Zašto je slučaj nasilja u školi u Subotici ostao bez reakcije javnosti?

Ovim rečima psihološkinja Ana Mirković komentariše odsustvo reakcije javnosti na poslednji slučaj vršnjačkog nasilja u subotičkoj OŠ „Sečenji Ištvan“, u kojoj je 14-godišnji dečak naneo povrede nožem učenici te osmoletke.

Šturim saopštenjem škole i tužilaštva, koje je potvrdilo da je dečak uhapšen i da mu je određen pritvor, ova tema je u danu kada se nasilje dogodilo praktično završena.

– Mi smo od „Ribnikara“ imali mnogo situacija, od kopi ket mehanizma, ubistva 13-godišnjaka u Niškoj Banji, gomilu nasilja sa decom, nastavnicima i roditeljima i sad imam nešto toliko strašno, da je stariji osnovac uboo drugaricu, i da se to prenosi na nivou incidenta – komentariše Ana Mirković.

Naše društvo je, dodaje, uvedeno u takvu količinu apatije i nemogućnosti da sagled koje su posledice, a neregovanje na ovu vest zapravo znači da to može u svakom trenutku da postane naša svakodnevica.

– Jer ako nema javne osude, ako nema pritiska javnosti i reakcije institucija onda to znači da svako dete može da poteže nož ako ga neko nervira. Da je devojčica stadala imali bismo preneraženost, ali ako hoćemo nultu toleraciju na nasilje (što niko ovde ne želi jer se nasilje stalno raspiruje i pospešuje), ovo je moralo na maksimalnom nivou da ispraćeno i od strane medija i od javnosti – ističe Mirković.

Unija sindikata prosvetnih radnik Srbije se jedina oglasila saopštenjem u kome su istakli da postojeća zakonska regulativa i postupanje isključivo po važećim pravilnicimama ne može da bude dovoljno da redukuje nasilje u školama.

„Smatramo da je neophodno osnažiti nastavnike koji su nosioci vaspitnog procesa i dati im veća ovlašćenja“, navode iz Unije.

Snežana Romandić Petrović, predsednica Unije sindikata škola Beograda, za Danas kaže da detaljno napisani protokoli postupanja u kriznim situacijama ne rešavaju probleme nasilja u školama.

– Mi radimo sa decom koja su nepredvidiva, a kad reagujemo u bilo kojoj situaciji prvo se pitamo da li je to u skladu sa protokolom i po pravilniku. Nekada je nastavnik imao mnogo veća ovlašćenja, nije morao da vaga šta je izgovorio, kojim tonom je to rekao…Detaljno propisani protokoli su za nas dodatna administracija, svaki korak koji se uradi mora da bude pokriven nekim papirom i dok mi brinemo da ne pogrešimo u postupku, neke stvari mogu da prođu. Ako ćete zapisivati svaku reč sporo ćete raditi, a nasilja ima toliko da moramo da radimo brzo, mnogo brže od onoga što od nas traži administracija – ističe Romandić Petrović.

Parole umesto suštinskih promena

Komentarišući ćutanje resornog ministarstva i oglašavanje škole po ustaljenom šablonu – da su postupili po protokolu i obavestili nadležnu organe, naša sagovornica kaže da je u ovom slučaju škola reagovala brzo.

– Mi ne želimo da se bilo koji incident koji se desi u školi zataška i ostane neprimećen. Kako roditelj i kao čovek koji radi sa decom razumem da je transparentnost informacija jako važna, od njih ne treba praviti senzaciju. Ne treba zataškavati bilo koji incident jer on jeste pokazatelj stanja u školama, koje nije rešeno razrađenim procedurama i pravilnicima. Jer incidenti se dešavaju, ima ih verovatno mnogo više od onoga što stigne do javnosti – kaže Romandić Petrović.

Nasilje u školi u Subotici ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović prokomentarisala je rečima da je potrebno pojačati sve metode borbe protiv vršnjačkog nasilja, kao i da se stvaraju uslovi za nultu toleranciju na nasilje.

Psihološkinja Ana Mirković kaže da je ministarkina izjava na nivou parole „recite ne drogama“.

– To su samo floskule, to je zapušavanje rupa, tehnika premošćavanja. Ja mislim da oni nemaju odgovor na sistem, jer u svakom društvu za količinu nasilja ili za količinu patologije u socijalnim odnosima je zadužena vlast. Ako proanaliziramo kako oni rade, vidimo da se svakodnevno insistira na dodatnoj dozi agresije prema svakom ko ne misli isto, ko ne radi ono što se njima dopada, ko nije spreman da usvoji sve njhove inicijative bez ikakvog kritičkog promišljanja. Ti ljudi se proglašavaju za neprijatelje države, i takvim narativom, ponašanjem i verbalnom agresijom se podiže agresivnost u društvu, a onda deca kao suđeri to upijaju i sami misle da je to jedini način da se reše neke situacije – smatra Mirković.

