Naš čovek je i dalje podanik

Danas u podne svi građani naše zemlje zastali su kao po nekoj komandi, ma šta činili u tom času, osvrnuli su se oko sebe i mirnim glasom izrekli: ovo nije Srbija. Poneo sam iz pozorišta samo jedan utisak: ovo nije umetnost. Kao preksinoć kada sam već na pauzi zgužvao program i napustio koncertnu dvoranu: ovo nije umetnost. I dok čitam višestruko nagrađivanu i slavljenu knjigu pesama: ovo nije umetnost. I dok teče špica najnovijeg domaćeg filma u kom uživa mlado i staro, selo i grad, intelektualna elita i plebs: ovo nije umetnost.

Izvinjenje, pokajanje i opraštanje

U eseju: „Razlozi za oproštaj“, bavite se smislom, odnosno besmislom suštine izvinjavanja na prostorima bivše YU. U čemu je problem sa izvinjavanjem?

Problem je u tome što ne proizvodimo dovoljno smisla. Izvinjenja predsednika Tadića su pohvalan gest, ali koji ima samo političku, ne i etičku dimenziju. U smislu političkom, to izvinjenje je dobrodošlo, ali nema moralnu, ključnu dimenziju, on je fingira formom izvinjenja, a kao rezultat toga nemaš osećaj da je to smisleno. Ne vidi se iskreno kajanje, ne kaže se recimo, da smo mi kao narod svesni odgovornosti i da neka dela tj. počinjena nedela sebi nikada nećemo oprostiti. Dakle, jeste izvinjenje, ali nije pokajanje, i ne može onda tu biti opraštanja. Kao što je nekoliko godina ranije papa rekao da je tu reč o reciprocitetu, da treba oprostiti ako i ovi drugi našima oproste… Ne ide to tako, a tako je u bilo kojoj sferi. Reči se izgovaraju, ali smisao je iščezao. Pogledajte kako se umetnot ponaša u takvom okruženju. To je za umetnost neprijateljsko okruženje, ona je percipirana kao nebitna i suvišna i šta joj ostaje osim da se svesno i namerno istupi iz tog okruženja… Tamo gde vlada tišina, ili gde se umetnost sama skriva, tamo treba tražiti pisca ili umetnika uopšte. I ja, mada sam pesimista, verujem da sada u Srbiji, iako ga nismo videli ni pročitali 15 godina, u nekim fiokama čeka remek-delo. Za onaj trenutak kada društvo postane svesno značaja umetničkog stvaranja, a možda će biti svesno onog jednog trenutka kada mu zatreba. Umetnost, prava umetnost, do tada, osim što je prećutkivana, i sama ima strategiju skrivanja.Ono čega nema u javnosti to je pravo, jer njega ne pripušta poredak, ali i sebe svesno isključuje da bi se sačuvalo.

