Namerne lažne vesti sve brojnije, ekspanzija tek sledi

Svakom korisniku društvenih mreža i masovnih medija dobro su poznati tekstovi u kojima ugledni japanski doktor, ruski psihijatar ili „čudotvorac iz Srbije” otkriva koji je najefikasniji prirodni lek protiv korone, kako da za pet minuta izlečimo određeni organ ili, pak, kako da na osnovu izgleda malog prsta otkrijemo da li je neko psihopata. Ovakvi naslovi ne samo što zvuče nadrealno, već su „stručnjaci” po pravilu izmišljeni, a same vesti lažne. U trci za pažnjom čitalaca kao ograničenim resursom koji izdržava medije, često se dešava da nestručni novinari plasiraju slične senzacionalističke vesti bez prethodne provere. Njih nazivamo slučajne lažne vesti. Iako u takvim slučajevima najčešće ne postoji namera novinara da se nekome nanese šteta, to ne umanjuje ni odgovornost autora, ni negativne efekte takvih tekstova.

Međutim, svedoci smo sve većeg broja lažnih vesti koje ne nastaju kao posledica nepažnje, neprofesionalizma ili nestručnosti novinara, već nastaju namerno, promišljeno i najčešće vrlo organizovano. U pitanju su namerne lažne vesti koje imaju dva osnovna cilja – da se obmanom javnosti obezbedi lična korist i da se lažima ili manipulacijom diskredituju neistomišljenici. Takve lažne vesti često su politički ili nacionalistički obojene, u službi su targetiranja, diskriminacije, degradacije pojedinca ili grupe, odnosno u službi propagande. One su danas zapravo postale jedan od najefikasnijih aduta u borbi protiv političkih, ideoloških ili bilo kojih drugih protivnika.

Kolika je zastupljenost lažnih vesti kod nas pokazuje i najveća međunarodna studija o strateškoj komunikaciji u svetu pod nazivom „Evropski komunikacijski monitoring”. Prema podacima ove studije, Srbija je još 2018. godine bila među prve tri zemlje kada je reč o uticaju koji lažne vesti imaju na javnost i ujedno među poslednje tri kada se posmatra zastupljenost debata o ovoj temi u društvu. U međuvremenu, situacija se nije poboljšala, ali su namerne lažne vesti postale još brojnije i organizovanije.

Dominantna uloga politike i tabloida

Istraživanja pokazuju da su najčitanije novine u Srbiji glavni kanali za plasiranje lažnih vesti, dominantno se bave političkim temama, pa stoga ne čudi što najveći broj manipulativnih vesti dolazi upravo iz ove oblasti. Proveri tekstova koji se bave ovom, ali i drugim društveno značajnim temama, poput zdravstva, ekonomije, obrazovanja i religije, mora se posvetiti dodatna pažnja jer upravo oni utiču na formiranje javnog mnjenja, kao i političkih stavova koji mogu biti pretnja po građanska prava, slobodu i demokratke procese.

Novinarka KRIK-a i urednica na projektu „Raskrikavanje” Vesna Radojević smatra da činjenica da su najveći proizvođači lažnih vesti kod nas ujedno i najtiražniji mediji ukazuje na trend nekažnjavanja lažnih vesti od strane publike. Razlog za to pronalazi u odsustvu kritičkog razmišljanja. „S obzirom da smo mi zemlja koja ima problema i sa političkim slobodama, a ne samo medijskim, jasno je da nam kritički način razmišljanja ne ide od ruke. Vladajući režim svoju vlast čuva tako što je „porobio” većinu glavnih medija i malo se može učiniti kada ima medija i novinara koji su spremni da to trpe. To je inače odlika autoritarnih društava – da proglašavaju novinare za strane plaćenike i mrzitelje jer su im zapravo profesionalni novinari, odnosno istina, i najveći neprijatelji. U tom začaranom krugu politika – mediji – građani, naravno da postoje građani koji u to veruju i preuzimaju obrazac ponašanja”, ističe Radojević.

Ona navodi da su najveći krivci za pomenutu situaciju donosioci odluka koji ne samo da nemaju otklon prema takvoj vrsti izveštavanja, već ga svesno i podstiču. „Ono što u Srbiji imamo nisu tabloidi, to su jednostavno obračunski listovi koji služe za potrebe vladajuće partije. Preko njih se šalju poruke, pišu hvalospevi, uništava ugled svih koji misle drugačije. Služe za prljave poslove, ali i za konstantno održavanje straha kod određenog broja građana da smo napadnuti, da moramo da se branimo. Naravno, ogromnu krivicu snosi i struka i sami novinari koji su spremni da postupaju na takav način, neetično, neprofesionalno, uz nebrigu o javnom interesu”, navodi naša sagovornica.

