Nasleđe Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta

Već smo, inače, u ovom ogledu ukazali na činjenicu da Vudro Vilson nije Americi i svetu ponudio originalne, nove ideje o uređenju odnosa između naroda i država, kao i o obliku i strukturi svetskog poretka.

U želji da, prvo reformiše američku spoljnu politiku, a onda i temeljno preobrazi međunarodne odnose, on je u vlastitu političku platformu uključio pre svega dotadašnje evropske načine i modele uređivanja i upravljanja međunarodnim poslovima.

Počev od oblika međunarodnog poretka koji je proistekao iz Tridesetogodišnjeg rata, pravno-institucionalno uređen odredbama Vestfalskog mira iz 1648, preko devetnaestovekovnog sistema i poretka kongresa i konferencija, pretežno na osnovama tzv. „koncerta velikih sila“, te svojevrsnog moralnog konsenzusa po zamisli ruskog cara Aleksandra I, sve do pojave velikog broja mirovnih i drugih pokreta koji su isticali potrebu da o pojedinim drastičnim ugrožavanjima ljudskih i nacionalnih prava treba da brinu i međunarodna tela i organizacije.

Čak i samom Vilsonu, kome je s pravom prebacivan „šovinizam belog čoveka“, nije padalo na pamet da veliku ideju o samoopredeljenju primeni i na neevropske narode.

To što su se narodi Azije i Afrike kasnije pozivali na ovo načelo iz Vilsonove političke platforme, bila je nenameravana posledica primene njegovog koncepta na bele narode Starog kontinenta i njihove državne tvorevine uglavnom južno od reke Rio Grande.

U svakom slučaju, i to će ga zalaganje, uz neke druge ovde pominjane ideje i koncepte, nadživeti… Volter Rasel Mid ističe kako će već tokom Drugog svetskog rata, „Vilson od neuspelog reformatora u očima američke i svetske javnosti postati mudri prorok koji bi, da se išlo tragom njegovih ideja, spasao svet strahota Drugog svetskog rata“ (Walter Russell Mead, The End of Wilsonian Era: Why Liberal Internationalism failed).

Prava linija bliža od kruga

Ukoliko, sasvim osnovano, međunarodni liberalni poredak na Zapadu kao i mnogobrojne univerzalne ustanove posle Drugog svetskog rata smatramo i nazivamo delom Frenklina Delana Ruzvelta, onda je naredni zanos Vilsonovim zalaganjima da se svet učini „sigurnim za demokratiju“ nastupio, sasvim očekivano, na samom kraju Hladnog rata.

Vilson je bio, naime, duboko prožet Kalvinovim učenjem; verovao je u stalni, neprekidni napredak u poboljšavanju pojedinca i društva.

Nije nimalo sumnjao u pozitivan uticaj tehničko-tehnološkog napretka i, naročito, obrazovanja na takav jedan razvoj.

Zapravo je malo trebalo pa da religijsko-filozofska stanovišta ovog vigovca, Frensis Fukujama decenijama kasnije pretoči u tezu o „kraju istorije“ do koga bi čovečanstvo dovelo širenjem liberalnih ideja na čitav svet.

Fukujama je od verovanja u ponovni dolazak Isusa Hrista na Zemlju i ujedinjavanja zemaljskog i Božjeg poretka, samo napravio svojevrsni sekularni preokret i liberalnu, tržišnu demokratiju označio kao tobožnji eshaton ukupnog kretanja čovečanstva (Videti više o tome u Dragan R. Simić, Poredak sveta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999).

Vudro Vilson je imao jasnu predstavu o tome kako se liberalni model organizacije unutrašnjih društvenih odnosa može i treba da transponuje na međunarodnu stvarnost.

Nije video prepreku u tome da, pošto autonomni pojedinci u prirodnom stanju mogu da nađu načine saradnje na uzajamnu korist, zašto to ne bi mogle i države da učine?

