Napredno ozakonjivanje korupcije

Naime, pred svake lokalne izbore kandidati za gradonačelnika, nosioci lista i drugi predstavnici tradicionalnih političkih elita, iznova ih bombarduju recikliranim obećanjima o decentralizaciji, prenošenju nadležnosti na gradske opštine, formiranje novih opština… Nakon što se neki od pomenutih i ustoliče, oni uredno nastave proces centralizacije koji svi zajedno realizuju čitavih trideset godina. I tako smo došli u situaciju da su gradske opštine praktično svedene na nivo mesnih zajednica, bez adekvatnih mehanizama za rešavanje konkretnih, životnih problema građana.

Ova vlast, po mnogo čemu posebna, nastavila je ovaj trend. Priča o referendumskom odlučivanju o projektima, koju je plasirao bivši gradonačelnik, a sadašnji ključar kase Republike Srbije, čiji rok trajanja se poklopio sa periodom poslednje izborne kampanje, samo je jedan od dokaza da naprednjaci građane i na ovoj temi obmanjuju više i bolje od bilo koga pre njih. Status šampiona u ovoj kategoriji naprednjaci, sve sa crvenim koalicionim privescima, betonirali su novim setom izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji kojim je, između ostalog, predviđeno da Grad Beograd preuzme od gradskih opština nadzor i nad gradnjom objekata do 800 metara kvadratnih. Rasprava o ovom zakonu u Narodnoj skupštini bila je samo još jedna sekvenca pretpolitičkog rijalitija u režiji Maje Gojković & prijatelja. Poznato je da se glavni i odgovorni urednik političkog života u Srbiji za taj vid programa u Skupštini opredelio upravo kako bi onemogućio bilo kakvu normalnu raspravu i logična pitanja. A sasvim je logično da pitamo iz kog razloga se insistira na modelu po kome gradska građevinska inspekcija preuzima nadzor nad kompletnom gradnjom u Beogradu, nezavisno od toga da li se radi o promeni fasadne stolarije, izmeštanju WC šolje, izgradnji manje porodične kuće ili čitavih stambenih blokova. U situaciji u kojoj je evidentno da gradska građevinska inspekcija sa svojim ograničenim kapacitetima ne može i neće da reši problem divlje gradnje ni za objekte koji su i sada u njenoj nadležnosti, dva su moguća odgovora na ovo pitanje. Prvi, koji zapravo predstavlja posredno priznanje da su naprednjačke vedete na Paliluli, Zvezdari, Zemunu, Surčinu i Voždovcu ogrezle u korupciji i otele se kontroli centrale stranke. Javna je tajna, naime, da upravo na ovim opštinama postoji tarifa po kojoj se dobija blagoslov lokalnih vlasti za izgradnju divljih kvadrata, kao i da transfer novca od tih poslova na stranački konto nije adekvatan inputima sa terena. I drugi, mnogo jednostavniji i realniji, koji se bazira na potrebi apsolutne kontrole svih priliva u kasu. A tako se kreira idealan mizanscen za aktivaciju raznih modela netransparentnog trošenja naših para iliti lopovluk. Oba moguća odgovora vode jednom cilju – ozakonjenoj sistemskoj korupciji.

Bilo bi dobro da se prisetimo ovih „genijalnih“ rešenja naprednjačke elite u trenutku u kom jedan čovek uz paradržavne tabloide sporadično lansira priču o novim izborima i izbornoj godini u koju ulazimo i to šest meseci pre roka. Glavni lik u pomenutom „Danu mrmota“ Fil Konors, koga tumači Bil Mari, zarobljen u vremenskoj mašini počinje da preispituje svoj život i svoje prioritete. I mi bismo morali naše odluke. Vreme je, jer oni troše naš novac i naše vreme. Mislite o tome.

Autor je predsednik beogradske opštine Stari grad