Menadžerka kulturnih programa i razvoja Centra za antiautoritarne studije (CAAS) Ana Fotev Nikolić smatra da ne čudi što imamo sve više lažnih vesti koje podstiču jake emocije i izazivaju burne reakcije jer su one tržišno veoma isplative. „Velika koncentracija moći na jednoj strani koja ima neograničen pristup medijima, od kojih su mnogi upravo tabloidi, veliki je problem u Srbiji. Tabloidi su instrumentalizovani gotovo isključivo od jedne strukture moći, a isto je i sa javnim servisom. To neminovno vodi ka narušavanju poverenja u medije i čini da se građani okreću alternativnim izvorima informacija, koji nemaju nužno mehanizme, kapacitete ili interes za utvrđivanje istinitosti vesti koje šire, ili pak imaju jasne agende koje zagovaraju pristrasnim i upravo lažnim vestima”, navodi menadžerka CAAS-a.

Kako otkriti lažne vesti

Iako stare koliko i one „obične”, lažne vesti doživele su svoju ekspanziju sa pojavom interneta kada je otpočela njihova masovna proizvodnja i širenje do velikog broja čitalaca. Možda je tehnološka revolucija olakšala distribuciju njihovim kreatorima, ali je olakšala i proveru njihovim konzumentima. Tako danas, uz samo nekoliko klikova i malo kritičkog razmišljanja možemo otkriti da li je neka vest lažna ili je bar označiti kao sumnjivu.

Vesna Radojević savetuje da kada čitamo vest obratimo pažnju na to da li tekst obiluje emotivnim porukama, da li je jezik hladan i koji su izvori vesti. „Manipulativne vesti su pune emocija, bez jasnih izvora, a njihov jezik nije nepristrasan, već obiluje epitetima. Njihov narativ izaziva kod ljudi strah ili sličnu emotivnu reakciju. Ako su izvori anonimni, a drugih nema, već se radi o zaključcima redakcije bez potpore i argumenata, tu vest bi uvek trebalo čitati sa rezervom. Svi bombastični naslovi, isključivo napisani da privuku čitaoce da kliknu su takođe znak za uzbunu. To nije i ne treba da bude stil profesionalnih novinara. Ako je takvo izveštavanje karakteristično za neku redakciju, onda bi taj medij jednostavno trebalo izbegavati”, objašnjava Radojević i dodaje da nije posao novinara da manipuliše, već da radi u interesu građana.

„Dobri novinari će se uvek truditi da vam pokažu ko su izvori vesti, daće vam dodatne informacije, biće hladni i informativni. Neće imati emocijama nabijene rečenice, niti opterećivati nepotkrepljenim rečenicama”, zaključuje naša sagovornica.

Nekada je potrebno samo pročitati vest i shvatiti da je lažna jer nam zdrav razum govori da je gotovo nemoguće da novinar ima pristup tajnim dokumentima obaveštajnih agencija ili poverljivim informacijama sa sastanaka svetskih lidera. Neke informacije ipak zahtevaju detaljnije proučavanje, kao što su provera podataka istraživanja na koje se novinar poziva ili verodostojnost nečije izjave, tj. da li je sagovornik zaista to izjavio i u tom kontekstu, odnosno da li je uopšte nešto izjavio.

Svi podležu „testu kredibiliteta”

Otkrivanjem lažnih vesti bavila se i Međunarodna federacija bibliotekarskih udruženja i institucija. Njeni članovi su kroz nekoliko smernica ukazali čitaocima na načine koji bi mogli da im pomognu da odvoje laž od informacije. Savetuju da se počne od istraživanja izvora, odnosno stranice koja je objavila sumnjivu vest, da se proveri ko je glavni urednik, a ko članovi redakcije, i da li uopšte postoje. Čak i kada se radi o poznatim medijima i novinarima iztraživanje ne bi trebalo da izostane, jer svi treba da podležu testu kredibilnosti.

