Nasilje nad našim sećanjem

Ili zašto je Teofil Pančić započeo svoje izlaganje pričom o toaletima u Kulturnom centru Zrenjanina gde se prošlog vikenda održala tribina „No pasaran“. Da je tema o inicijativi da se ime Zrenjanina promeni u Petrovgrad izazvala veliku pažnju javnosti, govori i to što se debata iz predviđene Male sale, „preselila“ u Veliku.

Zašto nećemo da budemo heroji?

Borka Pavićević se odmah na početku zapitala šta to debelo nije u redu kada ljudi ne žele da budu sa silama pobednicama. “U tom slučaju bismo trebali da storniramo Ninberg jer, to je bio civilizacijski trenutak u kom je svet raskrstio sa fašizmom. Bitno je videti zašto ljudi iz Zrenjanina koji jesu za promenu imena u Petrovgrad negiraju rezultate Drugog svetskog rata i zašto ne žele da budu sa silama pobednicama nego žele da budu sa okupatorom. To je jedan dosta čudan proces. U Zagrebu sklanjaju bistu Ive Lole Ribara… Hajde da ne zaboravimo da smo u Drugom svetskom ratu pobedili, da jugoslovenska zastava stoji kao četvrta u Moskvi. Dakle, ruska, američka, engleska pa naša. A današnja deca i ne znaju zašto je ta jugoslovenska zastava tamo. Treba deci neko da kaže da smo mi imali 800.000 partizana na južnom frontu. Veliko je pitanje ko s tim ima problem i kako je moguće da živimo u društvima koja to žele da zaborave. Zašto mi nećemo da budemo heroji? To sklanjanje biste Ive Lole Ribara i zahtev da se Zrenjanin više ne zove Zrenjanin, to je težnja da se obesnaži heroj“.

“ Ne možete imati samo puke simbole, ti simboli će biti jaki i stameni ukoliko iza njih stoji velika borba za ostvarenje nekih ciljeva. Kada nemate mit, onda nemate ritual, a onda je to isprazna politička prinuda. Nama sve menjaju proteklih godina. Zašto diraju Cvetni trg. Zašto ne prave novi Cvetni trg? Ne, oni zapravo moraju da skoče u trbuh postojećeg i da ga prevrnu jer nemaju kapacitet državne kreativnosti. Svaka budala danas može da napravi šta hoće i gde hoće, bez konkursa, bez ičeg. Pa valjda je to pitanje društvenog koncenzusa. Ne može se promeniti ime grada bez mišljenja njegovih stanovnika“ , rekla je Borka Pavićević naglašavajući da se „preimenovanjem se dobija kolektivna amnezija“ i da je zato bila protiv i da Bulevar AVNOJ-a bude preimenovan u Bulevar Zorana Đinđića. „Govorila sam im da ne rade to, da naprave novu ulicu pa je tako nazovu“, zaključila je ona.

Potiranje antifašizma i Vojvodine

Istoričar Milivoj Bešlin je u svom izlaganju bio izričit da je sklanjanje imena Žarka Zrenjanina ne samo pitanje odnosa prema vrednostima antifašizma, već i prema Vojvodini. “Žarko Zrenjanin je simbol antifašizma i ne čudi me što ova inicijativa potiče iz redova režima jer u zemlji u kojoj je nacionalizam vladajuća ideologija, antifašizam ne može da bude i nije dominantna društvena vrednost. Drugo pitanje se tiče odnosa prema Vojvodini. Žarko Zrenjanin simboliše i borbu za ravnopravnost Vojvodine u Jugoslaviji. Imam pred sobom jedan dokument koji Žarko Zrenjanin piše 1939. godine: ‚Baš zbog toga što Vojvodina ima svojih posebnih zadataka kako na ekonomskom tako i na nacionalnom polju i što je ona samostalna istorijska jedinica sa svojom tradicijom, ne može se bez posledica po njene narode uključiti ni u jednu istorijsku pokrajinu. Dakle, mi stojimo na stanovištu da Vojvodina treba da bude ravnopravna jedinica u budućem državnom uređenju sa ostalim pokrajinama.“ Naravno, on u dokumentu piše “pokrajinu”, a to će kasnije biti republike. Dakle, kada neko govori o tome da treba bez referenduma i bez narodnog izjašnjavanja ukidati ime Žarku Zrenjaninu to je direktna negacija Vojvodine i jugoslovenskog antifašizma. Na kraju, jedna vrlo važna stvar: to je udar u same temelje identiteta svakog građanina Zrenjanina jer ako vam ukinu ime vašeg grada vi ostajete bez dela vašeg identiteta“.

