Naprednjački tajkuni preuzimaju vojnu industriju

Najčešće se pominje valjevski Krušik, čije proizvode (mine, granate i rakete) pojedini privatni trgovci, pre svih firma GIM, koju uglavnom zastupa otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića – Branko (Stefanović), famozni Slobodan Tešić i arapska kompanija Internešenel golden grupa, sa sedištem u Abu Dabiju, preprodaju tako što ih od proizvođača nabavljaju znatno jeftinije i od državnog izvoznika oružja i vojne opreme, kompanije Jugoimport SDPR, a da ih krajnjim korisnicima u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, prodaju po dvostruko višim cenama.

Javna je tajna, međutim, da Saudijska Arabija i Emirati ne koriste kupljeno srpsko oružje, već da ga, najčešće posredstvom američkih kompanija, prosleđuju svojim koalicionim partnerima na Bliskom istoku.

Bilo je slučajeva i da na taj način izvezeno srpsko oružje završi u rukama džihadista, kao što se to nedavno desilo u Jemenu, gde je registrovano da Krušikove granate poseduju borci Islamske države, čime se dodatno urušava međunarodni status domaće vojne industrije, pa i same države Srbije.

Najviši državni zvaničnici, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijerka Ana Brnabić, ministri policije i odbrane, Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin, uporno i sve glasnije tvrde da privatni trgovci oružjem nisu povlašćeni kupci Krušikovih i proizvoda ostalih vojnih fabrika. Istovremeno, iz državnog vrha stižu, opet sve glasnije optužbe na adresu uzbunjivača iz Krušika Aleksandra Obradovića, kojeg nazivaju „špijunom i izdajnikom“, kao i onih medija koji, na osnovu dostupne dokumentacije, pišu o malverzacijama u trgovi oružjem.

U kampanju protiv uzbunjivača Obradovića i medija ovih dana, očito po nalogu „odozgo“, uključila su se i poslovodstva i od vlasti kontrolisane sindikalne organizacije.

Tako je poslovodstvo Krušika od sindikata koji deluju u Krušiku zahtevalo da zajednički optuže delovanje uzbunjivača Aleksandra Obradovića, dok su pojedine sindikalne organizacije u Zastavi oružju (UGS „Nezavisnost“ i Industrijski sindikat) minulih dana javno stali u odbranu poslovodstva i Nadzornog odbora fabrike, dok su za poslovnu agoniju tog preduzeća, čiji su dugovi od 17 milijardi dinara i gubici od 30 miliona evra, odavno pojeli kapital Zastave oružja, bez imalo stida, optužili svog kolegu, lidera Samostalnog i najmnogoljudnijeg oružarskog sindikata Dragana Ilića.

Nevolja po Vučića, Brnabićevu, Stefanovića, Vulina, te poslovodstva i kontrolisane sindikalne organizacije u domaćoj vojnoj industriji leži, čini se, u tome što ih činjenice uveliko demantuju.

Krušikove granate koje su jesenas otkrivene u rukama boraca Islamske države u Jemenu, prethodno su, prema dokumentovanoj informaciji specijalizovanih inostranih portala, nakon što ih je kupilo Ministarstvo odbrane Saudijske Arabije, u tu zemlju (Jemen) izvezene preko Avganistana, uz posredovanje neimenovane američke kompanije.

Ali, tih 517.000 Krušikovih granata u Saudijsku Arabiju izvezla je kompanija GIM, u vlasništvu Gorana Todorovića, a koju je, kako se, crno na belo, vidi iz javnosti dostupne dokumentacije, u konkretnom slučaju, u pregovorima sa Krušikom, predstavljao Branko Stefanović, otac ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojše Stefanovića.

Kako je GIM od Krušika nabavljao proizvode te fabrike, naš list je „opisao“ pre nepunih mesec dana, nakon što je obznanjeno da je Branko Stefanović, u junu, putovao u Saudijsku Arabiju kao specijalni savetnik u GIM-u.

Ta firma (GIM) je, naime, 3. oktobra 2018, sa Krušikom verifikovala treći i poslednji ugovor u toj godini (28/13-GIM-KV/20183) o kupovini i izvozu mina.

Dva meseca ranije, potpisan je predugovor u vezi sa tim poslovno-izvoznom aranžmanom kojim je predviđeno da Krušik GIM-u isporuči 60.000 mina u kalibru od 60 milimetara, 150.000 mina 81 mm, 50.000 mina 120 mm i 7.000 mina 82 mm.