S obzirom na to da su klikbejt naslovi sve zastupljeniji, savetuju i da se naši zaključci ne baziraju samo na njima kako ne bismo upali u zamku senzacionalizma, već da tekst pročitamo u celosti i proverimo ga iz još nekoliko dodatnih izvora. Preispitivanje sopstvenih stavova, kako bismo osigurali da ne utiču na naš sud, kao i kontaktiranje odgovarajućih stručnjaka ili nadležnih institucija još neki su od predloga koji mogu da razreše dilemu.

Ana Fotev Nikolić ukazuje i na važnost onih primarnih, naizgled logičnih i jednostavnih „alatki” koje se često mogu i prevideti, a to su svest o lažnim vestima, redovno informisanje i opšte obrazovanje. Ona savetuje da se zapitamo kome objava takvih vesti koristi ili šteti, da posebnu pažnju obratimo na lažne vesti koje su, kao dovitljiv vid pravne zaštite, predstavljene u formi pitanja, a ukazuje i na novitet kojim će društvene mreže pokušati da pomognu.

„Za prepoznavanje lažnih vesti na društvenim mrežama, koje su u posledenje vreme prepoznate kao prostori posebno pogodni za njihovo širenje, trenutno se razvijaju i fact-checking mehanizmi koji kombinuju ljudski rad i alate veštačke inteligencije. Naravno, ti alati nisu ni savršeni ni apsolutno nepristrasni, a pitanje je i da li će ikada biti, ali su svakako korak napred i podsetnik da svakoj vesti treba kritički pristupiti”, kaže Fotev Nikolić.

Ekspanzija lažnih vesti tek sledi

Iako će alati za otkrivanje lažnih vesti nesumnjivo biti sve brojniji u godinama koje dolaze, ekspanzija lažnih vesti po svemu sudeći neće se zaustaviti. Rastući trend pogotovo je primetan u periodima važnih političkih procesa, sukoba, demokratskih, društvenih, humanitarnih, zdravstvenih ili bilo kojih drugih kriza. Na to upućuje i godišnja analiza za 2020. sprovedena u okviru projekta „Raskrikavanje” koja otkriva da je na naslovnicama pet novina (Kurir, Alo, Informer, Srpski telegraf i Večernje novosti) objavljeno skoro 1200 lažnih vesti samo tokom prošle godine.

Do zabrinjavajućih nalaza došlo je i prošlogodišnje istraživanje „Spoljnopolitičke posledice kovid-19 krize po Srbiju” koje je sproveo Savet za strateške politike (CFSP). Istraživanje je obuhvatilo 2.673 naslovne strane Večernjih novosti, Danasa, Blica, Kurira, Politike, Informera, Aloa i Srpskog telegrafa objavljene u periodu od 1. januara do 31. decembra 2020. godine, a rezultati pokazuju da su lažne vesti činile 16,8% sadržaja naslovnica, odnosno svaka šesta vest bila je lažna.

Posledice takvog izveštavanja medija već živimo ili ćemo tek živeti, a prava borba sa namernim lažnim vestima tek nas očekuje. Njihova ekspanzija nesumnjivo sledi, posebno ako znamo da nam uz sve aktuelne probleme i krize već tokom 2022. godine dolaze i novi izbori.

Biblioteke protiv manipulativnog izveštavanja

Adolescenti u Minhenu još od 2012. godine imali su mogućnost da pohađaju kurseve medijske pismenosti koje organizuje Gradska biblioteka, a jedna od tema koju su obrađivali je i zaštita od lažnih vesti. Osim sticanja teorijskog znanja, važan deo radionica bila je i njihova praktična primena kroz diskusiju, analize, istraživanja.

Kako navode iz Geteovog instituta u Beogradu, deci se ukazivalo na nedostatak impresuma, pravopisne greške, linkove ka sumnjivim stranama ili imena koja se minimalno razlikuju od onih koja je moguće pronaći u pouzdanim izvorima. Još jedan interesantan primer dobre prakse je i interaktivna igra „Lov na neistine” na kojoj je radila Centralna biblioteka Šlezving-Holštajna. U njoj učenici preuzimaju ulogu detektiva angažovanog od strane novinske agencije sa zadatkom da otkriju da li jedan internet portal objavljuje lažne vesti. Slični projekti bili bi izuzetno dragoceni i u Srbiji jer razvijaju kapacitete mladih da prepoznaju lažne vesti i nepouzdane medije, a upravo ta sposobnost biće im sve potrebnija u budućnosti.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Medijska pismenost za digitalno doba“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.