Nakon jedne turističke posete Oslu ostala sam da živim i radim do danas

Život u Londonu kao dvadesetčetvorogodišnjakinja nikada, kaže ona, neće zaboraviti i ne bi ga nikada menjala. Međutim, nakon jedne turističke posete Oslu ostala je u tom gradu da živi i radi do danas. Norveška joj je otvorila neke nove vidike.

„Neko je napisao divnu misao „Postoje dva poklona koje trebamo dati našoj deci, jedan su koreni, a drugi su krila“. Geografska širina nas ne treba nikako ograničavati ni u kakvom pogledu, naučite biti zadovoljni onim što jeste i ceo svet može biti vaš. Svakim korakom ka željenoj unutrašnjoj harmoniji postaje mnogo lakše ići dalje“, navodi Maja Ranković za Danas.rs u rubrici Naši ljudi u svetu.

„Doživeti London kao mlad je nešto posebno“

Rođena je 1982. godine u Kraljevu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Kaže da je imala „prekrasno detinjstvo, gomilu prijatelja i predivne uspomene iz tog divnog grada na obali Ibra, kome se uvek rado vraća“.

Završila je osnovne studije na Fakultetu Organizacionih Nauka (FON), Univerzitet u Beogradu, Odsek Upravljanje Kvalitetom i nakon toga postdiplomske studije Internet Tehnologije na istom fakultetu. Nakon završenih par ispita postdiplomskih studija odlučuje se za odlazak u London, gde ostaje dve godine.

„Pošto sam postdiplomske studije upisala odmah nakon završenih diplomskih, apsolventski staž nisam ni koristila jer nisam imala ni jedan preneti ispit. Kada sam sa svojom generacijom aplicirala za vizu potrebnu u to vreme za odlazak na apsolventsku ekskurziju u nekoliko evropskih zemalja, koju smo toliko priželjkivali, bila sam odbijena u Holandskoj ambasadi, jedino ja od cele grupe, stotinak nas. Možete zamisliti moje razočarenje, 24 godina mi je bilo, koferi spremni za put, i stiže vest samo par dana pred put da sam odbijena i da neću putovati. Nije mi bilo najjasnije zašto se to meni desilo, šta nije bilo OK u mojoj dokumentaciji, a najžalije od svega mi je bilo što neću biti sa svojim drugarima iz klase na proputovanju po Evropi. Razlog odbijenice nikada nisam saznala, možda se moja slika u pasošu nekom nije dopala, šalim se, ali sam nekako pretpostavila šta je mogao biti razlog. U to vreme kao i danas su mnogi diplomci i postdiplomci odlazili iz Srbije na razne načine, u potrazi za boljim uslovima za život i rada, napredkom u karijeri i boljim platama. Tako da su možda nadležni u ambasadi pomislili, da se ni ja neću vratiti, u smislu ništa me više ne vezuje za Srbiju. Tada sam bila baš besna i rekla sam sebi da ću zasigurno otići iz Srbije na neko vreme, i tako je i bilo. Nikada nisam pomislila da ću zauvek napustiti svoju zemlju“, navodi naša sagovornica.

Olazak u Englesku 2006. godine na „work and travel“, bio je za nju interesantan program, ali i početak njenog života van Srbije, gde je, kako kaže, upoznala dosta interesantnih ljudi i na kratko živela od juga Engleske, gradića po imenu Eastbourne-a, 30 km istočno od Brighton-a do severoistočne Engleske Lake District Area „oblast jezera“ unutar Cumbria-e na granici sa Škotskom.