„Ako vam ne dopuste da organizujete referendum i ako odluče da primene silu, jer će jedino nasilno moći da promene ime Zrenjanina u Skupštini svojom glasačkom mašinerijom, dakle, vi tada imate pravo da se pobunite. I upamtite: čuvena teoretičarka Džudit Batler je rekla da je samo veliki broj ljudi u javnom prostoru, na ulicama i trgovima, politička činjenica. To da nešto lajkujemo i pišemo komentare, nije. Upamtite: istorija se ne može promeniti 70 i nešto godina nakon završetka Drugog svetskog rata, ovi savremeni revizionisti neće pisati istoriju tog rata. Oni će pisati istoriju današnjeg vremena, pisaće istoriju svog vlastitog beščašća. “, zaključio je Bešlin.

Apel za istrajnost

Karikaturista Dušan Petričić je istakao da na ovakve skupove dolazi iz terapijskih razloga što je propraćeno burnim aplauzom.

“Mene strašno sekiraju stvari koje nam se dešavaju i stalno se pitam zašto se dešavaju. Zašto je prirodni poriv onih koji otimaju i kradu, pljačkaju i lažu, i sve to koriste da bi gurali fašizam, diktaturu i autokratiju, dakle, zašto je njihov prirodni poriv za otimačinom jači nego poriv roditelja da zaštite svoju rođenu decu. Zašto su ljudi skloni fašizmu toliko jaki, zašto nisu malodušni, zašto im nijedna kiša nije suviše jaka, kada odluče da nešto rade idu do kraja, uporni su i ne odustaju? Profesija kojom se bavim evo već toliko godina, pomogla mi je da posmatram stvari precizno, fokusirano. Tačno mogu da kažem šta ne treba raditi. Ne treba menjati ime ovog grada. Ja sam posleratno dete i za mene je Zrenjanin uvek bilo ime grada i iako znam da je ime dobio po prezimenu jednog čoveka, kada bih sada sreo čoveka koji bi mi rekao da se preziva Zrenjanin, ja bih ga pitao: Odakle tebi ime grada? Želeo bih da sa ovog mesta uputim i jedan apel: hajde da mi koji smo sa ove strane, mi koji dobro mislimo ljudima, želimo da postoji jednakost, pravičnost i koji mislimo da se treba boriti za slobodu, demokratiju – hajde da pokažemo da i u nama postoji ta doza neodustajanja koja u fašistima postoji“.

Žal za Bečkerekom

Ivan Ivanji je naglasio da je rođen u Velikom Bečkereku i da mu je uopšteno problem što se imena gradova vezuju za ljude. “Žarka Zrenjenina Uču gotovo da osećam kao svog rođaka, bio je samo godinu dana mlađi od moje majke, a od oca tri, moja sestra od ujaka ga je poznavala… Podsetio bih vas da je Žarko Zrenjanin osnivao Narodni univerzitet, da je pisao za pedagoške časopise,,, Smatram da bi moja fantazija da se Zrenjanin ponovo zove Bečkerek bila prosto nemoguća, toliko je taj čovek uradio za nas. Pre nekoliko godina ukazana mi je najveća čast u mom životu kada mi je dodeljena nagrada kao najvećem optimisti, što me je prvo začudilo jer sam bio priličan pesimista u pogledu svega što nam se dešava. No, pomislio sam: idem u Zrenjanin, to je moj grad. Tu sam išao u školu, šetao po parkovima, išao na prve predstave u pozorište, drugovao sa Todorom Manojlovićem… Dakle, svojatam ovaj grad. Bečkerek nije ni mađarska ni nemačka reč. To je mnogo starija reč. Prvi put se u nekom zvaničnom dokumentu pojavljuje 1351. godine! Bečkerek znači: bogomolja od kamena. Eto, verovatno ću biti drugačijeg mišljenja od svih mojih drugova, ali ja sam za Bečkerek“.

Publici se obratio i Radovan Francuski, profesor istorije u zrenjaninskoj gimnaziji koji je pre sedam godina bio član komisije za preimenovanje ulica i trgova u Zrenjaninu. Upitan od strane moderator tribune, novinara Željka Bodrožića da prokomentariše da li je i ranije u Zrenjaninu bilo dilema oko promena naziva ulica, on je potvrdio da je rasprava na temu antifašizma bila dominantna i u radu te komisije. Kao primer je naveo tadašnju inicijativu da se Ulica Prva proleterska nazove po čuvenom doktoru Kornelu Raduloviću. “Mi tada nismo želeli da poništimo vrednosti antifašističke borbe već da istaknemo vrednosti čovekoljublja i poštenja jer je doktor Radulović besplatno lečio ljude u gradu, osnovao plućnu bolnicu, hapšen od strane nacističkih vlasti… Na taj način mi nismo potirali antifašizam ali to jeste izazvalo dilemu i podstaklo brojne rasprave i među nama. Nazivi ulica jesu simboli, kao što su i nazivi gradova simboli” istakao je Francuski koji smatra da Zrenjanin treba da ostane Zrenjanin jer taj naziv u sebi mnogo toga sadrži i simbolizuje.

