Nalogodavci slobodni već 22 godine

Osim po masovnosti, od dotadašnjih državnih zločina razlikuje se pre svega po tome što je vrhuška bez oklevanja, naočigled celog sveta, ovoga puta hladnokrvno žrtvovala vlastite sunarodnike, verujući da bi joj to možda moglo doneti neki propagandni poen u ratu sa Zapadom.

Nakon petooktobarskog prevrata, pred vladom i sudskim vlastima stajao je jednostavan zadatak.

Vlada je mogla da iskoristi činjenicu da je Miloševićev režim, pre svega njegova vojska, a pogotovu „srce tame“ tog režima, vojna (kontra)obaveštajna služba, ubijao i ubija vlastite građane, štaviše ne samo građane (recimo kosovske Albance, ili pre toga sandžačke Muslimane), nego sunarodnike Srbe, onda kad i gde to smatra za probitačno, bez obzira na broj žrtava i bez obzira na zakon.

Taj zločin nesumnjivo je, dakle, mogao da predstavlja jedno od uporišta za otrežnjenje srpske nacije, za odvajanje naroda od zločinaca i njihovih nedela, tj. za inicijaciju oslobađanja nacije od kolektivne krivice koja je kao nepriznata mora pritiskala njenu savest.

Reformska vlada, međutim, pokazala se potpuno nespremnom da otvori pitanje miloševićevskih, odnosno srpskih zločina kao takvo, smatrajući da će se taj ključni problem nekako kasnije već rešiti.

Zločinci su, pokazalo se, bili i brži i pametniji.

Iako, za razliku od vlade, nevladine organizacije nisu morale da rešavaju taktička pitanja tekuće koalicione politike, one su se pokazale još manje spremnima da razumeju šta se to zapravo desilo u Srbiji i Jugoslaviji u protekloj deceniji, oslonivši se umesto toga na mudrost Haškog tribunala i banalnosti koje su sipale organizacije tipa Fridom hausa.

A ta banalna mudrost glasila je da su „Srbi glavni krivci za rat u Jugoslaviji i da su glavni zločinci, premda su zločine činili i drugi“.

Nedostajao je, međutim, ključni deo istine: da su jugoslovenski ratovi bili međunacionalni, ali da su pre svega bili ratovi nacionalnih (komunističkih) vrhuški za duše i imovinu vlastitih nacija, za ideološku tranziciju (presvlačenje kostima), dakle sredstvo za održanje moći po svaku cenu i sledstveno za nekažnjivost tih vrhuški u uslovima globalne propasti tzv. komunističkog poretka.

Otuda dogovorni karakter međunacionalnih ratova, otuda fakat da vodeće nacionalne (kripto-nacističke) partije formiraju vrhovi obaveštajnih službi i centralni komiteti republičkih ispostava Saveza komunista, otuda dotle u istoriji nezabeležena uloga neke vojske, da uništava vlastito stanovništvo (živu silu), nakon što je pogazila svoju ustavnu obavezu da čuva celokupnost zemlje.

I baš kao što se reformistička vlada Srbije nakon dvorskog udara 2000. odlučila za prividnu sigurnost (privremenu pat-poziciju sa zločincima), tako su i nevladine organizacije odabrale sigurnost (neupitnu mudrost) svojih Zapadnih mentora.

Mrtvi sa RTS-a nisu se uklapali u tadašnje vladajuće narative.

Justicija, slepa boginja

Pravno posmatrano, slučaj RTS bio je sasvim pravolinijski: Savezna skupština 1995. donosi zakon kojim državnu televiziju u ratnim uslovima stavlja pod direktnu ingerenciju Ministarstva odbrane (Sektora za civilnu odbranu), kao „veliki sistem od ključnog značaja za odbranu“, a Savezna vlada s izbijanjem rata, „Merama pripravnosti I, II i III stepena“, naređuje evakuaciju tog „velikog sistema“ na jedno od unapred pripremljenih „rezervnih mesta rada“.

Za nadzor izvršenja naređene mere u Ministarstvu odbrane bio je direktno nadležan pukovnik Petar Pajčin, koji je pak neposredno odgovarao svom pretpostavljenom, generalu Simiću.

Naređena mera nije izvršena i zbog toga gine 16 ljudi.

Iako su te činjenice stajale u dokaznom materijalu za suđenje direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću, iz 2001, niko od pomenutih oficira nije optužen, dok se pukovnik Pajčin na suđenju pojavio, ali u ulozi lažnog svedoka.