„U Eastburne-u sam bila oko dva meseca gde sam učestvovala na programu usavršavanja poslovnog engleskog jezika i radnog sistema. Eastbourne je manji grad ali sa predivnom prirodom u okruženju. Ne mogu a da ne pomenem plažu „Seven Sisters“ koja se nalazi blizu Eastbourn-a, u okviru jednog od najljepših mesta u Velikoj Britaniji – rezervatu prirode Seven Sisters Park. Njegov glavni ukras su bele stene od krede. Ovo mesto je popularno ne samo među meštanima i turistima, već se više puta pojavljivalo na filmskom platnu. Isto kao jug, i sever Engleske takođe ima prekrasnu prirodu gde ću provesti narednih šest meseci na radnom delu „work and travel“ programa. Lake Distric Area se smatra jednim od najjačih turističkih područja Ujedinjenog Kraljevstva. Takođe, Lake District je pružao inspiraciju generacijama britanskih umetnika koji su se tu nastanjivali i stvarali. Jako mi je prijala ova oblast, kažu najseverniji i najlepši deo Engleske, Lake District nacionalni park sa dvadesetak jezera u svom okruženju, najvišom planinom u zemlji, bezbroj potočića, staza, šuma i pašnjaka. U dolinama, nadomak jezera, leže predivni gradići i sela u kojima su živele i mnoge poznate ličnosti iz sveta književnosti, kao što su Beatriks Poter, Hju Volpol ili Artur Rensom.. Ne čudi me zašto je ova oblast bila inspirativna za mnoge umetnike, kada je očaravajuća i za nas obične ljude“, opisuje Maja Ranković.

Nakon pomenutog programa, produžava boravak u Engleskoj i odlazi za London gde će živeti i raditi narednih godinu i po dana.

„Neću nikada zaboraviti taj put vozom od Lake District oblasti do Londona, neizvesnost, a u isto vreme izazov koji sam priželjkivala. Upisujem London Meridian College kako bi akreditovala znanje engleskog jezika i ujedno se zapošljavam za United Color of Benetton, globalni modni brend u okviru odeljenja za kontrolu uskladjenosti u prodaji, gde pretežno radim na žalbama i rešavanju nekih neusaglašenosti između korisnika i politike poslovanja italijanske kompanije na britanskom tržištu. Bilo je izazovno i jako poučno iskustvo. Život u Londonu kao dvadesetčetvorogodišnjakinja neću nikada zaboraviti i ne bih ga nikada menjala. Smatram da iskustva koje steknemo tokom putovanja u tim godinama su nekako neuporediva i nemerljiva ni sa čim, njihov intenzitet je nekako jači, obojeniji i pun raznolikosti doživljene po prvi put! Doživeti London kao mlad je za mene bilo nešto posebno u pogledu sazrevanja i raznolikost kultura i misli, rodna i seksualna raznolikost, mesto dobrih koncerata i muzike za svačije uho“, priseća se naša sagovornica.

London je, kako kaže, jedan od najmultikulturnijih gradova na svetu, u kome će svako na neki svoj način pronaći sebe, sa više od trećine stanovništva rođenih u stranoj zemlji, nikada se u ovom gradu nećete osećati kao stranac.

„Možete pronaći restorane koji služe nacionalna jela iz skoro svake zemlje na planeti, što znači da nikada ne morate da idete na isto mesto dva puta. Dosta meni dragih delova Londona bih mogla izdvojiti ali recimo Kamden Town, čuven po svojoj pijaci, lavirintu mode i zanimljivosti, bih dala posebno mesto, pre svega zbog autentične i urbane note. Nezaboravna nedelja na Kamdenu. Kamden takođe ima jako bogat noćni život, muziku uživo u alternativnim klubovima i starinskim pabovima kao i nastupima velikih zvezda u raznim džez kafićima. Sve je nakako smešteno u par ulica … ne znam zašto ali to mesto mi je odisalo nekom posebnom energijom. Recimo kafići tamo i preko dana vrve od ljudi … što nama koji dolaze iz Srbije i nije toliko strano, ali ta raznolikost medju ljudima, njihova autentičnost je meni tada bila nešto novo“, objašnjava naša sagovornica.

Povratak u Beograd, rad u Delegaciji Evropske Komisije

Nakon povratka iz Londona krajem 2008. godine, provodi narednih četri godine u Beogradu. Nikada, kako kaže, nije bila nostalgična, ali je uvek bila vezana za svoje korene sa konstantnom željom da leti i menja nešto u svom životu. Povratak u Beograd joj je prijao, taj blizak kontakt sa porodicom i prijateljima.

Zaposlila se u Delegaciju Evropske Komisije a kasnije i na EU projektima od 2009-2012 u okviru pretpristupnih instrumenata, EU fondova pomoći državnim institucijama u Srbiji, na putu ka članstvu u EU i sprovođenju političkih i ekonomskih reformi, usklađivanja sa EU regulativama i standardima.