Države, po njemu, treba samo da razumeju smisao „igre pozitivnog zbira“; drugim rečima, ne treba da se opterećuju relativnim, nego treba da teže prvenstveno apsolutnim dobicima u međusobnim odnosima.

Sve bi to, razume se, bilo moguće, ukoliko sledimo suštinu njegove platforme, pod uslovom da međunarodni poredak bude zasnovan na opšteprihvaćenim pravilima i vladavini prava koje bi pridržavale odgovarajuće institucije, režimi i organizacije.

U takvom poretku bezbednost i opstanak država bili bi garantovani sistemom kolektivne bezbednosti a ne odgovarajućom ravnotežom snaga.

Kad je reč o međunarodnim ekonomskim odnosima, po njemu, jedino slobodna trgovina stvara iste uslove za sve učesnike u razmeni.

Ovakvim stavom Vilson je pokazao, između ostalog, da mu nisu bili strani realni interesi njegove zemlje kojoj je već na početku 20. stoleća odgovarala slobodna razmena dobara, budući da su ekonomski i privredno prestigli Veliku Britaniju i druge zemlje.

Uz visoke ideje i ideale, on nije zaboravljao ni ulogu interesa u međudržavnim odnosima: neosnovane su, otuda, predrasude i optužbe o njemu kao zanesenjaku i, navodno, naivnom političaru.

Mnogobrojni primeri, o čemu je ranije već bilo reči u ovom ogledu, govore upravo suprotno. Kad je to bilo neophodno, Vilson je bio sposoban da razmišlja i donosi odluke u maniru ciničnog real-političara.

Ipak, tu osobinu treba odvojiti od njegove iskrene i duboke vere u stalni, neprekidni napredak čoveka, društva i ukupnog čovečanstva.

U njegovom shvatanju filozofije istorije, jednostavno, bila mu je bliža prava linija od kruga; želeo je da već u to vreme vidnu nadmoć svoje zemlje u međunarodnom sistemu usmeri ka izgradnji novog, drukčijeg svetskog poretka, ka uvođenju prava, morala i javnog mnjenja u međunarodni život.

Liga naroda – prvi sistem kolektivne bezbednosti

Drugim rečima, u pogledu oblika novog posleratnog poretka srčano se zalagao za pravno uređene odnose sistema kolektivne bezbednosti što je, nema sumnje, korak napred u odnosu na mišljenje i ponašanje državnika i država u obrascu ravnoteže snaga.

Puna i sveobuhvatna primenjivost sistema kolektivne bezbednosti u areni međudržavnog nadmetanja za što više moći ostala je pod znakom pitanja.

Vilson nije želeo da propusti priliku na kraju Velikog rata, onako kako ju je on video: gotovo s religijskim patosom je tumačio do tada najveći sukob u povesti ratovanja.

On nije uzimao za slučajnost istovremeni nestanak sa pozornice istorije četiri imperije i carstva: nemačkog, ruskog, austrougarskog i otomanskog.

Gledajući kroz sličnu „determinističku prizmu“ (Walter Russell Mead, The End of Wilsonian Era: Why Liberal Internationalism failed), novu priliku za širenje međunarodnog liberalnog poretka na ostatak sveta zagovornici ovog pogleda na svet i ideologije su, očekivano, videli krajem 1980-ih godina posle implozije Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka.

Premda u oceni Vilsonovog doprinosa ustanovljavanju novih međunarodnih odnosa Volter Rasel Mid ističe kako sa ocem Društva naroda nije problem što je on cepidlaka (Prig), nego što je verovao u moć znanja i obrazovanja (Whig), mišljenja smo da stvari stoje unekoliko drugačije.

Čak i kad odbacimo Vilsonovo jednostrano gledište po kome tehnološki napredak i obrazovanje uvek pozitivno utiču na socijalni poredak i snaženje demokratskih odnosa i ustanova, vigovština je neodvojivi deo njegove idejno-političke platforme za temeljno preuređenje međunarodnih odnosa kojoj se suštinski malo šta može prigovoriti i koja je, svakako, krupan korak napred u harmonizaciji ukupnih a ne samo međunarodnih odnosa.