Pukovnik Vojvodić, pomoćnik direktora RTS-a i član Glavnog štaba (Uprave za moral), koji je neposredno pred napad izveo svoju kći iz RTS-a, deleći njenim kolegama međusobno protivrečna objašnjenja zašto to čini, izbegao je saslušanje tako što se pozvao na „vojnu tajnu“.

Nije saslušan ni njegov kolega, takođe član Glavnog štaba i jedan od najviših funkcionera RTS-a general Aleksandar Bakočević, niti general Novković, niti iko iz Generalštaba, na utvrđenu okolnost da je taj štab upozorio na predstojeći napad Vrhovni savet odbrane i da je analizirao posledice, očigledno se pomirivši sa odlukom Miloševića da se ljudi žrtvuju, a da Vojska (kompletan Generalštab) odigra ulogu saučesnika u tom masovnom ubistvu.

Oglušenje Ministarstva odbrane i Vojske o naređenu meru Savezne vlade da se televizija evakuiše nesumnjivo je moglo da predstavlja magistralu za suđenje nalogodavcima i izvršiocima masovnog ubistva tehničara RTS-a, ali državni tužilac nikada nije načinio nijedan korak u tom pravcu, niko (osim porodica žrtava) nije nikad istraživao ništa, dokazi koji su se o ulozi vojske i vojnih lica pojavili incidentno, pažljivo su „počešljani“ i nisu uzeti u obzir pri izricanju presude, dok je direktor RTS-a Dragoljub Milanović – očigledno po prethodnom dogovoru sa svojim vojnopolitičkim gospodarima – svu krivicu odmah na početku suđenja preuzeo na sebe, priznavši, a da to niko nije tražio od njega, da je on i samo on, potpuno samostalno, ne konsultujući se ni sa kim, odlučio da se televizija ne evakuiše.

Sutkinja Radmila Dragičević Dičić, koja je kasnije postala sutkinja Vrhovnog kasacionog suda, pažljivo je držala proces unutar dogovorenih granica, naravno uz potpunu saradnju tužioca Krsmana Ilića, ne dopuštajući da skrene u pravcu arhiva civilne, a pogotovu vojne tajne službe: odmah na početku izjavila je da se konsultovala sa izvesnim licima iz BIA, koji su je obavestili – a ona to ćutke prihvatila – da se arhivi tog tela ne mogu koristiti na suđenju Milanoviću, budući da sadrže „službene tajne“!

O transkriptima sa sednica Vrhovnog saveta odbrane niko nije ni zucnuo, a ti papiri uostalom i dan danas su tajna sa sedam pečata, koju se niko ne usuđuje da pomene.

Ni na jednom ročištu nije bilo reči o naređenoj meri Savezne vlade o evakuaciji televizije; umesto toga se raspravljalo o Milanovićevoj naredbi br. 37, kojom je direktor RTS-a zapravo trebalo samo da operacionalizuje vladinu naređenu meru (nije je izvršio), ali je na suđenju ona uzeta kao jedan od ključnih dokaza Milanovićeve izolovane krivice.

Krivice „za nehat sa teškim posledicama“. Doslovno tako.

To suđenje je, dakle, okončano kaznom desetogodišnje robije za Miloševićevog direktora RTS-a, i izgledalo je da svi mogu da budu zadovoljni: porodice žrtava, jer su dobile kakvu-takvu zadovoljštinu, reformistička vlada, jer je ipak osuđen jedan (jedini) član miloševićevske klike, sudstvo, jer je pokazalo da je u stanju da osudi nekog pripadnika te iste klike, a konačno i vojnopolitički vladari iz senke, koji su žrtvovali figuru, sačuvavši sve ključne poluge svoje moći – vojne, ekonomske, institucionalne i vaninstitucionalne, naravno.

„Milanovićev gambit“, a pre svega solidna dužina kazne (10 godina za nehat), pokazali su, međutim, da su vladari iz senke bili svesni potencijalno eksplozivnog dometa slučaja RTS, i da su oni stoga imali najviše razloga za zadovoljstvo, jer su svi njihovi i strateški i taktički ciljevi ostali netaknuti: uloga vojske u zločinu je zataškana, nalogodavci su nestali, a javnost zaboravila na ključnu pouku slučaja RTS, da su njeni gospodari spremni da ubiju bilo koga, u bilo kom broju, bilo kada i bez naročitih razloga, ako im se u to u nekom tenutku učini probitačnim.