Krušikove mine (ukupno 267.000) u Saudijsku Arabiju su, prema ugovoru GIM-a sa predstavnicima te zalivske zemlje, trebalo da budu isporučene u četiri lota.

Prva dva isporučena su avionom: jedan krajem novembra 2018, a drugi u martu 2019. godine.

Treći lot put Arabije krenuo je, u junu, iz luke Burgas, dok je isporuka četvrtog u toku.

Naši izvori, na osnovu dokumentaciju kojom raspolažu, odgovorno navode da je GIM Krušikove mine od 60 i 120 milimetara od valjevske fabrike kupovao po ceni od 45,20 dolara, a da ih je partneru u Saudijskoj Arabiji prodavao dva puta skuplje, odnosno za 90 dolara po komadu.

Troškovi proizvodnje Krušikovih mina još 2014. i 2015. iznosili su 44,99 dolara, a krajem 2018, kad je sklopljen ugovor sa GIM-om sigurno su, zbog povećanja cena rada, repromaterijala i energije, mogli da budu samo veći.

To, pojednostavljeno, znači da je GIM mine od Krušika, koje je, ponovimo, plaćao 45,20 dolara po komadu, kupovao po proizvodnoj ili čak i nižoj ceni, uprkos činjenici da je tržišna (fabrička) cena tog proizvoda, prema cenovniku Krušikove nadležne službe, bila 52,40 dolara.

Državna kompanija Jugoimport SDPR je Krušikove mine plaćala 51,90 dolara, odnosno za 6,70 dolara više od cene po kojoj ih kupuje GIM.

Kad se ta razlika u ceni od 6,70 dolara pomnoži sa 210.000 mina od 60 i 120 milimetara, dobije se iznos od blizu 1,5 miliona dolara, za koliko je samo u tom jednom poslu Krušik štetovao poslujući sa trgovcima oružjem bliskim državnom i vrhu SNS-a.

Ali, nisu Krušik i Prva petoletka, čiji su minobacači, kako se špekuliše, privilegovanim trgovcima takođe prodavani sa popustom, oštećeni samo na taj način.

I Krušik i gotovo sve ostale vojne fabrike imale su i imaju teškoće u poslovanju i zbog toga što Slobodan Tešić, GIM i Internešenel golden grupa preuzimaju oružje ne samo bez uplate avansa, iako je u oružarskom biznisu pravilo da nema robe bez avansna, nego je uzimaju i bez plaćanja.

Otuda ove tri kompanije Krušiku, na ime uzete a neplaćene robe, duguju oko 820 miliona dinara, odnosno više od sedam miliona evra.

Račun Krušika, inače, već tri godine uzastopce je u blokadi.

Žrtve ovakvog odnosa trgovaca oružjem prema vojnim fabrikama je i užički Prvi partizan koji je, početkom septembra, bio prinuđen da zakatanči municiju namenjenu Tešićevoj firmi Partizan tek, koja nije platila prethodno preuzetu i u inostranstvu prodatu robu.

Uz sve ovo, poslovanje Krušika u poslednjih nekoliko godina opterećuje i armija od oko 2.000 radnika koji su, 2015. i 2016, dovedeni iz svih delova Srbije, a najviše iz Uba, Mionice i Lajkovca, što je teren koji politički kontroliše predsednik Izvršnog odbora SNS-a i kum Aleksandra Vučića Darko Glišić.

Radi se mahom o NK i PK radnicima koji su angažovani na određeno vreme, od kojih su neki i potrebni fabrici, ali većina, tvrde naši izvori u Krušiku nisu, a jedini razlog zbog kojeg su zaposleni je taj što su deo partijske vojske SNS-a.

Naš list je u prethodnih nekoliko meseci u više navrata pisao da su privatni trgovci, najpre firme Slobodana Tešića (Partizan tek i druge) i Petra Crnogorca (Tehnoremont), a zatim GIM, u kojoj je Branko Stefanović jedan od vodećih ljudi, te arapska kompanija Internešenel golden grupa, povlašćeni kupci Krušikovih proizvoda postali 2015. godine, u vreme dok je na čelu te fabrike bio Mladen Petković, kadar Srpske napredne stranke i totalni anonimus u oružarskom biznisu.

Mladen Petković je, podsetimo, krajem prošle godine iz Krušika prekomandovan u kragujevačku Zastava oružje, gde je na direktorskoj funkciji nasledio prethodno, bez ikakvog obrazloženja smenjenog pukovnika Milojka Brzakovića.

Među poznavaocima ove problematike špekuliše se, ne bez osnova, da iza ove smene stoje domaći trgovci oružjem bliski državnom i vrhu Srpske napredne stranke, konkretno Slobodan Tešić i šef BIA Bratislav Gašić.