S druge strane, u Evropi je zaista postojao svojevrsni previlsonijanski poredak, sa odgovarajućim ustanovama i uređenim odnosima: to, međutim, niukoliko ne umanjuje njegov vizionarski poduhvat sa znatno više utopijskih energija nego što su u tadašnjem svetu i u SAD mogli da podnesu.

Više niko i ne spori da je Liga naroda bio prvi institucionalno utemeljen sistem kolektivne bezbednosti.

Dalje, čak i oni koji osporavaju njegov krajnji domet u uslovima nadgornjavanja u moći, ne poriču u krajnjoj liniji blagotvorno dejstvo morala i javnog mnjenja na međunarodne odnose.

Vremenom, posle međuratnog razdoblja i Drugog svetskog rata, uticaj npr, javnog mnjenja na ponašanje država je postao opšte mesto spoljne politike i svetskih poslova, koliko god realisti karovske provenijencije podrugljivo govorili o ulozi morala, javnog mnjenja i međunarodnog prava u odnosima nadmetanja između država.

Najposle, javna diplomatija i teorija demokratskog mira sa svim njenim nedostacima, jesu Vilsonov legat za predvidivu budućnost…

Jedna od grešaka koju prave tumači Vilsonovog života i dela, kao i istaknuti biografi, tiče se, po našem mišljenju, njihovog nedovoljnog uvažavanja vremena i okolnosti u kojima je ovaj naoružani liberalni prorok mislio i delovao.

Kao i u slučaju svakog drugog čoveka čije se delo i misao istražuju, procenjuju i vrednuju, tako je i ovde neizostavno važno uzeti u obzir onovremeni društveni kontekst, događaje kratkog i još više dugog trajanja, kao i preovlađujuća duhovna strujanja…

Ne treba posebno naglašavati činjenicu da nijedna istorijska ličnost ne dolazi na povesnu pozornicu niotkuda, bez veze sa prethodnim dostignućima drugih pojedinaca, društava, ukupne ljudske zajednice.

I najgromadnije ličnosti „stoje na ramenima svojih prethodnika“…

Otuda je i Vilsonov doprinos jedan produžetak niza nastojanja da se na poseban način urede i institucionalizuju odnosi država i naroda, u najmanju ruku da se njihova skoro neizbežna hirovitost makar malo učini predvidivom; vekovima pre Lige naroda predlagana su takva najrazličitija međunarodna tela, komisije, konferencije, kongresi, susreti na vrhu…

Podsetimo se, počev od Kantove zamisli tzv. federacije slobodnih naroda, preko osobenih koncepata u učenjima Vilijama Pena i Džeremija Bentama, do već pomenute diplomatsko-političke prakse u 19. stoleću.

O toj praksi koja je neposredno prethodila Vilsonovoj platformi reforme nastupajućih međunarodnih odnosa i ustanovljavanja novog svetskog poretka, napisani su tomovi knjiga.

Poredeći ove pristupe, Ajkenberi tvrdi kako je Vilsonov doprinos „manje intelektualan: on (Vilsonovo učenje, prim. pisca) kristalizuje liberalni internacionalizam kao politički projekat“ (John G. Ikenberry, A World Safe for Democracy: Liberal Interationalism and the Crises of Global Order, Yale University Press, New Haven, London, 2020).

Svođenje Vilsonove platforme pre svega na „politički projekat“, ipak, neopravdano zanemaruje odlično poznavanje filozofije, teorije i istorije ideja ovog profesora Prinstona, prenebregavajući tako njegovu vanrednu sposobnost analizovanja i sintetisanja prethodnih umnih dostignuća.

Čudna mešavina načela prosvetiteljstva i moralnog slepila

Ajkenberi prigovara Vilsonu da je njegova vizija istovremeno bila „progresivna i konzervativna“.