Sakupljanje dokaza

Slučaj RTS pokazao je dobre namere reformista, ali i otkrio njihovu faktičku nemoć, njihovo okolišanje (da bi dobili na vremenu) i nespremnost za ulazak u puni sukob sa zločincima, a pre svega zaprepašćujući nedostatak koncepta efikasne reforme sudstva, kao preduslova kako za dubinsku lustraciju – bez koje su bili osuđeni na propast – tako i za istinsku tranziciju.

Sudstvo, dakle, ne računajući promene koje su po svojoj prirodi bile površinske, incidentne, suštinski ostaje u rukama Hobotnice, koja mu je svojeručno slomila kičmu devedesetih i uzela ga u svoju vazalnu službu.

Da je to tako, videlo se po izostanku istraga i suđenja za čitavih niz zločina sa jasnim državnim predznakom iz devedesetih i dvehiljaditih, kao i po toku pljačkaške privatizacije.

Milanović je, dakle, poslat u Zabelu, Đinđić likvidiran, izvršioci osuđeni (nalogodavci su, naravno, ostali iznad zakona) i ubrzo inaugurisan kooperativni tandem Koštunica-Tadić, nastavljena je raspodela plena (društvenog bogatstva) pred očima tobož reformisanog sudstva, i sve bi bilo u najboljem redu da porodice žrtava sa RTS-a nisu odlučile da nastave svoju borbu za istinu (o zločinu, o Srbiji).

Ponovo pretresajući dokazni materijal koji su prikupile, porodice shvataju da im je jedan časni oficir Pravnog odeljenja Ministarsta odbrane, potpukovnik Lakić Đorović, po cenu vlastitog progona ukazao da njegova ustanova poseduje materijalni dokaz kako je vojska raspolagala pravovremenim upozorenjem na predstojeći napad, u formi presretnute komunikacije pilota koji su krenuli na RTS sa njihovom bazom, o kojoj je smesta obavešten Beograd, ali su tehničari televizije svejedno ostavljeni da poginu.

Dokaz je bio dosije 466 iz 2001. koji je sastavio sam potpukovnik Đorović, naloživši njegovo trajno čuvanje: sadržao je tri izveštaja oficira bezbednosti, dva međusobno nezavisna, i jedan sumarni, o toj presretnutoj komunikaciji.

Malo pre toga „Danas“ objavljuje knjigu Zorana Janića „Tišina u Aberdarevoj“ sa nizom dokaza da se u slučaju pogibije tehničara RTS-a radi o nesumnjivom državnom zločinu.

Uz podršku nevladinih organizacija, porodice 2006. zahtevaju ponovno otvaranje slučaja, odnosno suđenje nalogodavcima iz redova vrhuške, i traže od Ministarstva da im pokaže dosije 466/2001, za koji su imale dokaze da postoji i da sadrži pomenute izveštaje (jer su između ostalog posedovale nalog Sekretarijata Ministarstva odbrane za prikupljanje pomenutih obaveštenja od oficira bezbednosti).

Ono što je usledilo bilo je hronika konačne degeneracije jednog duboko bolesnog pravnog sistema, koji nije mogao da se oslobodi kontrole zločinačke duboke države.

Ministarstvo odbrane 2006. i 2007. tvrdi da u dosijeu 466 „transkripta nema“, ali odbija – bez suvislog obrazloženja – da porodicama pruži uvid u taj dosije, iako je prethodno sa njega skinulo oznaku tajnosti (i o tome glasno obavestilo javnost).

Nakon dugogodišnjih obećanja, Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal 2009. (zamenik spec. tužioca Golubović) konačno pristaje da se pozabavi predmetom RTS, prikuplja neke važne dokaze, između ostalog i od vojne tajne službe, uzima pismenu izjavu (svedočenje) Lakića Đorovića, ali ne saslušava nikoga, ni pukovnika Pajčina, ni generala Vojvodića, i na kraju pere ruke, oglasivši se „nenadležnim“.

