Narod na okupu

Grupa građana i građanki ispraća kolonu tenkova, sa oduševljenjem, iako mladi ljudi u tim tenkovima odlaze u rat.

Gledaoci međutim, kao da su u pozorištu ili na fudbalskom stadionu, ostaju onde, na sigurnom, a kako će sa tenkistima biti, pitanje je!

Potom postaje nejasno gde se ovo događa i kada.

Zato što, kao i u teatru, na jednom istom mestu može se upriličiti sasvim različit sadržaj.

Od ranog detinjstva prate me slike velikih skupova ljudi po ulicama.

Tako maleni dečak od šest ili sedam godina, negde u Evropi, vrlo brzo shvata da se svet ne sastoji samo od nevelikog skupa za porodičnim stolom, ima sveta i drugde, vani, po trgovima, na cestama, svuda.

Posebno to se odnosi na prilike kada taj svet, zbijen u kolone i u opšti košmar demonstracija, nešto zahteva, urliče i preti.

Jer nijedan takav skup ljudi ne može proći bez ove vike, pretnji i prevelike ljutine.

Tako se čini da i sasvim mirni pojedinci, kakvi bivaju u tišini svojih života, čim se nađu u gomili, neminovno počinju da divljaju, gomila ljudi više nije nakup onih tihih jedinki, izvađenih iz svojih stanova, masa odjedanput pretvara se u nekakav skupni pojav, jednu životinju sa mnogo udova i jednim opštim čulom za dreku, viku i urlik.

Tako sam doživeo istorijski događaj 27. marta 1941, kad je beogradski narod izašao na ulice da odbaci pakt sa Hitlerovom Nemačkom.

Bio sam začuđen ozarenošću mojih roditelja u tom skupu, u kome jedina briga bila mi je da se od njih ne izgubim. Jer da je pravde, svako od učesnika takve mase morao bi se zaplašiti od nje same, biti u ovako iznenada postrojenoj vojsci, moralo bi nositi strah od vlastite zagubljenosti.

Ovo je najpre memoar ranog straha jednog gradskog dečačića i njegovog nerazumevanja velike količine ljudi, okupljenih na jednom mestu.

Čije osećanje isto tako moralo bi da posvedoči nerazgovetnu ideju mnogih iz one mase, zarad čega uopšte u njoj su se našli!

Kao da okupljanje ljudi istovremeno oduzima mnogo od jasnosti razloga, zarad čega to čine.

Postoje poznati snimci ovacija u jednom našem gradu, pri ulasku okupatorske vojske, pa potom, sličnih prizora kad, nakon četiri godine, pozdravljaju oslobodioce.

Možda su to neki različiti ljudi, a možda i nisu. Jer na njihovim licima iste su crte veselja i oduševljenja, sasvim podjednakih, teško rastumačivih emocija.

Zato, ne verujem u velike skupove ljudi, čak ni one sastavljene zbog nekog pravednog razloga.

Jer ne verujem u onaj sjaj koji se čita sa tih lica, i u jasnost njihove namere.

U dugoj povijesti ove rase, ne znam da li je uračunata ta okolnost, da ovom rasom može se biti samo u grupi.

Jer prirodno je da horda poludivljih naših predaka, skupno prione da savlada bizona, kasnijem međutim, znamo kako su mnogi bili u prilice da se povuku u svoju osamu, gde se isto tako može doprineti sveopštem očovečenju.

Posmatram, po ko zna koji put fotografiju, koja me je oterala iz grada moga života: stanovnike Beograda, koji cvećem ispraćaju kolonu tenkova.

A ovi odlazili su da sruše jedan od gradova naše vlastite zemlje, Vukovar.

Ne verujem u zlu krv svake od ovih gospođa sa cvećem u rukama, ali sam siguran u manjak svesti koju bi svaka od njih morala da ima.

Tako izlazi da svest tolikih pojedinaca u golemoj je opasnosti kada ovi, iz razloga različitih, probaju da se ujedine. Već se jedan pametni spisatelj ovome podsmehno: Proleteri svih zemalja, razjedinite se!