Naprednjaci, naravno, jesu bili loši đaci, ali druge sorte. Oni su prevashodno bili LOŠI DRUGARI: Dnevnik Radivoja Jovovića

Kad sam čuo da ne smem da koristim društvene mreže, nisam ni pitao kakve to veze ima sa slučajem tog strašnog napada na službeno lice; zašto pitati kad bi odgovor bio samo poluosmejak tužiteljke? U svakom slučaju, druge još uvek drže u pravom zatvoru, i na nekom nivou bi me bilo sramota da sam na slobodi dok su ti ljudi izolovani od dešavanja, borbe, i ljubavi. Sipam malo vina u čašu i podižem je za Bagarića. Taj dobri čovek je iznad svega pesnička duša čije „stihovanje“, praćeno s mnogo drskog humora, najbolje ide uz onu izdajničku malvaziju.

Sat vremena dozvoljene šetnje uglavnom koristim za razgovor sa radnicima ispred svoje zgrade. Već godinama preuređuju novosadsku Podbaru, a efekat su uvek duži rokovi i previsoki troškovi radova kao posledica korupcije. Ukratko, tople su fotelje naprednjaka a ruke ovih gorko nasmejanih ljudi u radnim uniformama promrzle. Stojimo u blatu i pričamo fudbalu (koji ne pratim iole značajnije još od penzionisanja Ševčenka, pa uglavnom klimam glavom uživajući u tuđoj fascinaciji „onim malim iz Španije“).

Studenti mi dojavljuju da idu u podršku kolegama sa državnih fakulteta. Preponosan sam i pun optimizma, ljudi nam stvarno drže lekcije iz dana u dan.

Saznajem da je Zobenica podneo ostavku, kako kaže, „iz ličnih razloga“. Ne, gari, tako se ne podnosi ostavka, niti će vas to spasiti. Šaljete batinaše na ljude godinama. Prisećam se i naručenog napada na Petrovaradinskoj tvrđavi, na Isidoru, Srđana, Mladena, mene, i druge. Svi u gradu znamo ko je šta radio. Mora borba, a potom i pravda.

Popodnevni časovi, stižu nove vesti. Novi napad na studente i aktiviste, ali i narastanje blokada, poljoprivrednici, pobuna se širi na sve strane. Ubrzo stiže i vest o oslobađanju svih pritvorenika. SNS se, dakle, ozbiljno uplašio.

Skinuta „nanogica“. Konferencija za medije, pa voljeno biće i ja idemo da vidimo Bagarića i poljubimo ga u slamnatu kosu. Pokušaj spavanja.

SUBOTA 14. decembar

Dan proveden u telefoniranju, davanju intervjua, i iskazivanju zahvalnosti na podršci stotinama ljudi. Sastanci i podrška protestu hrabrih srednjoškolaca na Trgu slobode, gde se držimo na obodu. Brinemo za bezbednost klinaca, a definitivno ne želimo da im kompromitujemo skup.

Razmišljam i o paradoksu da, kao neko ko aktivno organizuje proteste i promišlja o njima i strateški i taktički, na samom terenu najviše volim da delujem kao „slobodni igrač“. Nepojmljivo mi je da „dođem sa svitom“ i usidrim se na jednom mestu (niti svitu, kao takvu, imam, već saborce, ili kolege). Ako već nemam govorničku ili drugu aktivnu ulogu na samom dešavanju, mnogo ću radije uzeti redarski prsluk negoli puko postojati. Ovo ostavljam za kasniju introspekciju.

Kasno leganje u krevet uz „Mindhunter“. Serija je poprilično spora, likovi dragi, i zaspi se nakon nepunih 12 minuta. Dakle, savršeno. Samo da nije konstantnih poziva i poruka. Ipak, internet se ne gasi jer noć je mračna i puna opasnosti od neželjenih vesti.

NEDELJA 15. decembar

Zbog blagog razbolevanja, protest u novosadskom kampusu pratim preko vesti. Pokušavam da čitam, ali trenutno je Hana Arent prejak izbor, a Zagor prenaivan. Dobro, može Harper Li.

Vučević i Vučić govore sulude stvari. Uvek se u ovakvim situacijama zapitam da li je u pitanju planirani ludački spin, krizni menadžment koji, možda, pali kod određenih ljudi. Verovatno overtinkujem. U svakom slučaju, vidi se kriza na njima, ali takva je zver najopasnija.

Ostatak dana rade telefoni i dogovori uživo, pripremamo sednice i proteste.

PONEDELJAK 16. decembar

Povratak na fakultet, zagrljaji i reči dobrodošlice. Mnogima se vrlo iskreno radujem. Ponekome i ne, ali to je manje bitno. Odavno sam rekao šta sam imao o akademskom puritanizmu i licemerju, te biram da se usredsredim na sve one prave ljude koji su izabrali slobodu misli, inherentnu intelektualcu.

Najbitnija mi je, pak, učionica. Dobro su uradili kolokvijum, razumeli suštinu a ne samo nabiflali definicije, bravo. Ophrvan sam toplim emocijama dok prolazim hodnicima, na sve strane studenti u osmesima i s podignutim pesnicama. Za njih, sve. Sutra je sednica Skupštine APV.

UTORAK 17. decembar

Od sednice ništa. Izbacuju medije iz sale, guše raspravu, dok se pomoćnici sekretara i neki poslanici ponašaju kao privatno obezbeđenje. U Klubu poslanika je, kako čujemo, žandarmerija, a da bi stvar bila još luđa, uveli su izgleda čak i policijske pse u Banovinu. Represija jača.

Meni su dodelili par „izbacivača“, a neki naprednjački poslanici pokušavaju da me izbace iz takta besprizornim došaptavanjima. Pri tom, neki zaista imaju u pogledu uverenje u reči „ti si ustaša“. Ništa me odavno ne iznenađuje, ali opet nalazim neverovatnim da ih ima koji u tako nešto još i veruju. Nadrealnost situacije ide do toga da usred gužve jedan Vulinov čovek pokušava da mi objasni da je on pravi socijalista. U glavi mi odzvanja smeh zbog suludosti situacije, iskrsavaju slike Roze Luksemburg i Ulofa Palmea kako čoveku objašnjavaju šta se (sve) može smatrati socijalizmom, i zbog čega Vulinova stranka, čak i kad bi bila stranka a ne ćelija organizovanog kriminala, nikako, nikada i nipošto, ne može. Ali zapravo samo jedno ime podseća na datu, tako nadrealno suludu, situaciju – Ežen Jonesko.

Oko zgrade je, pak, nešto sasvim drugačije. Festival nade i optimizma, najveći studentski skup koji je Novi Sad decenijama video. Poruke i energija koje ovi ljudi nose garant su toga da, korak po korak, osvajamo slobodu, idemo do pravde. Dan je, u celini gledano, bio dobar. Poslate su prave poruke, ulica ponovo pokazala snagu, a naprednjaci počinju da se okomljavaju jedni na druge.

SREDA 18. decembar

Zajedno sa životnom cimerkom, plavog oka i odveć otresite reči, idem da podržim protestnu šetnju koja simbolizuje jedinstvo studenata privatnih i državnih fakulteta, još jednu demonstraciju mladalačke odvažnosti i solidarnosti.

Na kasnijim političkim sastancima i usputnim konsultacijama Pokreta slobodnih građana u Novom Sadu govori se o načinima podrške studentima, uz uvažavanje njihove samosvojnosti, ali i o delovanju stranke. Na udicu o nekakvim izborima, kakve režim baca ne bi li se izbavio iz za njega zgušnjavajuće stvarnosti, niko ne namerava da padne. Najvažnije je podupreti rasplamtelu građansku neposlušnost i održati je u narednim nedeljama, sve druge priče sada su manje važne.

ČETVRTAK 19. decembar

Naprednjačke izjave samo rasplamsavaju bes. Vučević sa licitiranjem broja tuđih života na čiju je žrtvu režim spreman, Đukanović sa tezom da su deca vlasništvo države. Neverovatno, posle toliko godina vlasti, nisu uspeli da nauče da izuste ono što, valjda, žele da kažu. Malo se čitalo i razmišljalo, a brzo i lako živelo. Naprezanje sistema poslušništva došlo je do krajnjih granica – oni bi hteli da iskažu volju Šefa, ali ne znaju kako.

Ne mislim da je najpreciznije reći da je njihova vladavina osveta loših đaka. Loši đaci su ponekad i šmekeri, mangupi iz poslednje klupe, koji imaju šlifa za sitne podvale, a osmehom i gegom prođu kroz sito profesorske procene. Potom neki, i to neretko, postanu i dobri muževi, vredni ljudi, srčani očevi. Takve ljude volim da imam za prijatelje, jer su oni imali snage da na vreme shvate kakav čovek treba biti, što je dodatno teško ako im je početak bio lišen intelektualnih stimulansa, brige i ljubavi, ili prosto ispunjen materijalnim teškoćama.

Naprednjaci, naravno, jesu bili loši đaci, ali druge sorte. Oni su prevashodno bili LOŠI DRUGARI. Oni koji nisu želeli da podele, nisu umeli da budu drugarstvu odani, koji nisu rizikovali sebe za drugoga, i onda su, nakon što ih je neformalni đački kolektiv otpisao kao nezanimljive, nekul, neprivlačne i sve u svemu ne baš vredne pažnje, egomanski počeli da neguju u sebi zrno osvete.

Tok misli me je odveo do pesme „Dobar drug“ (UMT). Nastavljam sa slušanjem starije novosadske scene, pripremajući se za sutrašnji novosadski dan. Sutrašnja lokacija za 11.52 je raskrsnica kod Futoške pijace. Idemo korak po korak, ka pravdi. Hajde da budemo do kraja dobri drugovi Novom Sadu.

Autor je docent je na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić i pokrajinski poslanik Pokreta slobodnih građana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.