Nasilje nad ženama: Pandemija iz senke

U provinciji Hubej, iz koje se virus proširio po ostatku sveta i koja je na početku pandemije imala dugotrajne, izuzetno restriktivne mere, broj slučajeva porodičnog nasilja se utrostručio, pa se tako pokazalo da su mere koje je trebalo da zauzdaju pandemiju korona virusa širom otvorile vrata za porast nasilja nad ženama.

Zatvaranja i ograničenja kretanja ostavili su žene 24 sata u istom prostoru sa nasilnicima kojima je u novim okolnostima postalo lakše da kontrolišu žrtvu presecajući joj kontakte sa spoljnim svetom.

Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće, kaže da podaci iz Srbije ne ukazuju na porast porodičnog nasilja tokom 2020. godine, ali i ističe da se isto ne može reći za početak 2021. godine.

– Tokom prethodna tri meseca nama se obratio izuzetno veliki broj žena, među kojima su i strankinje udate za Srbe. Pri tome, od početka 2021. ubijeno je šest žena, tek je mart. Izgleda da nam prethodnih godinu dana dolazi na naplatu – navodi Stanojević.

Osvrćući se na podatke iz 2020, sagovornica Danasa primećuje da je moguće da brojevi ne odražavaju realnost jer je niz razloga, od zdravstvenih do ekonomskih, otežao ženama da prijave nasilnike, gurnuvši ih tako u još težu poziciju.

Nasilje se širilo kao virus

S početka pandemije, u vreme vanrednog i policijskog časa, žene su ostajale zarobljene u istom prostoru sa nasilnicima, bez prilike da prijave nasilje ili da se nekome obrate za pomoć.

Istovremeno, zaštita zdravlja postala je prioritet pa je doživljeno nasilje palo u drugi plan. Na kraju ekonomska (ne)zavisnost, kao jedan od presudnih faktora u trenucima kada žene odlučuju da odu od nasilnika, u vreme kada se ne zna ko će naredne nedelje i pod kojim uslovima raditi, mnoge je stavila u bezizlaznu poziciju.

– Svi bezbednosni izazovi vezani za nasilje su se umnožili i dobili nove obrise i oblike tokom pandemije – kaže Biljana Stepanov, direktorka Centra za podršku ženama, dodajući da veruje da je nasilje nad ženama povećano tokom 2020, kao i da su oblici nasilja promenjeni.

Za razliku od zvaničnih brojeva, podaci nevladinih organizacija svedoče u prilog tvrdnjama da se sa pojavom korona virusa pojavila još jedna pandemija, odnosno da se nasilje nad ženama širilo podjednako kao i novi korona virus.

Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) objašnjava da je broj poziva koji je ova organizacija dobila putem SOS telefona za podršku žrtvama nasilja u prvih mesec dana vanrednog stanja bio tri puta veći u odnosu na isti period prošle godine.

– Pri tome naš SOS telefon bio je dostupan samo u prvoj smeni jer nam policijski čas nije dozvoljavao da radimo normalno. Pitanje je koliki bi tek bio taj broj da je telefon radio puno radno vreme  – kaže Mitić.

Ona objašnjava da su se tokom vanrednog stanja AŽC-u obraćale  žene koji se doživele ekonomsko ili psihološko nasilje, dok su od avgusta, kada su popustile restriktivne mere a nasilnici se vratili svojim socijalnim kontaktima, počele da se javljaju žrtve koje su govorile o preživljenom fizičkom nasilju iz prethodnih meseci.

Psihološko savetovalište na portalu Danasa: Vi pitate, Marko Jovašević odgovara

– One su govorile o tome koliko im je bilo teško da tokom vanrednog stanja i par meseci potom potraže osnovnu podršku a kamoli da naprave plan i da zaštite sebe. Postojeći mehanizmi nasilja poput kontrole i izolacije žrtve samo su lakše sprovođeni u vreme policijskog časa. Koristeći situaciju nasilnici su još češće slali poruke – ko će tebi da pomogne, ako izađeš, uhapsiće te, i slično – kaže Mitić.

Istovremeno, Biljana Stepanov navodi da je tokom 2020. došlo i do porasta seksualnog nasilja. Ona svoju tvrdnju potkrepljuje podacima o prijavama seksualnog nasilja iz četiri centra koja postoje pri zdravstvenim ustanovama u Vojvodini, a u kojima žrtve mogu dobiti neophodnu pomoć od lekarske do pravne.

– Broj žrtava seksualnog nasilja povećan je za trećinu u 2020. Posebno nas zabrinjava činjenica da veliki broj žrtava čine maloletne devojčice od 14 do  17 godina – kaže Stepanov navodeći da su počinioci najčešće iz uže ili šire porodice.

Šta rade institucije?

Prema podacima koje iznosi UN Women, u Srbiji je tokom vanrednog stanja izrečeno 1.135 mera udaljenja iz doma nasilnika, što je povećanje od 13,9 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Istovremeno, zabrana prilaska žrtvi doneta je u 1.293 slučaja, što je 12,4 odsto manje nego 2019. Kako su ranije isticale nevladine organizacije, ove mere koje su inače predviđene Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici iz 2017, ne postižu uvek svoj cilj, između ostalog, i zato što se zabrana prilaska slabo kontroliše a nasilniku postaje vrlo lako da po isteku mere nastavi tamo gde je stao.

Mirjana Mitić navodi da je nasilje kontinuiran proces, te da nije dovoljno samo reći žrtvi „prijavi nasilje i sve će da bude u redu“.