„Iako sam se vratila u Srbju, nakon par godina mi se opet javljala želja za odlaskom. Ne znam zašto, ali sam nekako duboko osećala da ću se negde drugde van Srbije ostvariti na bolji nekako sveobuhvatno kvalitetniji način, ne samo profesijonalno već da će mi celokupni životni stil i postavljanje prioriteta van Srbiji biti nekako ležernije, bez tog nekog svakodnevnog stresa i napetosti među ljudima“, kaže Maja Ranković.

Susret sa Norveškom – zeleni zaokret

„Jednom prilikom me je brat od tetke pozvao da dođem u posetu u Oslo, Norvešku, gde je bio na programu razmene studenata. U vreme kada sam ja posetila Norvešku, kraj 2012. godine, doselilo se dosta visokoobrazovanih ljudi poput inženjera koji su se zapošljavali u naftnoj i pomorskoj industriji, takođe dosta stomatologa, lekara, farmaceuta i medicinskog osoblja, ne samo iz Srbije već i iz drugih zemalja…I eto tek tako od jadne turističke posete, ostala sam da živim i radim u istom gradu do dan danas“, objašnjava Maja zašto je sada Norveška zemlja u kojoj živi.

Prema njenim rečima, relativno brzo se snašla za posao i dobila je sve potrebne radne papire već početkom 2013. Svoje prvo radno iskustvo u Norveškoj započela je u naftnoj industriji, zaposlena na sistemu upravljanja kvaliteta i standardizaciji u okviru internacionalne kompanije General Electric, GE Oil & Gas, podmorske instalacije.

„Toliko toga se pisalo i govorilo o Norveškoj i u našim medijima o njenom standardu, visokim platama, najsrćnijoj naciji, visokim cenama i skupom životu. To vć sigurno znate. Oslo kao glavni grad u pređenju sa drugim skandinavskim prestonicama i nije nešto arhitektonski lep, ali je zanimljiv. U Oslu je 1624. godine izbio veliki požar u kom je ceo grad stradao, pa je tako većina zgrada jednostavne arhitekture i bez ukrasa. Krajem 60-ih se Norvežanima posrećilo kada su otkrili nalazišta nafte što je jako važno pomenuti kada je u pitanju razvoj i visok standard Norveške danas. Stvorili su vodeću svetsku naftnu industriju i industriju vezanih usluga, koja je ubrzo postala njihov najveći generator izvoza“, navodi Maja Ranković.

Naglašava da se do otkrića velikih nalazišta nafte i zemnog plina pod Severnim morem krajem 1960-ih godina norveška privreda temeljila na ribarstvu i proizvodnji energetski zahtevnih industrijskih proizvoda, kao što su aluminijum i ostali obojeni metali. Značajan je izvoznik nafte, derivata, hemikalija, drva, papira, pomorskih usluga, brodova, bakalara i drugih prehrambenih proizvoda.

„Iskusila sam i period dramatičnog pada cene nafte nakon 2014. godine, što je donelo i nove poslovne izazove. Norveška industrija nafte danas predvodi novu ekonomsku stvarnost, digitalizacija i prenošenje znanja u nove industrije. Norveška se u velikoj meri usmerila na zeleni rast i održivost, posebno u području energetike i pomorske tehnologije. To je u Norveškoj poznato kao „zeleni zaokret““, objašnjava ona.

Pripadnost zajednici i verovanje u jednakost

Ono štoj joj se u Norveškoj dopalo kad je došla kaže da je to „taj osećaj jake pripadnosti zajednici i verovanje u jednakost, kao i predanost Norvežana velikom društvenom aktivizmu.

„Dobrovoljni ili dobrotvorni sektor u Norveškoj čini veliki deo nevladinih organizacija, a oko polovine svih odraslih osoba u Norveškoj učestvuje u nekom obliku volonterskog rada“, ističe naša sagovornica, navodeći „Dugnad“, koji podrazumijeva spremnost na zajednički rad u korist zajednice.

„Dugnadi“ su, kako objašnjava Maja Ranković, male, lokalne, kolektivne akcije ili inicijative, poput prodaje kolačića, zasad cveća, čišćenja dvorišta ili prikupljanja sredstava za sportske događaje.