Nisam stavila navodnike, ali ovo jeste citat iz knjige „Uvod u astronomiju“. A mogla bi sasvim biti i prva rečenica intervjua sa piscem i filozofom Sretenom Ugričićem. Zato što Sreten govori kao što misli, a piše kao što govori. I sasvim, baš sasvim postoji na način na koji piše i govori. I zato je Sreten napisao knjigu „Uvod u astronomiju“, za koju ne znam precizno koliko je ljudi čulo, ali znam precizno da o knjizi objavljenoj 2006. („Stubovi kulture“), do danas nije objavljena ni reč, ni slovo. Recenzija? Jok. Osvrt? Ništa. Muk. Knjizi je Sreten u podnaslovu napisao: Ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji. Uobrazilji pripada osam eseja. Isto toliko i odgovornosti. I jedno i drugo toliko je potrebno Srbiji. Ali knjiga je prećutana. Zaplet dobija ubrzanje činjenicom da je Sreten Ugričić prvi čovek Narodne biblioteke Srbije (NBS). Zar on nije vrlo lako mogao da bude „najčitaniji“ pisac, pisac o kome se piše, pisac koji reklamira supice, pisac sa bilborda, pisac-zvezda? O da, mogao je, da je pristao da trampi proizvodnju smisla, odgovornost, kreativnost, kompetenciju, moral za proizvodnju besmisla i podilaženja datom društvenom poretku i sistemu koji prećutkuje sve što ga dovodi u pitanje. Sreten Ugričić je, međutim, beskompromisan. To što mu prećutkuju knjige, nije ga pokolebalo. U Narodnoj biblioteci Srbije u toku je najčudniji ciklus predavanja, koja traju već šest meseci, pod nazivom: „Politika tajne: Tajna, tajna služba, služba državne bezbednosti“.
Medijski – u državi u kojoj su glavne zvezde od estrade preko novinarstva, umetnosti, sporta, oni koji sve znaju ili se druže ili su doušnici ili prosto eksperti za državnu bezbednost, ciklus predavanja na ovu temu, kojom se u NBS, bave domaći i strani filozofi i pisci mlađe i srednje generacije – prećutan je kao i Vaša knjiga.
– Ne znam nijednu nacionalnu biblioteku u Evropi ili svetu u kojoj možeš da pratiš tokom šest meseci ciklus na temu tajnih službi, to nema nigde. Ali ovde to imaš. Ipak, ovakav ciklus predavanja ne zanima gotovo nikog u Srbiji. Razlog za to: jedino što postoji u srpskoj javnosti su rezultati i poslovi rada tajnih službi. Prava javnost u Srbiji je zapravo konsekvenca rada tajnih službi i sve drugo je marginalno u odnosu na to. I sad, u takvoj javnosti, kada god imaš nešto ozbiljno, promišljeno, argumentovano, teorijski utemeljeno, to ostaje margina jer se ne uklapa u takav sistem. Znači nacionalna ustanova prvog reda, kao što je recimo NBS, može takvu javnost i poredak da stavi na dnevni red, ali neće biti primećeno, neće proizvesti nikakav efekat. Ostaje nam utopijsko uverenje da već na drugom koraku to ipak proizvodi efekat u toj i takvoj javnosti. Gestovi i akcije kao što je ova konstituišu nekakvu drugačiju vrstu javne odgovornosti i veze među ljudima koji nisu uklopivi u poredak koji tako čvrsto pokorava.
Odakle uopšte ideja da NBS postavi ciklus predavanja o tajnim službama?
– Ciklus mi je predložio Petar Bojanić, kao razradu njegovog naučnog rada na Institutu za društvenu teoriju i filozofiju i ja sam ga vrlo rado prihvatio n Petar Bojanić je filozof srednje genercije, predavač na Univerzitetu u Aberdinu, učenik francuskog filozofa Ž. Deride, ovde u Beogradu radi na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gostujući je predavač na Filozofskom fakultetu, ali malo ko je čuo za njega… Ista matrica…
– Da, u uskostručnim filozofskim krugovima Petar Bojanić je poznat, ali eto za našu estradno – politikantsku, pod navodnicima kulturnu javnost je nepoznat. Jedno od njegovih pitanja postavljenih meni, dok smo se dogovarali, bilo je: a kako ćemo da opravdamo to da se ciklus ovih predavanja odvija u biblioteci? Kakve veze imaju biblioteka i tajna, biblioteka i tajne službe? Moj odgovor glasi: biblioteka i tajne službe rade zajednički posao, a to je – prikupljanje informacija (smeh), samo što je naš zadatak da te informacije učinimo što dostupnijim javnosti, a njihov što nedostupnijim, ali u osnovi to je isti posao (smeh). Ili drugi vrlo indikativan detalj. Nacionalna biblioteka kao institucija zasnovana je na onome što se naziva obavezni primerak. To je zakonska obaveza svih izadavača da dostave NBS sve što se objavi u Srbiji. I tako, mi baštinimo taj javni institut obaveznog primerka bez koga nema nijedne nacionalne biblioteke, od nečega što je prvobitno bila direktna cenzura, jer se ranije sve štampano slalo cenzoru i javnom tužiocu na odobrenje, pa šta odobre to se tek onda prosleđuje u nacionalnu biblioteku. Znači ne bi bilo biblioteke da nije bilo cenzora. Veze između biblioteke i službi, dakle, i uopšte između instituta i kategorija tajnosti i javnosti, znanja i neznanja, suverenosti i pokornosti, istine i laži, jesu vrlo bliske i to je bio razlog da ciklus krene u NBS.
Kako god, ovaj ciklus predavanja je medijski prećutan, ni sa jednim od predavača nije napravljen razgovor tim povodom. Pa nemoguće da nikome ne bi bilo zanimljivo da čuje šta je to, recimo, govorio pomenuti Petar Bojanić koji je držao uvodno predavanje sa naslovom: „Ubiti suverena, usmrtiti otadžbinu, biti neprijatelj majke“. Potpuno prećutkivanje.
