„Naši najveći porazi su način na koji se raspala Jugoslavija i ubistvo Đinđića“: Kako je govorila Latinka Perović

Sve do poslednjeg dana bila je aktivna u javnom životu Srbije i u medijima, a njene izjave izazivale su uvek pažnju javnosti.

Ove godine je u intervjuu za magazin Karakter rekla kako se Jugoslavija raspadala od početka sedamdesetih godina.

„Propala su dva pokušaja privredne reforme, onda se išlo na ustavnu reformu koja bi posle Tita obezbedila balans republika. Kada je nestao glavni arbitar – bio je praktično kraj. A išlo se dotle da se niko nije pitao za posledice raspada i ratova. Nismo umeli da razgovaramo, ne možete da upotrebljavate silu umesto argumenata“, ukazala je.

U istom intervjuu osvrnula se i na današnje vreme.

„Intelektualno opadamo. Mnogo mladih ljudi je otišlo iz Srbije. Oni su otišli u jedan svet koji je takođe neizvestan i koji je u ogromnim promenama, traži ravnotežu, obnavljaju se hladnoratovske tendencije, kao što je agresija Rusije na Ukrajinu sa neizvesnostima kako će se sve završiti. Nije taj svet u koji mladi ljudi odlaze iz Srbije, dakle, izvestan, ali zar oni time ne pokazuju da bi ostali ovde da je ovo zemlja koja im otvara perspektivu“, navela je Perović.

Tada je istakla i da su naši najveći porazi način na koji se raspala Jugoslavija i ubistvo Zorana Đinđića.

U izjavi za Danas ove godine je istakla da u Srbiji vlada velika pojmovna zbrka.

„Pojam Prve i Druge Srbije ne može da se definiše precizno i egzaktno, a pojmovna zbrka proizilazi iz neprevaziđenosti svega što se u ratu dogodilo“, aglasila je istoričarka, upitavši šta je uopšte građanizam.

“Srbija ne može nikako da začne tu liberalnu orijentacuju, što znači modernu državu, niti da se odrekne svih ti raznih pojmova koji zapravo teže da oliče istu politiku. I velika Srbija i srpski svet i srpski nacionalni savet i srpski kulturni klub u Prvoj Jugoslaviji i ta pretenzija sa velikom državom i dalje živi. Ona blokira intelektualni i moralni razvoj države i blokira uopšte njenu orijentaciju da se egzistencijalno održi. To su ključne stvari u izboru predstavnika ideja. Na društvo može uticati onaj ko radi ono što govori, a ko radi suprotno onome što govori taj ne može imati nikakavog uticaja i dovodi u pitanje ljude koji su se orijentisali na jednu demoratskiju i liberalniju odlučnost”, objasnila je za Danas.

„Moderna, evropska, prosvetiteljska alternativa ona je nešto što povremeno trpi poraze ali se ne predaje. Verujem duboko da se ne predaje i osnov za tu veru sada nalazim u srednjoj generaciji istoričara i naročito u mlađoj generaciji. Mene to jako ohrabruje i kao Zoran Đinđić mislim da je pesimizam otrovan bez obzira na vreme u koje se živi, na to bespuće, i da su šanse za to da se shvati ta složenost i propuštene mogućnosti mnogo veće danas nego što su bile na prelazu iz 20. u 21. vek. Tako da zajedno svi nekako težimo tome“, ukazala je istaknuta srpska naučnica, na seminaru o svojoj najnovijoj knjizi “Ruske ideje i srpske replike” koja je promovisana na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

Godine 1999. godine rekla je da je ne veruje u mesije, ne veruje u nove vođe.

„Krizu poverenja koju danas osećam u srpskom narodu vidim kao znak njegovog sazrevanja. Mislim da se on ne da više tako lako prevariti“, ukazala je Latinka Perović u razgovoru za Radio Slobodnu Evropu.

Ona se tada zapitala kakva bi demokratija bila u društvu u kojem bi opet jedan čovek, poput Slobodana Miloševića, trebalo da nam da formulu kako ćemo razrešiti svoje teškoće i kako ćemo živeti.

– Ako to nismo shvatili tokom ove krize, onda su naši izgledi za sazrevanje i za oporavak veoma slabi, istakla je ona pre dvadeset godina.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Danas (@danas.rs)

Istoričarka je, između ostalog, rekla i da je vreme u Srbiji potrošilo sve ljude uključujući i nju.

– Vreme je da se poslovi prepuste novim generacijama, ljudima kojima smo mi, bez ikakvog učešća i bez ikakve odgovornosti, odredili vrlo lošu budućnost, ocenila je.

Pre tri godine u intervjuu objavljenom na Peščaniku govorila je i o Josipu Brozu Titu.

„Njegova istorijska uloga je neporeciva, i to ne samo u kontekstu Narodnooslobodilačkog rata i 1948. godine i Informbiora. Njegovo dugo trajanje, izgradnja partije za revoluciju koja je preuzela jugoslovensku platformu… U pitanju je jedna istinska harizma. Gde su njegova ograničenja? Što više istražujem taj period i čitam druge istoričare, čini mi se da su njegova ograničenja ideološke prirode. On je čovek jednog vremena, početka dvadesetog veka. Nikada nije mogao da zamisli drugačiji svojinski odnos i odvoji se od ruske revolucije i njene paradigme. Balansirao je između istoka i zapada, pokazao veliku veštinu u Pokretu nesvrstanih, ali drugačiji svojinski odnos nije mogao da zamisli. A još manje je mogao da zamisli, sledeći ideologiju i utopiju, da on može da se ostvari bez revolucionarne partije koju je on lično inkarnirao“.

O predsedniku Aleksandru Vučiću je u intervjuu za Radio Slobodnu Evropu 2017. godine rekla sledeće:

„Jezik predsednika mora biti makar politički, ako već nije državnički. Ne možete se neprestano svađati sa protivnicima, isključivati ih iz borbe za vlast i tretirati ih kao neprijatelje“.