„Nije bitno jeste li bogati ili siromašni, stari ili mladi, nije društveno prihvatljivo izbjegavati dugnad. Svako daje svoj doprinos na način na koji može“, dodaje ona. Ističe takođe da je norvško društvo u velikoj meri zasnovano na poverenju.

„Poverenje i saradnja jesu ključ održivog razvoja i njihove društvene strukture su izgrađene na tom principu. Veruju jedni drugima i svojim institucijama, ne misle da će ih neko prevariti ili izneveriti, što naš narod negde ne može odmah da razume, zbog naše istorije i izazovne političke situacije koja je nekako decenijama nepromenjena“, navodi ona.

Maja potvrđuje da u Norveskoj većina građana uživa u dobroj ravnoteži između posla i privatnog života, bez obzira na pol. Uz veliku ravnopravnost i visok nivo blagostanja, moguće je, kaže Maja, imati decu i sam se brinuti o njima bez baka i deka servisa, provoditi kvalitetno vreme sa njima i raditi puno radno vrijeme.

„Majke kao i očevi su podjednako uključeni u sve aktivnosti oko odgoja dece i kao i kućnih poslova. Dečiji vrtići su osigurani za svako dete u dobi od jedne do šeste godine, tako da se majke ili očevi bez dodatnog stresa mogu mirno vratiti poslovnim obavezama nakon odsustva zbog odgoja malog deteta. Ovde i tate menjaju pelene i imaju dozvoljeno odsustvo sa posla dok su deca mala, kako bi i očevi imali kvalitetno vreme sa bebama, a ne samo mame. Ono što mnogi zapaze kada dođu u Norvešku je da je na ulicama evidentno da ima dosta dece i kolica, nekada se pitam da li je to toliko izraženo zbog pristupačne infrastrukture koja je prilagođena roditeljima sa malom decom, svuda možete sa kolicima nekako je *kids friendly* okruženje“, opisuje prednosti koje roditelji imaju u Norveškoj.

S obzirom da je veliki ljubitelj skijanja, Norveška joj i u tom smislu odgovara, jer ima dosta skijališta i jedno nadomak Osla do kog se može doći metroom.

„Recimo ja trenutno živim u okruženju Osla nadomak ski staze, što je na našu veliku radost. Inače norveška deca maltene čim prohodaju, dobiju nordijske skije na noge i nedelje provode skijajući sa porodicom i na svojim vikendicama koje ovde zovu *hytta*“, otkiva naša sagovornica.

Kada sam napomenula kvalitet života, stanje duha kome sam tražila pre dolaska u Norvešku, mogu to možda objasniti kroz Norveški kult „kos“ (ugodnost, udobnost) koji doseže dalje od danskog “hygge”, američkog “perfect moment”, ili „kvalitetnog vremena“. Izraz znači više od jedne stvari i odnosi se na različite situacije. To je koncept, osećaj i stanje duha koji odražava jednostavan norveški ideal jednakosti. Temelji se na malim životnim užicima i intimnoj atmosferi.

Govoreći o norveškoj prirodi kaže da je moćna, a promene godišnjih doba upečatljive, koje podstiču ljude da se druže stvarajući intimnu i ugodnu atmosferu.

„Norvežani uživaju u okupljanju oko drvenog kuhinjskog stola uz svetlost sveća do držanja za ruke u sred prirode noću, gledajući polarnu svetlost“, opisuje naša sagovornica.

Naučila sam da prihvatim različitosti među narodima

Poznaje kako kaže dosta ljudi sa Balkana sa kojima se jako lepo druži u Norveškoj, ali je isto naučila da prihvata različitosti među narodima.

„Pošto radim u internacionalnom sektoru, trenutno u Wartsila Gas Solution, sarađujem i družim se sa ljudima iz svih krajeva sveta. Što se tiče prihvatanja nas od strane Norvežana, zaista nikada nisam tome pridavala značaj, ne smatram da se ljudi dele po geografskim širinama, odakle dolaze, već se vrednuju kao pojedinci koji imaju svoj identitet i integritet. Po ovom principu gradim prijateljstva i poslovne odnose sa ljudima bez obzira odakle oni dolaze. Naravno da smo nekim nacijama bliži po temperametnu, kao na primer, Italijanima, Portugalcima, Brazilcima, sa kojima imamo sličan smisao za humor, zasigurno više nego sa Norvežanima. Naučila sam da prihvatam razlike među narodima i nekako više obraćam pažnju na ono što mi se dopada kod njih, a zanemarujem negativne karakteristike“, navodi Maja Ranković.