– Eto primera kako se ignorisanjem nečega što je legitimno i relevantno tome najlakše stane na put. Ovde govorimo o ključnim pitanjima, kao što su odnos javnosti i tajnosti, tajnim službama i demokratiji, političko-ekonomskom i socijalno-simboličkom sistemu, itd. Kako su o tome govorili filozofi i teoretičari države, prava i politike od Platona preko Hobsa do Šmita i Deride. Govorimo i o pojmu tajne u kulturi, književnosti, kako tajna konstituiše državu, naciju, njihove službe i instituicije. Na taj način govoriti, znači dekonstruisati i razotkriti mehanizme u kojima smo mi, tačnije, naša javnost potpuno zarobljeni i naravno onda da onima koji pokreću taj mehanizam ne odgovara da se on razotkrije, raskontroliše, razmontira itd.
Politika tajne je vladajuća i ne želi da bude demontirana, da li se po istom modelu prećutkuju knjige, poput Vaše. Mislim na knjige, i celu jednu generaciju pisaca, koji su tu negde, saznamo nekako za njih, ali se zapravo sistematski prećutkuju. Kad kažem sistematski, mislim kao hotimična kulturna politika. Je li to simptom, ako je Srbija – kako ti kažeš u „Uvodu u astronomiju“ – dijagnoza, a ne država?
– Rekao sam da je Srbija dijagnoza, da Srbija hvala bogu nije totalitarna, ali je zato totalna. Šta to znači? Pa da je poredak obuhvatio i prožeo sve socijalne slojeve, sve grupe, sve sektore, sve delatnosti, sve ljudske odnose, institucionalne, u tome živimo sve vreme dok smo budni i pola snova pride, zato je Srbija totalna, zato je Srbija dijagnoza. Da li je naš narod svestan da je bruto nacionalni dohodak Srbije najniži u Evropi? Ta dijagnoza se ogleda u svakom detalju. Jedan od simptoma je ovo što si primetila da nemaš jasno javno profilisane, stručno i objektivno definisane kriterijume i standarde u svim sferama. Stručnost se ne ceni, kao ni elementarna etičnost. Ne cene se ključne nacionalne institucije: Skupština, Vlada, Ustavni sud, škole i bolnice itd. Kao da su institucije tu da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim.Nelegitimno se sistematski pretvara u zakonito ponašanje, a istovremeno ono što je direktno kršenje pozitivnih zakonskih ili socijalno-moralnih normi postaje uzorno, potpuno prirodno ponašanje koje se očekuje i koje uređuje odnose. Bojim se da je to oštra, ali istinita definicija našega stanja.
Knjiga je podeljena na dve celine: prvi deo status uobrazilje, a drugi status odgovornosti. Kakva je veza između uobrazilje i odgovornosti?
– Obe su zamrle, utučene, redukovane na nivo statističke greške, nepriznate, nefunkcionalne u sistemu totalne Srbije. Odnosno, uslov da Totalna Srbija funkioniše upravo jeste takav poništeni i uniženi status ovih ključnih kategorija, uključujući tu i kategoriju znanja. Ako su ove tri vitalne vrednosti marginalizovane i nebitne, ili: kad kreativnost, maštovitost, odgovornost i znanje ukloniš, degradiraš, ismeješ i umrtviš, onda je moguće, s jedne strane, potpuno manipulisati javnošću i moguće je da sve što je suprotno bude dominantno, a svi znamo šta je suprotno od mašte – totalna tupost, nekreativnosot i beda, intelektaulna i stvaralačka. Nasuprot moralnosti gradi se i caruje poredak etičke praznine, moral ne postoji.
I nasuprot znanju – nekompetencija, nepismenost, improvizacija, voluntarizam, isprazna retorika. Kada analiziraš, retrogradna i progresivna društva nastaju u razlikovanju ove tri kategorije. Progresivna društva imaju kao temeljne vrednosti primat i ulaganje u negu ovih kategorija, a regresivna društva redukciju, negiranje, poništavanje, omalovažavanje ove tri osnovne kategorije…
…Pa, kako se dogodilo da se baš Srbija nađe na čelu te neslavne kolone regresivnih država?
– Pa, nismo baš na čelu, ističemo se na svoj način, ali ima i daleko gorih primera. Mi jesmo napravili neku tranziciju, ali samo kao prelaz iz jednopartijske diktature u višepartijsku diktaturu. Promena je samo formalna, umesto jedne partije sada imamo situaciju da pet-šest partija kontroliše sve aspekte života, ali poenta je neumoljiva – društvo je i dalje potpuno kontrolisano.
Mislite da se tranzicija onda nije ni desila? Kako onda izaći iz toga?
Kaže se da je naša tranzicija odložena i neuspešna. Slažem se, ako se pod odložena misli da još nije ni počela – mentalno, u svesti. Naš čovek je i dalje podanik. Ništa se bitno u njegovom statusu nije promenilo. On i danas vodi računa koja će biti politička direktiva, a u političkoj direktivi nema ništa od kreativnosti, odgovornosti i znanja . Politička direktiva je uvek na prvu loptu, sa jednim ciljem, a to je direktan politički cilj. I zagrljaj takvoga sistema koji se sa novim ustavom još više učvrstio, potpuno je cementiran, ne vidim kako se iz toga može u dogledno vreme realno izaći. Moja definicija tranzicije je: iz društva i poretka koji kontrolišu uverenja ka društvu i poretku koji kontrolišu posledice uverenja. Pri tom, samo da se zna: istorija se svodi na posledice uverenja, a umetnost i kultura na pretpostavke uverenja. Dakle, izlaz mora doći iz kulture, ona daje konstitutivne principe.
Htedoh reći, vratimo se vašoj knjizi, ali mi smo sve vreme u njoj. Zašto se zove „Uvod u astronomiju“?