Nije bila samo ideologija, bila je i mržnja

Teofil Pančić je sa publikom prvo podelio nekoliko svojih fascinacija. “Ličnim inspekcijiskim uvidom sam pre sat vremena ustanovio da u kabinama muškog toaleta u Kulturnom centru Zrenjanina nigde nema dasaka na WC šoljama, nema nigde WC papira, nema sapuna, nema papirnih ubrusa za ruke. Zapravo, nema ništa osim rupe u koju treba pišati. Pa se ja pitam da li bi drugačije bilo u toaletu Kulturnog centra Petrovgrada? Čisto sumnjam a pošto čujem da među inicijatorima te ideje da se Zrenjanin nazove Petrovgrad ima vrlo bogatih ljudi, predlažem da delić svojih bogatih profita umesto u ovu zajebanciju sa imenom, ulože u to da upristoje toalete Kulturnog centra u svom gradu. Ali, to je ono što nam ekipa koja vlada ovom zemljom, i to ne samo u vidu jedne stranke već u vidu jednog mentaliteta, to je ono što nam ta ekipa uvaljuje već decenijama: da se bavimo trivijalnostima, da se bavimo veštačkim problemima zato da se ne bismo bavili sopstvenim životima. To što kažem da je problem veštački, ne znači da on ne postoji. Ono što su moje kolege do sada rekle ide u neku vrstu direktnog ideološkog suprotstavljanja. Ime Petrovgrad nosi sa sobom jedan ideološki naboj. Ime Zrenjanin sa sobom opet nosi jedan drugi ideološki naboj. U stanju sam da razumem motive i razloge i jednih i drugih, mada mi, naravno, nisu podjednako bliski. Želeo bih da vam ponudim jedan drugačiji ugao. Ne znam kako da ga nazovem, da li ugao zdravog razuma. Evo, da kažem zbog čega mislim da ova promena imena ne treba da se dogodi: ne treba davati imena stvarima koja već imaju ime. Ovaj grad se zove tako kako se zove 72 godine. U međuvremenu su odrasle generacije i generacije ljudi u Zrenjaninu. Nemojmo vršiti nasilje nad istorijom, nad pamćenjem, nad ličnim uspomenama, nad odrastanjem”, izričit je bio Pančić.

“Mi zapravo, unazad 30 godina prisustvujemo permanentnom ideološkom nasilju”, nastavio je Teofil Pančić, “Kada je krenuo taj ogromni talas preimenovanja ulica svuda na ovim prostorima, to nije bila samo ideološka stvar, to je bio deo nacionalističkog programa. Sećate se kako su prvo nestajala imena slovenačkih i hrvatskih, muslimanskih i albanskih ličnosti. To kod nas nije bila samo ideologija u pitanju, to je bila mržnja. To je bilo pitanje drugog, da mi treba da budemo sami na svetu, da sve treba da se zove po nekom iz našeg plemena. To je zapravo suština i zato je za mene jedini program u koji verujem taj da u jednom trenutku to sve mora da se zaustavi. Da se zatečeno stanje proglasi za večno. Dakle, zalažem se za trenutnu i trajnu deidiotizaciju pojmova. Deidiotizacija i počinje od naziva ulica i trgova. Ta tiranija „dobrih namera“ mora da se jednom zaustavi. Hajde da to sada uradimo. Nema nam druge nego da od svih naših vladara zahtevamo da prekinu da se bave imenima bilo čega. Počnite da sređujete toalete.”, poručio je Pančić.

***

Da zaključimo: ne znamo zašto ljudi „pijaću“ vodu koju još zovu i „česmovača“ često nazivaju „običnom“ vodom. U Srbiji, ona već davno nije nešto „obično“, jer „obične“ stvari su vam OBIČNO na dohvat ruke. Voda odavno kod nas to nije. A podrazumevajuća bi trebala već odavno da nam je i kultura dijaloga, sloboda medija, pa i kultura saćanja. Da li je onda suvislo uopšte spominjati da se nakon tribine, kao u dobra stara vremena, nije moglo otići ni u čuveno „Zeleno zvono“. Ne samo da pod okriljem novih vlasti nema tog i takvog pozorišnog kluba, već je Branislav Grubački Guta ovu tribinu organizovao za svoje Zrenjanince iz pozicije čuvara i vode i vatre, iz Novog optimizma, sa sedištem u Beogradu.