Ono što joj Norveška, kako kaže, definitivno ne može ponuditi, a Srbija može, jeste bogat socijalni život i taj „naš vedri duh ničim izazvan, prisan i empatičan odnos među prolaznicima, poznanicima i prijateljima“.

„Naučila sam, živeći van svoje zemlje da uvek treba prihvatiti dobro, prilagoditi se i prihvatiti razlike ali uz to zadržati svoje identitet i korene, odakle dolazimo. Na taj način pokušavam i sina da vaspitam da prihvata razlike, ali istovremeno da zadrži svoj identitet kroz poznavanje srpskog jezik, naše tradicije i kulture. Nije to uvek tako lako ali tome nekako uvek težim i to mi je bitno“, naglašava naša sagovornica.

Govoreći o tome koliko joj se život promenio odlaskom iz Srbije objašnjava kroz norveški minimalistički dizajn koji na mnogo načina odražava norveško društvo jer je, kako kaže, inovativan, funkcionalan, praktičan i uključiv.

„Eto u tim segmentima života sam se i ja promenila, postala mnogo praktičnija i jednostavnija u svakodnevnim rutinama i postavljanju prioriteta kako u kući tako i na poslu. U Norveškoj sam postala roditelj i time se moj život zasigurno dosta promenio, tempo je drugačiji i prioriteti. Svoje slobodno vreme posvećujem porodici i sinu, njegovim aktivnostima uz to pokušavam da ne izgubim sebe u moru dnevnih obaveza, već da često zastanem i oslušnem svoja htenja i želje, jer jedino ako smo dobri sebi možemo biti dobri i drugima. Ono što mi zapravo najviše nekako fali ovde je spontano, socijalno druženje, bez ugovaranja mesec dana unapred ali izgleda da je to globalna tendencija. Nije u pitanju Norveška ili Srbija, svi smo se nekako previše digitalizovali i nekako su nam životi uglavljeni u kalendare i telefone, jer jedino tako možemo sve dnevne i nedeljne obaveze postići. Malo je to sve i tužno, ali eto ono što mogu učiniti je da kontinuirano pojednostavljujem svoju svakodnevnicu, što i činim“, zaključuje Maja Ranković.

U Srbiji ima dosta dobrih inicijativa

Dešavanja u Srbiji prati i ne prati. Kaže da ne mora da prati aktuelnosti je nekako dosta toga nepromenjeno poslednjih godina, nažalost. Ocenjuje da u Srbiji ima dosta dobrih inicijativa i pokreta kojima se uvek rado i sama priključi, kao što je to bio slučaj ovog leta sa pokretom „sačuvajmo vode od malih elektrana“ i slično. Voli, kako kaže, da posluša par emisija i podkasta koje je pratila i dok je živela u Srbiji, ali se, priznaje, ne udubljujem preterano. „U kontaktu sam sa porodicom i prijateljima svakodnevno i nekako kroz razgovor sa njima kao i tokom naših susreta uviđam da sam u toku svega značajnog što se dešava u Srbiji“, dodaje ona.

 

Povratak nikada nije isključen

„Nikada nisam donela konačnu odluku da ću ovde ostati ceo život iako mi se sin ovde rodio i postaje školarac u avgustu ove godine, povratak u Srbiju ili možda odlazak u neku drugu zemlju nikada nije bio isključen. Ono čega se pribojavam da bi mogao biti izazov pri povratku, jeste adaptacija mog deteta na potpuno nov sistem vrednosti, ne kažem da bi bilo neizvodljivo ali mislim da bi bilo izazovno. Takođe mislim da bih mogla da se priviknem jer sam povratnik jednom već bila, ali ne znam baš slikovito kako bi to izgledalo na duge staze“, zaključuje Maja Ranković.