Pri tome, on ne uzima u obzir vreme i okolnosti u kojima Vilson deluje; kritikujući ga za konzervativizam posle čitavog jednog veka razvoja liberalnog internacionalizma, strogo sudi o činjenici da Vilson, zaista, nije pokazao osetljivost na tada gotovo uobičajene imperijalne i rasne hijerarhije.

Kao što smo kazali ranije, Vilson nije proširio (protegao) primenu ni načela samoopredeljenja na narode Azije i Afrike. To ne treba da čudi one koji znaju da ni u samim Sjedinjenim Državama on nije dovodio u pitanje postojeći rasni režim odnosa, posebno prema Afroamerikancima koji su oslobođeni ropstva 1865. godine.

Štaviše, kritikovao je donošenje zakona kojim bi se ovim građanima SAD dala jednaka civilna i politička prava sa belim stanovništvom. Najposle, Vudro Vilson sve da je i hteo, nije mogao da sasvim izađe iz okvira i datosti doba u kome je živeo.

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji odbio je predloge Japana koji su se ticali rasne jednakosti; popuštajući neusahlim kolonijalnim i imperijalnim ambicijama svojih evropskih saveznika omogućio je, između ostalog, dalje držanje Kine pod njihovom kontrolom.

Ova velika zemlja nije potpisala završni dokument Versajske konferencije. Protivrečnosti u delovanju američkog predsednika u vreme Velikog rata, Ajkenberi je označio kao „čudnu mešavinu načela prosvetiteljstva i moralnog slepila“ u Vilsonovoj viziji liberalnog internacionalizma.

Kad se sve napred rečeno ima u vidu, pre svega kad se u obzir uzmu društvena i duhovna klima u kojoj je delovao uz osobeni lični količnik ovog državnika, kao i dubinu i obuhvat njegove kognitivne disonance, Ajkenberijevo isticanje pomenute protivrečnosti je u najmanju ruku prenapregnuto.

Pisac studije Svet bezbedan za demokratiju (A World Safe for Democracy), jednostavno nije mogao da nadiđe ograničenja i zahteve svog „poretka vremena“ iz koga je procenjivao idejnu zaostavštinu i politiku Vudroa Vilsona…

Uostalom i sam Vilson je kretanje naroda ka demokratiji posmatrao kao dugotrajan proces, još od svoje prve knjige Država objavljene 1889. godine; primera radi, u obraćanju Ligi za sprovođenje mira 1916. on iznosi svoje vjeruju bilo kog demokratskog poretka tvrdeći da „svaki narod ima pravo da izabere vlast pod kojom će živeti“.

Iz ovakvog stava se, dalje, može raspoznati i njegovo uverenje da je uspešni internacionalizam moguć samo na temelju „zadovoljenog nacionalizma“.

Razume se, i ovde je Vilson imao u vidu odnos unutrašnjih liberalnih poredaka sa liberalnim međunarodnim poretkom samo kod država i naroda Evrope i Severne Amerike.

Težeći zajednici, a ne skoro prirodnom stanju ravnoteže moći u odnosima država, on nije smatrao da će Liga naroda koju predlaže doneti trenutno dobro rešenje.

Ta međunarodna organizacija, koju je zamislio da bude otelovljenje pravnih i normativnih načela suvereniteta, poštovanja teritorijalnog integriteta uz mirno rešavanje sporova, te čija će snaga proisticati pre svega iz osećanja moralne odgovornosti njenih članica i pod budnim okom i pritiskom svetskog javnog mnjenja, treba da bude samo embrion budućih odnosa i institucionalne strukture međunarodnog društva na putu njegovog razvitka prema svetskoj zajednici.

Studija Dragana R. Simića – „Svetski poredak (Shvatamnja Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta)“, koju je nedavno objavila beogradska IK Clio u saradnji sa Fakultetom političkih nauka Univerziteta u Beogradu, nudi izvrstan analitički politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delano Ruzvelta.

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje odlomak iz ovog ogleda. Oprema teksta je redakcijska.