Prebacuje predmet Višem tužilaštvu u Beogradu, s napomenom da „postoje dovoljne indicije za pokretanje istrage“! Viši tužilac Tomislav Kilibarda predmet ustupa svom zameniku, dugodišnjem vojnom tužiocu Zoranu Đošiću, koji međutim „gubi“ (prikriva) niz ključnih dokumenata, pre svega onih koje je dobio od Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, pojedni ključni svedoci (Milina Nenadović, šef Civilne odbrane Beograda) bivaju ispitani na putu iz prodavnice, da bi zamenik onda suvo obavestio porodice žrtava kako „nema elemanata“ (jer ih je svojeručno sakrio) na osnovu čega bi pokrenuo istragu, ali da će predmet „zamrznuti“ umesto da ga odbaci, „iz poštovanja prema porodicama“.

Zaštitnici zločinaca

Postupivši tako, beogradsko Više javno tužilaštvo napravilo je nekoliko flagrantnih pravnih delikata. Prvo, Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) ne poznaje nešto tako kao što je „zamrzavanje istrage“. Tužilac naređuje sprovođenje istrage.

Ako je ne odredi, istrage nema.

Kad nije započeta, istraga ne može da bude ni „zamrznuta“.

Kad je podneta krivična prijava, tužilac je dužan da o njoj odluči.

Ako neće da sprovodi istragu, tužilac je dužan da o tome pismeno obavesti podnosioca prijave ili oštećene, s pozivom i poukom da mogu preuzeti krivično gonjenje, te da mogu uložiti žalbu hijerarhijski višem tužilaštvu.

Kad je predkrivična istraga sprovedena protiv nepoznatih (NN) počinilaca, a tužilaštvo nikako nije uspelo da ih identifikuje, onda ono mora da stavi predmet u evidenciju N. N. počinilaca, i onda se on vodi u posebnom registru, pod posebnom oznakom, o čemu se obaveštava podnosilac prijave, a tužilac istovremeno daje konkretne i načelne zadatke organima krivičnog gonjenja da nastave rad na identifikaciji počinilaca, prikupljanju dokaza i obavezuje ih da ga o svemu novootkrivenom obaveste.

Tako propisuje zakon.

Iz toga sledi da stilska figura Višeg tužilaštva o „zamrzavanju predmeta“ osim izrugivanja žrtvama služi pre svega da se porodice spreče da koriste svoja zakonska prava, tj. da se obrate Apelacionom javnom tužilaštvu i Evropskom sudu za ljudska prava.

Pošto je iz predmeta prethodno uklonio sve potencijalne dokaze koji su mu smetali (i time počinio krivično delo), zamenik Đošić rekao je da „ne vidi delo“, pa ga dakle neće staviti ni u evidenciju NN počinilaca: nema dela, nema ni počinilaca.

Naravno, tobožnje gubljenje dokumenata i način uzimanja i kvalitet izjava svedoka sami su po sebi dokaz da se Tužilaštvo upinje iznad svog kapaciteta da odgovornost počinilaca za delo masovnog ubistva zastari.

S druge strane, to telo (i njegovi mentori) uopšte ne uzimaju u obzir mogućnost da se tu radi o jednom drugom delu, ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva, koje ne zastareva. Ne uzimaju u obzir zato što im ne odgovara.

Za postupanje javnog tužilaštva prema porodicama žrtava sa RTS karakteristična je pre svega osionost, koja nije posledica ličnog stava, nego potpunog protivpravnog postupanja tog tela i pratećih službi.

Zamenik Đošić, na primer, preneo je porodicama 2014. da ga je tajna vojna služba (VBA) obavestila kako je dosije 466 „uništen 2002.“

Međutim, Ministarstvo odbrane 2006. i 2007. tvrdi da taj predmet postoji, dakle da nije uništen, a VBA ne kaže da je dosije uništen ni 2012, u komunikaciji sa Specijalnim tužilaštvom za organiozovani kriminal.

Takvim apsurdima obiluju te zvanične obznane.

Naravno da dosije 466 nije uništen, jer je njegov sastavljač naložio „trajno čuvanje“ (budući da je njegov predmet smrt 16 ljudi pod vojnom nadležnošću), a i kad se vojni dokumenti uništavaju, to se po odgovarajućem Pravilniku čini na osnovu odluke nadležne komisije, uz obrazloženje, a postupak se vrši u prisustvu te iste komisije, čiji su članovi oficiri s imenom i prezimenom.

Sve se zavodi u odgovarajućem Upisniku.

Ništa od navedenog ne postoji.

