Napune korpu do vrha i pobegnu iz samoposluge

Taj dragstor radi non-stop, a u njemu su zaposlene samo žene. Doskora su imale obezbeđenje noću, ali ga više nemaju, što je, kako kaže, izgleda okuražilo lopove.

– Nekad su ljudi krali recimo čokolade. Strpaju u jaknu, pa mi ako vidimo, vidimo. Sada biraju ono najskuplje – parfeme, nutelu, suhomesnate proizvode u vakuumiranom pakovanju, posebno one koje proizvodi Zlatiborac. Kradu skupocena pića, pa ih mi držimo na ovoj visokoj polici, kako bismo ipak registrovale da su ga uzeli. Međutim, ja radim trideset i kusur godina u samoposlugama, ali ovaj sistem krađe – napuniš korpu i pobegneš – još nisam videla – kaže Zorica.

Prodavnica ima video-nadzor, pa su primetili kada su posle pregledali snimke da su ti koji napune korpu i pobegnu uglavnom – mladići od dvadesetak godina. Zato sumnjaju da je u pitanju organizovana grupa.

– Mi naravno kada uđu ništa ne sumnjamo. To su momci fino obučeni, ne izgledaju nam sumnjivo. Mislimo, doći će na kasu i platiti. Oni krenu ka kasi, ali pošto je ona pored vrata, otvore ih – i izgube se. Mi pozovemo policiju, ali šta vredi kad ovi već nestanu. Jedan je samo otrčao, a drugog su čekala kola ispred. Krađa bude otprilike vredna pet hiljada, jer oni biraju te najskuplje proizvode – kaže Zorica.

Čula je da se slična krađa dešavala u još jednoj obližnjoj prodavnici, ali kada su se prodavačice suprotstavile, mladić sa korpom izvukao je nož.

– Kradu ljudi i individualno. Skoro smo uhvatili jednu devojku koja je krala kozmetiku. Ja sam lično nekoliko puta zaticala ljude kako kradu eurokrem, ali su nam jedno vreme najviše krali maslinovo ulje. Zato što je skupo, pa oni to posle odmah prodaju upola cene. Najgore je što se osećamo nesigurno, plašimo se da će da nas povrede – priča Zorica Marković.

Jedna radnja iz Bečeja je nedavno čak na Jutjub postavila snimak svoje nadzorne kamere, i ispod napisala molbu: „Ukoliko prepoznajete devojku sa snimka, molim vas da napišete njeno ime i prezime. Pozajmljuje stvari u odsutnosti prodavaca.“

Prema podacima bezbednosnih firmi, „kupci“ koji kradu u domaćim trgovinama mogu da se podele u dve kategorije: profesionalce i amatere. U ovu drugu grupu spadaju kleptomani, problematični adolescenti koji kradu kako bi se dokazali i siromašni koji kradu iz potrebe. Karakteristika ove grupe je da kradu povremeno i uglavnom u manjim količinama. Za razliku od njih, grupa profesionalnih lopova predstavlja pravu opasnost, jer oni kradu redovno, u većim iznosima, a ukradena roba je uglavnom namenjena daljoj prodaji. Najčešći plen su im velika pakovanja i to onih proizvoda koje lako mogu dalje da prodaju, kao na primer skupa alkoholna pića. Dok su u zapadnim zemljama kazne za krađu prilično oštre, naročito ako su ponovljene, u ovom delu Evrope prilično loš pravni sistem omogućava relativno dobru zaštitu lopova. Drugi element koji ide u prilog kradljivcima predstavlja činjenica da osoblje, naročito u manjim prodavnicama, koje nemaju službu obezbeđenja, niti sistem video-nadzora, može da ima velike probleme kod dokazivanja krađe, identifikacije i zadržavanja osumnjičenog lica do dolaska policije.

Problem je i što oni ne smeju da zadrže lice koje uhvate u krađi do dolaska policije, jer se to tretira kao protivpravno zadržavanje. U praksi se najčešće dešavalo da kada trgovci i zadrže kradljivca, policija po dolasku u objekat konstatuje da su ga držala lica koja za to nisu ovlašćena i umesto da sankcionišu njegovo delo, prete trgovcima ili im čak pišu kazne.

Sankcije i za krađu preko 10.000 dinara

Ako bude usvojen predlog Radne grupe za izmenu Krivičnog zakona Srbije, svaka pljačka prodavnice ili neke druge radnje čija je vrednost veća od 10.000 dinara, biće tretirana kao krivično delo. To znači da će za svako ovakvo delo policija morati da goni počinioca, što do sada nije bio slučaj jer je imovinski cenzus iznosio 15.000 dinara.

Planiranom izmenom zakona predviđeno je da se svi slučajevi oduzimanja imovine do 10.000 dinara tretiraju kao delo sitne krađe, dok će ono što bude preko tog iznosa, biti smatrano krivičnim delom krađe.

Mnogi vlasnici malih radnji, kioska i drugih privrednih subjekata, pa i privatna lica, koji su bili meta kradljivaca, nisu mogli ništa da preduzmu, osim naravno privatne tužbe, što je iziskivalo ogromne troškove, mnogo vremena i neizvestan ishod. Tim pre, što je u parničnom postupku teret dokazivanja i utvrđivanja identiteta počinilaca na onome ko podnosi tužbu. To je i bio razlog što su kradljivci svesno godinama pljačkali trgovce i druge preduzetnike, znajući da za sve što odnesu do vrednosti od 15.000 dinara neće biti krivično gonjeni.