Zastava oružje je u sve težoj situaciji koja, prema našim saznanjima gotovo da nije ništa bolja od one u Krušiku.

Zastava oružje je ubedljivo najveći poreski dužnik među državnim kompanijama i vojnim fabrikama u Srbiji, ali je i jedina u kojoj država, uprkos zaključcima Vlade iz 2011, 2012. i 2013, taj dug (od svih 17 milijardi dinara) konvertovala u državni ulog u kapitalu preduzeća.

Zašto, otvoreno je pitanje. Nije malo onih koji smatraju da država namerno opterećuje poslovanje kragujevačke fabrike, kako bi je lakše privatizovala, zašta su uslovi stvoreni sredinom prošle godine, kad je donet novi Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme kojim je, između ostalog, predviđena i prodaja dela kapitala domaćih vojnih fabrika inostranim i domaćim investitorima.

Slučajno ili ne, tek firma Branka Stefanovića, United BG, ove godine registrovana je i za proizvodnju oružja.

Trenutno najveći problem domaće vojne industrije ipak je to što je, smatraju upućeni, stavljena pod gotovo potpunu kadrovsku i poslovnu kontrolu trgovaca oružjem bliskih vrhu vladajućeg režima, pre svih bivšem ministru odbrane i aktuelnom šefu BIA Bratislavu Gašiću, ministru policije Nebojši Stefanoviću i, naravno, Aleksandru Vučiću.

Kontrola vlasti podrazumevala se i u ranijim vremenima, ali nikada, tvrde u vojnoj industriji, na aktuelni način, posredstvom trgovaca oružjem.

Posledica toga je velika proizvodno-poslovna kriza u Krušiku, te činjenica da ni u ostalim vodećim fabrikama domaće vojne industrije – užičkom Prvom partizanu i Zastavi oružju, na primer, prema informacijama iz tih preduzeća, „situacija nije kao što je bila“, i što je njihovo poslovanje, pre svega izvoz oružja i vojne opreme, pod sve gušćim velom tajnovitosti.

Nije, naime, nikakva novost da Srbija izvozi oružje i vojnu opremu na Bliski istok, odnosno u Irak, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate, i da to čini, uz formalno poštovanje domaćih i međunarodnih propisa, i uz saglasnost Sjedinjenih Američkih Država.

Najviše Zastavinog lovačko-sportskog i pešadijskog oružja u poslednjih nekoliko godina, uostalom, prodaje se SAD-u, Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Prvi veliki posao Emirata u Srbiji bio je 2012. godine, kupovina Zastavinog pešadijskog naoružanja (za deset miliona dolara), nakon čega se krenulo sa „Beogradom na vodi“ i drugim poslovnim aranžmanima sa biznismenima i prinčevima iz te zemlje, s tim što je onaj sa prodajom, to jest kupovinom oružja bio u potpunosti legalan i transparentan.

Sporno je, međutim, što izvozne poslove sve više preuzimaju privatne kompanije bliske vlastima, među kojima je, javna je tajna, i dalje najznačajniji Slobodan Tešić koji je čitavu deceniju (od 2003. do 2013. ) bio na „crnoj listi“ Ujedinjenih nacija, zbog toga što je srpsko (Zastavino) pešadijsko naoružanje, 2002, namenjeno Nigeriji, „zalutalo“ u Liberiju, koja je, zbog građanskog rata u toj zemlji, bila pod međunarodnim sankcijama.

Slobodan Tešić je od kraja 2017. na „crnoj listi“ američke administracije, a nedavno je Stejt department uveo embargo svim Tešićevim kompanijama i najbližim mu saradnicima.

Slobodana Tešića, koji je, 2009. pod pritiskom spolja, bio onemogućen da iz Srbije trguje oružjem, u oružarski biznis na velika vrata 2013. godine, vratio je tadašnji ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, i to tako što ga je uveo kao posrednika u već ugovoreni posao između Jugoimporta SDPR i Ministarstva odbrane Libije. Tešić je u taj posao, vredan blizu 100 miliona dolara, ušao sa svojim kiparskim firmama, dok se Jugoimport, bez ikakvog obrazloženja, povukao iz tog izvoznog aranžmana.

U međuvremenu, bez ikakve dileme, zahvaljujući ocu ministra policije Branku Stefanoviću porastao je i GIM, koji je, do pre koju godinu, bio marginalni igrač u oružarskom biznisu.

Narastao je toliko da se sve ozbiljnije priča da planira da, sa italijanskom BERETOM, uđe u Zastavu oružje.