Porodice žrtava nekoliko puta obraćale su se republičkoj javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac, koja naravno nije imala kuraži da im se pojavi pred očima, nego su njeni zamenici obećavali da će Tužilaštvo postupiti po zakonu, ali se to nije desilo nikada; javna tužiteljka Zagorka Dolovac ostala je, strogo pravno posmatrano, glavni zaštitnik nalogodavaca ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, ubistva šesnaestoro tehničara RTS-a.

Nestanak prava

Nekažnjavanje nalogodavaca zločina protiv civilnog stanovništva nesumnjivo je otvorilo tektonsku pukotinu u koju se sunovratio pravni sistem Republike Srbije.

Osamdesetih godina Jugoslavija je, prema opštem sudu, imala moderan i pouzdan pravosudni sistem.

Politički procesi suštinski su stajali van tog sistema, njima su se bavili posebne sudije i posebni tužioci, ali je sistem kao takav funkcionisao.

Međutim, istovremeni slom morala i kulture sredinom i krajem te decenije pripremili su teren za debakl pravosuđa, koje je ćutke, muklo, posmatralo pljačku desetina milijardi u novcu, i mnogostruko veću pljačku u imovini, i potpuni raspad zemlje po svim šavovima.

Konačni udarac zadalo mu je saučesništvo u prikrivanju ratnih zločina, uključujući kapitalni zločin genocida (u Srebrenici).

Posle toga više nije moglo biti govora o bilo kakvom autoritetu sudskih instanci, koji je preduslov za vršenje pravde.

Zapanjujuća je činjenica da reformske snage, koje su imale čitavu deceniju da se pripreme za zadatke što su ih očekivali, nisu imale nikakav koncept obnove tog istog pravosuđa.

Umesto toga, oslonili su se na kratkovidu ideju da bi oslobađanje pravosuđa od pritisaka izvršne vlasti samo po sebi dovelo do toga da zdrave snage („poštene sudije i tužioci“) sami po sebi odnesu prevagu, i da sve krene kao u bajci. Čudna ideja.

Zašto bi neko ko je 10 godina sudio po nalogu, korumpiran, doveden po vezi da bi radio to što radi, odjednom postao pošten i stručan?

Šta je sa zavrbovanim sudijama i tužiocima pod čvrstom kontrolom službi (Hobotnice)? Zar nije truo sistem kao takav?

Kada su se pobednici u drugom svetskom ratu u Jugoslaviji suočili sa pravnim sistemom u ruinama, jednostavno su preuzeli ono na šta su naišli, odredivši u svakom sudu namesnike koji su pažljivo nadzirali rad građanskih sudija, tako da je čitav kurs pravosuđa za nekoliko godina promenjen, a sistem nastavio da se razvija, da bi do osamdesetih nastao jedan vrlo pristojan evropski pravni sistem.

Srpski reformisti, međutim, o tome nisu imali nikakvu ideju.

Kao što im nije palo na pamet, uzgred budi rečeno, ni da će se tranzicija sa tim istim sudstvom (u rukama Hobotnice) završiti tako što će Hobotnica preuzeti sve ekonomske poluge društva, tj. da će dovršiti svoj plan ispunjavajući ga sa 150%.

Rezultat vidimo danas.

Dualni pravni sistem, nalik ranofeudalnom, u kojem se kmetovi mogu nekažnjeno ubijati (na pešačkim prelazima, naplatnim rampama, ako su nezgodni svedoci), politički protivnici utoliko pre (poput Olivera Ivanovića), u kojima uzbunjivači mogu računati da je samo pitanje vremena kada će platiti ceh svog postupanja po savesti, u kojima su tužioci glavni zaštitnici zločinaca, u kojima građani podvode gospodarima svoje supruge i kćeri, ukratko sistem duboko inferioran nekim ranijim pravnim porecima, čak i onom u kojem je vladala krvna osveta.

Ako se to nekom čini preteranim, neka zamisli da li bi u tom ranijem poretku bila moguća ovakva nekažnjena ubistva, pri čemu se počinioci godinama bezbrižno rugaju žrtvama.

Žalosna je činjenica da o suštinskoj reformi sudske vlasti, sem na nivou fraze, danas ne razmišlja nijedna opoziciona snaga, niti sami pravnici (barem da o tome javnost nešto zna), tj. da se otvorenih usta nalazimo pred istim onim problemom koji je pred nama stajao i pre dve decenije.