvoditi, tu nikakav intelektualni napor nije neophodan. Nova srpska kosovska misao naših učenjaka zasniva se na ideji da se ključna saznanja o komplikovanim problemima kao što su nacija, istorija i identitet ne stiču mukotrpnim naučnim radom, čitanjem i razmišljanjem, već se mogu čuti i u najbližoj kafani, pogotovo kad gosti malo popiju, raspištolje se i prepuste vlažnim nacionalnim snovima.

Nedelja, 30. jun

Otišla je Borka Pavićević, žena koja je stvorila ključnu instituciju otpora u Beogradu i žena koja je bila institucija. Brojni prijatelji i saradnici opraštaju se od nje dirljivim porukama na društvenim mrežama, ali ima i onih drugih, punih mržnje i jeda, kojima je Borka čak i posle smrti kost u grlu. Takvih nekrofilskih komentara bilo je i kod njihovih hrvatskih parnjaka kad je preminuo Predrag Lucić. Nacionalisti se valjda toliko i mrze baš zato što su tako slični, ne mogu da podnesu svoj odraz u ogledalu. A oni koji su po svom duševnom sklopu kvislinzi lako nađu zajednički jezik. Zato valjda nije čudno što je pesnik koji je napisao „Jamu“, najpotresniju poemu o stradanju Srba pod ustašama, Ivan Goran Kovačić, stradao od četničke kame. Kao što nije čudno da je srpska vojska srušila Bogdanovićev Spomen park „Dudik“ u Vukovaru koji je bio posvećen srpskim žrtvama.

Hajka na Borku traje već tri decenije, a ne prestaje ni posle njene smrti. Koliko mi je poznato, prvi napad se pojavio 15. februara 1988. godine u „Književnim novinama“. Prethodno je Borka objavila tekst u istom listu u kojem je branila Bogdana Bogdanovića od paškvile koju je izvesna S.S., pravnica iz Mladenovca, objavila u „Politici“, u rubrici „Među nama“ koja će ubrzo metastazirati u zloglasne „Odjeke i reagovanja“. Potom se oglasila i narečena S.S. optužujući Borku za manjak „osećanja prema rodnoj grudi“, za mržnju „prema nama, ‘običnim’ smrtnim intelektualcima bez osobenih znakova, bez belih šalova, bez upotrebe nenarodnih i nerazumljivih izraza“. U sledećem broju „Književnih novina“ Borka je objavila ubitačan odgovor u kojem, između ostalog, stoji: „Ja ne mogu a da se ne setim tvrdnje Vilhelma Rajha kako su upravo žene urlale za malim brkatim amaterom, ‘prosečnim’ čovekom Adolfom, ili kako su u transu suze lile nad zemnim ostacima DŽugašvilija“.

Epilog: S.S. je za dobro obavljen partijski zadatak obračuna s izdajnicima (to se u ono vreme zvalo diferencijacija) nagrađena direktorskim mestom u lokalnoj fabrici; Borka je nekoliko godina kasnije dobila otkaz sa mesta umetničke direktorke Beogradskog dramskog pozorišta. Razaranje društva i države omogućili su S.S. i nebrojeni njoj slični iz drugog ešalona partije i ostalih mračnih budžaka, ambiciozni i beskrupulozni, spremni na svaku opačinu, samo da se dokopaju boljeg parčeta, više funkcije, debljeg buđelara. Sremčevi Vukadini su nahrupili kao skakavci i pojeli sve pred sobom – jednu zemlju, desetine hiljada života, gradove i sela, društvenu imovinu, ljudskost i moral, zajednički život, budućnost i nadu.

Ponedeljak, 1. jul

Naleteo sam na neki izveštaj o proslavi Vidovdana u Gračanici, gde je mitropolit Amfilohije pozvao „na pokajanje i pomirenje“. Teške reči od crkvenog jerarha koji je blagosiljao svakog ratnog zločinca, od Radovana Karadžića do Ratka Mladića, a Biljanu Plavšić nazivao Kosovkom devojkom, valjda zbog one njene izjave koja je na liniji kosovskog mita i žrtvovanja za carstvo nebesko: „Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe“. Ako kojim čudom Amfilohije i njegova velikosrpska bratija počnu da liju suze pokajanja ne gine nam potop biblijskih razmera.

Zanimljiva je ta izjava Biljane Plavšić ne samo zbog smrtoljublja, već i zbog gramatičkih oblika koji odaju šta zapravo misli. Jer ona kaže „neka ih pogine“, a ne – „neka nas pogine“. Lideri koji huškaju na rat i pogibiju, vladike koje veličaju carstvo nebesko, intelektualci koji prizivaju novu Kosovsku bitku – svi oni podrazumevaju da za te uzvišene ciljeve treba da pogine neko drugi. Baš kao što je Vučić u govoru na jubileju Bitke na Košarama tvrdio kako su nesrećni poginuli vojnici navodno odlučili „da je otadžbina važnija od života“, ali se podrazumeva da za njega to ne važi; o tome sam detaljno pisao za Al Jazeeru u tekstu „Neko otadžbini pokloni život, a nekom otadžbina pokloni stan“, pa da se ne ponavljam. Baš kao što je Matija Bećković propovedao da od Kosovske bitke „ne prestaje oduševljavanje smrću, ne jenjava obasjanje idejom vodiljom, ne posustaje rešenost srpskoga naroda da gine“. Pa dobro, pesniče, predsedniče, kosovski zavetnici – što niste poginuli za otadžbinu i svetu srpsku zemlju kad već toliko volite smrt? Umesto što ste u pogibiju gurali tuđu decu. Lako je tuđim životima kosovske gloginje mlatiti.

Utorak, 2. jul

Ispod teksta Bore Ćosića o Borki izvesni komentator naziva pisca „potencijalnim intelektualcem“. Preporučio bih komentatoru da se ne javlja dok ne pročita sabrana dela Bore Ćosića, pa kad za pet godina savlada tu obimnu i zahtevnu materiju, neka se oglasi, da vidimo da li je pisac prošao test i da li je zaslužio da dobije titulu intelektualca. Što bi rekla besmrtna S.S., nije lepo „prema nama ‘običnim intelektualcima’, bez belog šala, bez nekropola, bez knjiga“ pisati tolika dela, jezikom razigranim i volšebnim, punim „nenarodnih i nerazumljivih izraza“.

Sreda, 3. jul

Naoružani napadač, bivši crkvenjak, upao u Patrijaršiju, uzeo dvoje zaposlenih kao taoce i zatražio 200.000 evra za spas Kosova. Najzad da neko preduzme nešto konkretno kako bi odbranio kolevku srpstva! Plačite, kosovski zavetnici i mitomani, dok vi sejete reči u vetar, pravi obilići jurišaju na višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Napadač je uhapšen, ali smo bar saznali koliko tačno košta najskuplja srpska reč.

Četvrtak, 4. jul

Kosovo se nadrealizmom izbija. Čitam tekst Oskara Daviča iz 1960. u kojem je ubitačno dosadnu kosovijadu i srbovanje nazivao kosolepetanjem, kosovolupetanjem i podrigivačkim nacionalističkim ačenjem. A podgrevanje osećanja iz XIX veka držao je za nacionalni nihilizam: „Jer nerodoljublje nije sarma što krčkanjem u istom loncu postaje bolja“. Čak ni kad se u lonac doda ekstrakt kosovskih božura, a sarma služi sa pohvalom knezu Lazanji.

*Autor je kolumnista nekoliko portala u regionu i član redakcije XXZ magazina