Ona kaže da sve što je rađeno na menjanju i dopunjavanju pravilnika o postupanju u slučajevima nasilja u obrazovnim ustanovama nije prevencija.

Pravilnik je, kaže, sam po sebi reaktivan, a nama treba proaktivan pristup koji jedino može da doprinese prevenciji nasilja. A to izostaje, zato što ne postoji interes.

Na pitanje zato je tako, odgovara da u konfliktnom društvu koje se deli na dva tabora, kakvo mi danas jesmo, stalno propagiranje nasilja doprinosi tome da sistem lakše i bolje vlada.

– Jer kad imate tolerantno društvo, to onda podrazumeva mnogo razumevanja za nečiji drugačiji stav, a pošto oni sami nemaju nikakvog razumevanja za drugačije stavove, potrebna im je narodna podrška za to što rade. Takvim agresivnim pristupom u kreiranju agresivnih ljudi oni zapravo daju sebi privid podrške onome što rade, kroz ljude koji su isto tako netoleratni i spremni su da rešavaju bilo kakav konflikt sa neistomišljenicima verbalnom, a vrlo često i fizičkom i bilo kojom drugom vrstom agresije – kaže Mirković.

Ona dodaje da su građani svakodnevno izloženi psihološkom nasilju, najviše iz najgledanijih informativnih emisija nacionalnih servisa.

– Vređanje, nipodaštavanje, ruganje… pogledajte kako se pripadnici vlasti ophode prema sopstvenom narodu ukoliko on ne podržava sve te njihove sulude ideje kako Srbija treba da izgleda: raskopana, uništena, pokradena, prodata, porobljena. Ja sam vrlo često kao građanka suočena s tim da me neko naziva hijenom, šakalom, plaćenikom, šolakovkom…To je verbalno i psihološko nasilje,a imamo i socijalno nasilje koje se ogleda u isključivanje iz bilo kakve grupe ukoliko ne podržavate stavove većine – navodi Mirković.

Sve to se, dodaje, dešava svakodnevno, a deci je najvidljivije kroz sve medije.

– Oni imaju moć, oni se bogate, deci je to jako važan segment, na neki način notifikacija da bi i sami trebalo tako da se ponašaju ako hoće da budu uspešni u ovom društvu, da budu beskrupulozni, oportunisti, da se laktaju, da podržavaju jednog šefa ili gazdu.. I onda se dešava to što se dešava. To je vrlo kompleksna tema, ali su jednostavni mehanizmi kako to funkcioniše – smatra naša sagovornica.

Javnost oguglala na nasilje u školama

Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija, kaže da ga ne čudi što je javnost, pa i prosvetna na neki način ogugla na sve ono što se dešava u školama, uključujući i nasilje, pa čak i ovako ekstremno.

Ako i dođe do reakcija, one su deklarativne, u vidu šablonski sastavljenih saopštenja koja suštinski ne menjaju sve što se dešava, pa je i na njih javnost odavno oguglala.

– Ovaj događaj nam jasno ukazuje da predlog sindikata da se kroz izmene Krivičnog zakonika zaštite samo nastavnici, neće biti dovoljan da se suzbije nasilje koje je postalo hronična boljka srpskog školstva. Iako su i nastavnici ugroženi, ipak je vršnjačko nasilje zastupljenije od napada na nastavnike, a i češće prolazi „ispod radara“ jer o njemu neretko deca ne žele da govore, ne žele da ga prijave, pa u javnost dospevaju samo ekstremni primeri. Činjenica da se ne preduzimaju koraci ka rešavanju ovog problema vode ka daljoj devastaciji ugleda državnih skola, što bi na kraju moglo voditi ka pobedi privatnih obrazovnih ustanova. U takvom modelu kvalitetno školovanje će biti samo za one koji mogu sebi da ga priušte i mislim da smo tom modelu sve bliži – smatra Markov.

Kako do promene?

– Da ne bi došlo do nasilja neophodno je da se promene sve instance društva, neophodna je kontinirana edukacija i rad sa roditeljima i sa nastavnicma, stalni rad sa decom. Tu ne mislim samo o razvijanju veština empatije, tolerancije, introspekcije, kolaborativnosti, samokontrole, već o tome da pomognemo deci da u vrlo nemoralnom društvu postave bar neke postulate za razvoj morala, šta je prihvatljivo, a šta nije – ističe Ana Mirković.