Foto: Shutterstock/Drummer_vnKo je zakazao – škola ili porodica i kakvi smo kao društvo koje u velikoj meri toleriše nasilje, šta je adekvatna kazna za maloletnike, treba li krivično da odgovaraju oni ili njihovi roditelji, samo su neka od pitanja koja se nameću posle svedočenja nastavnika o brutalnom nasilju nad životinjama u dve škole.
Najpre je profesor Goran Herling u javnost izneo slučaj iz jedne srednje škole u kojoj je grupa učenika uz navijanje posmatrala kako je čopor pasa u školskom dvorištu napao mačku i na kraju je rastrgao, a da niko nije pokušao to da spreči.
Nedugo nakon toga učiteljica Zorka Veličković je opisala brutalne scene u kojima je osnovac zlostavljao mačku.
Sadističko iživljavanje je trajalo dva dana i završilo se uginućem mačeta, kome je iscurelo i oko kao posledica udaraca. I u ovom slučaju niko od đaka koji su znali šta se događa nije sprečio nasilje, niti prijavio bilo kome od odraslih u školi.
– Ako bismo rekli da su ljudi danas suroviji pogrešili bismo. Mi danas živimo u svetu koji je manje surov nego onaj u kome su živeli naši preci. Čovek, nažalost, nije biće koje ima potencijal samo za dobro, pa ni dete. Deca nisu mali anđeli kako bismo mi voleli. Čovek ima urođenu agresivnost koju uči da usmerava, kultiviše i ograničava, ali ako se ona ne kontroliše lako se može desiti da neko postane nasilnik – kaže za Danas školski psiholog Dragan Prpa.
On kaže da je slučajeva da deca zlostavljaju životinje bilo i ranije, da je to pojava koja je uvek postojala, ali da je ovde ključno pitanje kako mi kao društvo na to reagujemo.
– Po meni je problem to što se u našem društvu nasilje toleriše, čak se i podstiče i postaje deo ličnosti onoga ko se tako ponaša. Roditelji često kažu deci „vrati“, „nemoj da dozvoliš“, „ne daj da tebe neko“, „moraš da se boriš za sebe“…ali ne kažu gde je granica. Da li se ti braniš zato što te je neko fizički ugrozio ili zato što te neko nervira ili gleda na način koji ti ne odgovara? Na to se vrlo burno reaguje – kaže Prpa, napominjući da je problem i to što se do skoro na nasilje nad životinjama uopšte nije reagovalo.
Na pitanje kako komentariše nedostatak empatije, ne samo dece koja su zlostavljala životinje, već i onih koji su sve to mirno posmatrali, naš sagovornik ističe da su koreni toga mnogo dublji.
– Deca se podižu tako što im se stalno šalje poruka da su posebna i drugačija, što je danas mnogo izraženije nego pre, recimo, deset godina. Dete od četiri, pet godina onda i samo veruje da je centar sveta i da svi njemu treba da se prilagode. Iz te predsocijalne faze treba da ga uvedemo u socijalnu fazu gde ono treba da uvažava druge, da zna da njegova prava i potrebe nisu iznad prava i potreba drugih. Ako dete nije formirano na ovaj način, već smatra da je ono centar sveta i da sve njemu mora da bude prilagođeno, ono će maltretirati sve oko sebe ako ne ispunjavaju njegove želje, jer smatra da ga time na neki način ugrožavaju. Radim sa decom i kada se nešto desi u 90 odsto situacija potežu argument da ih je neko iznervirao jer je radio nešto što im smeta. Deca reaguju na provokacije koje to zapravo nisu, jer su formirana tako da ništa i niko ne sme da ih frustrira i nemaju saosećanja prema drugome – ističe Prpa.
Kaže i da je u jednom od pomenutih slučajeva dramatično to što su srednjoškolci bili posmatrači zlostavljanja koje su vrlo lako mogli da spreče.
– Nije to bila tuča u kojoj je nekoga napala grupa huligana pa bi onaj ko bi se umešao mogao i sam da nastrada. U ovoj situaciji deca su mogla da spreče nasilje, ali to nisu uradila, već su se ponašala kao da gledaju predstavu, bez sažaljenja prema biću koje pati. A oni su kalendarski na pragu zrelosti i očekivano je da se u njihovim godinama empatija već razvila. Pitanje je kako će se ponašati u kasnijim godinama – ističe naš sagovornik i dodaje da ovakvo ponašanje može da vodi psihopatiji.
Prpa kaže da je iživljanje nad životinjama vrlo često znak razvoja takve strukture ličnosti i da je pitanje kakav će sutra taj čovek biti kao roditelj, kolega na poslu, komšija…
Upitan šta bi za decu koja su zlostavljala životinje bila adekvatna kazna, Prpa kaže da je ovde u pitanju krivično delo i da je škola dužna da prijavi nadležnim institucijama.
On napominje i da je smisao svake kazne korekcija ponašanja.
– Ako dođemo do kazne ona ima smisla ako se poveže sa prekršajem i ako dete razume zašto je kažnjeno i u čemu je njegova greška. Međutim, ako je u pitanju nasilje trećeg stepena problem su komplikovane procedure i po pravilu se svi više bave time šta je škola preduzela, šta je urađeno, da li je sve zapisano, nego šta je dobro za dete. Sve to može da traje mesecima. Kakva god bila vaspitna ili vaspitno-disciplinska mera njen smisao je da koriguje neko ponašanje, a ne da učeniku bude smanjena ocena iz vladanja ili da se bavimo proceduralnim propustima – zaključuje naš sagovornik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
