Foto: spbvrsac.org.rs/Privatna arhivaRad u javnim preduzećima i ustanovama nakon dolaska SNS na vlast podrazumeva da ste tu stigli preko partije, da ćutite i slušate, a kada su izbori (a oni su često) da sednete u autobus i pratite putujući cirkus predsednika i tamo mu tapšete, kličete i navijate.
Tu nije kraj, vaš najvažniji posao je i da namaknete naramak sigurnih glasova. Da date sve telefone rodbine do osmog kolena, koju će onda svakih nekoliko meseci pozivima maltretirati omladina skupljena u kol centre poput onog na Novosadskom sajmu.
Nabiflano će objašnjavati da će im Expo i nacionalni stadion pored Beograda promeniti život u Kucuri, Grošnici i Suhom Dolu. Ipak, najbitnije od svega je da ćutite, da se ništa ne zapitate, ni vi, ni svi iz vašeg telefonskog imenika koji ste ustupili partiji.
Tako se čuva radno mesto u 21. veku u Srbiji.
Međutim, ima u našem javnom sektoru i radnika koji su tu stigli pre nego što je Toma dao Tadiću jabuku i 20. maja 2020. godine pobedio na izborima i otkada se vreme u Srbiji ponovo meri od nule.
Jedna od njih je medicinska sestra iz Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „dr Slavoljub Bakalović“ u Vršcu, Valentina Adam Bolić, koja 31 godinu radi u ovoj ustanovi bez jedne pritužbe i koja je naivno verovala da barem njena deca mogu da kažu šta misle.
No, tu dolazimo do drugog kraja priče. Ova vlast pakleno je osvetoljubiva. Ni SPS devedesetih nije ovako sadistički i do tančina ganjao svoje građane koji se usude da zucnu. Bar ih je ostavljao na miru u patnji da dođu do belog hleba.
Danas se bez ustezanja gubi i najbedniji posao, deca nepodobnih izbacuju se iz vrtića, a dolazi im se i sa džipovima na kućni prag, da se malo poplaše ukućani.
Tako je i sin ove medicinske sestre postao odbornik u lokalnom parlamentu, a kao predstavnik opozicije, po nekoj civilizacijskoj tekovini za koju smo naivno mislili da smo dostigli, deo njegovog posla je i da kritikuje vlast.
Ipak, naprednjaci izrutinirani unisonim vladanjem u lokalnim narodnim domovima poslednjih godina, ne mogu izgleda tek tako da se naviknu na opoziciju.
Upućeni kažu da je tokom njegovog izlaganja, gradonačelnica Vršca polomila hemijsku, a već sutradan Valentina je dobila premeštaj da radi na najtežem odeljenju, sa nepokretnim pacijentima.
Slabo ko o tome danas govori, ali Aleksandar Vučić je daleke 2012. godine, između obećanja da će vratiti Kosovo, Srbiju uvesti u Evropsku uniju i pohapsiti sve tajkune, obećao i kako će profesionalizovati rad javnih preduzeća i ustanova kojima više neće rukovoditi stranački kadrovi.
Dvanaest godina potom, preživljavamo naprednjačku v. d. tiraniju u javnom sektoru. Većina direktora, redom stranačkih aktivista i članova, je u Srbiji u v.d. statusu kako bi uzde bile zategnute do pucanja svakog momenta, a kapilarni glasači spremni.
A koliko su v. d. direktori profesionalni, nezavisni i uopšte bitni, svedoče i minuli izbori gde su neki od njih uhvaćeni kako kontrolišu duple biračke spiskove pored glasačkih mesta. Zaista?
Zar ne može ovo krivično delo da obavlja neki stranački junoša koji je tek došao i očekuje posao u JKP-u? I čemu da se nada radnik kada direktor mora da se dokazuje na ovaj način?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
