Narnija u srcu Beograda: Gundulićev venac i njegov mali svemir

Miris cveća mami prolaznike da pogledaju šta se nalazi iza velikih vrata. Ulaznica je već kupljena, bez daljeg razmišljanja.

Sa leve strane na samom početku nalaze se biljke, neobične, ali upravo to ih krasi da priđete malo bliže. Ne mogu da pročitam naziv biljke.

Iskreno, nisam se mnogo ni trudila, pogled mi je preletao sa jednog cveta na drugi.

Japanski vrt

Iza ugla vidim tablu na kojoj piše „Japanski vrt“. Ne mogu tačno oceniti, ali vidim kamenje, vodu i biljke. Toliko jednostavno.

Prolazim pored tri ogromna hrasta i ispred mene se nalazi potok. Voda je žuborila tiho, jedva se čula od kikota dece koja su gledala oduševljeno u šarana.

Ovo nije bilo kakav šaran, već japanska vrsta šarana „koi“. Ne kreće se prebrzo, taman toliko da svojim elegantnim šepurenjem kroz vodu zaustavi svakog prolaznika i opomene ga da zastane i obrati pažnju na njegovu egzotičnu krljušt.

Nije to velika riba, ali je jarko narandžasta boja čini jakom. Evo, još jedna je pored nje, samo malo tamnija.

Deca počinju da idu u pravcu šarana, a oni kao da su osetili dečju igru pa počeše da idu u krug. Nestvarno, pomalo bajkovito. Da li sam u Narniji ili Beogradu?

Posetioci gledaju oduševljeno decu koja uživaju i plešu zajedno sa ribama.

Nije im potrebna muzika, pronašli su zajednički ritam, zajedno čine celinu. Sledi prelaz preko mosta koji vodi do male klupe i još jednog mosta.

Klupe su tu sa desne strane, primeti ih svako ali ih zaobiđe. Zašto gubiti vreme, još toliko toga je ostalo da se vidi. Ponovo prelazim most, osećam neko olakšanje, kao da sam stigla na dugoočekivano mesto.

Ispred sebe vidim cveće i boje preuzimaju glavnu ulogu. Roze, lila, crvena… Uzimam telefon i slikam, ali nije kao uživo.

Brišem sliku i donosim odluku da neću ništa fotografisati, zašto da dopustim da objektiv kamere umanji lepotu ovog mesta, vraćam ga u džep i nastavljam dalje.

Trešnjino drvo se nalazilo na samom izlazu iz vrta, kao simbol večne mladosti i proleća.

Dvorište

Ispred mene nalazi se ograda, piše da je zabranjen ulaz nezaposlenima.

Moram da vidim zašto postoji ograda, prilazim bliže i vidim ćurku. Jedna, dve, sedam ćurki… Trava je pokošena i sređena.

Ovo je nečije dvorište.

Vidim sto na kojem se nalaze kafa i cigareta. Izlazi stariji čovek koji me namršteno gleda, nosi kapu i iscepane pantalone.

Da li se i dalje nalazim u Botaničkoj bašti ili sam negde zalutala? Gledali smo se par sekundi, nakon toga je ušao u kućicu.

Čekala sam još par sekundi da vidim hoće li se vratiti. Nije izašao.

Čak su i ćurke krenule u smeru gde ja nisam mogla da priđem, tako da sam shvatila poruku.. „Zaobiđi“.

Staza vodi ka stakleniku, ali na putu do tamo postoje klupe.

Sve su zauzete, na jednoj se nalazi mladi par, na drugoj deca koja skaču a treća služi đacima da odrade zadatak iz likovnog.

Staklenik

Na samom ulazu stoje travke zelene boje i savijam se kako bih ušla. Čujem ljude kako šapuću i osećam koliko je zagušljivo unutra.

Tabla sa natpisom „Pod lupom“ bila je sa desne strane gde je pisalo da je izložba koju čine radovi studenata iz predmeta Vizuelna umetnost upravo ispred nas.

Prvi red zauzimaju kaktusi iz različitih delova sveta, Meksiko, Paragvaj, Bolivija. Svaka biljka podseća na onu prethodnu, ali nemojte se prevariti, nisu iste.

Između njih se nalazi kamenje koje dočarava njihovo prirodno stanište.

Nijanse zelene boje prekrivaju čitavu desnu stranu gde se nalazi aloja. Iznad se nalaze morfološke strukture polena, kao i razni oblici delova biljaka.

Idem dalje i ponestaje mi vazduha, miris počinje da bude prejak. Moram da izađem, iako želim još jednom sve da pogledam i zapamtim.

Svemir

Udahnula sam duboko i krenula ka izlazu, ali primetih nju.

Starija je, ali je ipak svaka lokna na svom mestu uredno pada niz lanenu plavu košulju.

Nešto piše ili čita, tako mi se bar činilo sve dok se nisam približila venjaku.

Rešava ukrštene reči, ispod naočara se naziru bore dok pokušava da se seti jedne koja joj izgleda zadaje muke.

Diže pogled i kao da se jako dugo znamo, kao da je sasvim normalno i uobičajeno da je posmatram, kaže mi: „Vasiona, kosmos pet reči?“.

Zbunjeno odgovaram: „Svemir“.