Kako kaže, potrebno je napraviti i strategiju šta posle prijave kako bi se osigurala fizička i ekonomska sigurnost žrtvi nakon izlaska iz nasilnog okruženja.

– Mi sa nekim ženama pravimo plan po više godina kako da se izvuku iz nasilne situacije u zavisnosti od njihovih individualnih okolnosti  – kaže Mitić.

Da bi takvi planovi mogli da se prave za pojedinačne slučajeve, Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja predvideo je i multisektorsku saradnju policije, tužilaštva, centara za socijalni rad, i nevladinog sektora.

U teoriji ovakva saradnja trebalo bi da se održava kroz sastanke grupe za koordinaciju, međutim analiza rada ove grupe, koju je predstavio Autonomni ženski centar u oktobru 2020, pokazala je da su kadrovski kapaciteti daleko manji od stvarnih potreba i broja prijavljenih slučajeva nasilja.

Istovremeno, sastanci grupe za koordinaciju trebalo bi da se održavaju dva puta mesečno, međutim u vreme pandemije bilo ih je mnogo manje što kako kaže Mirjana Mitić dodatno otežava zaštitu žrtava.

Biljana Stepanov istovremeno podseća da osim promena u radu institucija koje je donela pandemija, poput ograničenog rada sa klijentima, dodatno otežavajući faktor je i nepoverenje koje žrtve imaju u institucije, što pandemija nije prouzrokovala, ali je dodatno produbila.

– Institucije nisu uvek na adekvatan način odgovorile na potrebe žena i njima žrtve ne veruju dovoljno da bi prijavile nasilje. Mnogo puta smo videli da su institucije sopstvena pravila službe stavljale na prvo mesto ne pitajući se da li su određeni koraci upravo ono što je  žrtvi u tom trenutku potrebno. Tako su nastajale situacije da na primer žena koja se udaljila od nasilnika i dalje trpi neki vid nasilja poput proganjanja, pretnji, ucena – kaže Stepanov.

Kako se osloboditi?

Za žene koje su žrtve porodičnog nasilja, jedan od izlaza je i odlazak u Sigurnu kuću. Vesna Stanojević objašnjava da je tokom pandemije Sigurna kuća nastavila da zbrinjava žrtve na isti način, ali i da se pojavio niz novih izazova koje je trebalo rešavati u hodu – od bolesti pojedinih korisnica do obaveznog negativnog PCR testa za žene koje prvi put kroče u Sigurnu kuću.

– Ne može ovakva javnozdrasvtvena kriza da prođe bez novih situacija za koje niste spremni, i za koje nemate uslova. U trenucima kada žena mora da se skloni jer je životno ugrožena, posedovanje negativnog testa strašno komplikuje ceo proces i dovodi u neravnopravnost te žene za koje je potrebno hitno da se postupi – navodi Stanojević.

Ona kaže da nijedna od korisnica Sigurne kuće nije ostala bez posla, ali da je veliko pitanje do kada će neke od njih moći da rade.

– Lako može da se desi da i one koje imaju trenutno posao postanu nezaposlene. Niko ne zna šta će biti sutra – navodi Stanojević.

I upravo na tom mestu dolazi se do ključnog problema sa kojim za mnoge žrtve nasilje sve počinje i završava se, a to je ekonomska zavisnost od nasilnika.

Nacionalna SOS linije za žrtve nasilja – 0800 222 003 SOS telefona Autonomnog ženskog centra – 0800 100 007, SOS telefona Centra za podršku ženama – Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu – 0800 101010

Biljana Stepanov stoga ističe da se nasilje nad ženama ne može posmatrati izolovano od svih drugih oblasti u kojima je rodan neravnopravnost izražena.

– Nije dovoljno da imamo 50 odsto žena u vladi ili u parlamentu. Ako postoji neodgovarajući položaj žena na tržištu rada, ako postoje žene koje su manje plaćene od muškaraca, koje ne raspolažu nekretninama (tek četvrtina nekretnina je u vlasništvu žena u Srbiji), onda imate žene koje su u situaciji da trpe nasilje. Važno je ohrabriti žrtve da progovore ali je podjednako važno i pružiti im realne mogućnosti kako da izađu iz nasilja, jer one treba da osiguraju čitav život posle – kaže Stepanov.

Dok ne postanemo društvo u kome će žene biti bar približno ekonomski osnažene kao i muškarci, ono što žrtve mogu da učine jeste da progovore.

Mirjana Mitić ističe da je prvi korak ka izlasku iz nasilja da se o preživljenom nasilju govori.

– Mi verujemo da izlaz postoji. Nekada ga je teško videti, ali svedoci smo da su mnoge žene uspele da napuste nasilnu zajednicu. Naš SOS telefon žrtvama omogućava poverljiv, anoniman razgovor. Još važnije, pošto nije dovoljno da žena prijavi nasilje, mi zajedno sa ženama pravimo bezbedonosni plan i strategiju tako da se  i sama žena oseća sigurnije – ističe sagovornica Danasa.

Ona dodaje da kada se dugo živi u nasilju, žrtva svoju realnost često počne da gleda kroz oči nasilnika pa joj situacija u kojoj je deluje bezizlazno.

– Žene moraju i da se izbore i sa jakim osećanjima sramote i krivice. Mi ipak živimo u društvu gde je jako teško poverovati da je nasilje sramota nasilnika a ne žrtve – kaže Mitić.

Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa