Nastava na daljinu kao raštimovana harmonika

Ovako učiteljica Tanja Kurtić počinje svoje obraćanje ministru prosvete, odgovarajući na poziv Ministarstva prosvete za nastavak saradnje, upućen nastavnicima koji su učestvovali u snimanju TV časova.

U razgovoru za Danas Kurtić objašnjava s kakvim su se teškoćama suočavali TV predavači i nastavnici uopšte i šta bi država trebalo da preduzme da bi nastava na daljinu, koja je izvesna i naredne školske godine, bila što kvalitetnija.

*Šta ste prvo pomislili kada je stigao poziv za nastavak saradnje?

– Kada sam pročitala mejl, pitanje koje se nametnulo bilo je: valjda nećemo raditi na isti način kao u vanrednim okolnostima, od marta do juna? I upravo, potaknuta tim pitanjem obratila sam se Ministarstvu prosvete. Iznela sam činjenice, ne da bih kritikovala ono što je bilo, već da bi mi bilo jasno šta su moja konkretna zaduženja i na koji način treba da radim u budućem periodu. Ako to ne znam, moji učenici biće uskraćeni za osnovno pravilo nastave – jasnost, na koji se odmah zatim nadovezuje i smislenost. TV nastava je samo jedna karika u kompleksnom sistemu učenja na daljinu. Vanrednu situaciju u kojoj smo se našli niko nije mogao da predvidi i da unapred ima pripremljen plan. U takvim okolnostima, uradili smo najbolje što smo mogli, dovijajući se i oslanjajući se na sve resurse koje smo imali, državne i lične (privatne). Ne može se uspešnost snimljenih predavanja poistovećivati sa ostvarenim ciljevima i ishodima obrazovanja na kraju školske godine.

*Zadatak TV nastavnika je bio da pripreme prezentacije pre snimanja svakog časa i da ih pošalju prosvetnim savetnicima na odobrenje. U pismu ministru ste ukazali da je bilo nekoordinacije u toj proceduri.

– Dešavalo se da prezentacije budu odobrene i po komentarima savetnika ocenjene kao veoma kvalitetne, a potom nakon odgledanog snimka časa, drugi savetnik ima drastično velike zamerke na sadržaj prezentacije, zahteva korekciju već odobrene prezentacije i ponovno snimanje časa. Stiče se utisak da obrazovne standarde, ciljeve i ishode nastave svako tumači prema ličnom nahođenju i da nije postojao jasan kriterijum ni za kolege prosvetne savetnike, što je znatno otežavalo rad i onima koji su časove snimali i onima koji su, po ko zna koliko puta, pregledali snimak jednog istog časa. Istakla bih da određena zapažanja i sugestije jesu vrlo značajne za moj budući rad. Posebno bih se na tome zahvalila Drašku Grujiću i Vesni Radulović, koji su vrlo detaljno, studiozno i jasno davali instrukcije, pri tom navodeći i konkretne primere kako materijal učiniti još boljim.

*Da li je bilo lakše snimanje časova od kuće na šta se prešlo kada se korona pojavila u školi u kojoj se do tada radilo? Nadležni su se hvalili da su obezbedili softver i opremu.

– U školu sam otišla samo na probno snimanje, a potom sam časove snimala od kuće. Najpre su nas pitali da li imamo svoje računare. Pošto sam rekla da moj računar nije pouzdan, na kućnu adresu mi je stigao laptop, preuzet na revers, sa ubačenim programom Camtasia za snimanje. Prilikom snimanja računar je bio jako bučan, pa se na prva dva snimka časa čulo „klokotanje“. Kada sam shvatila u čemu je stvar, snimke časova sam ponavljala, tako što uključim računar nekih sat-dva pre snimanja, pa onda manje „klokoće“. Dakle, ni govora o savršenom sistemu, jer da je tako, ne bismo se  u toku rada dovijali kako da prikrijemo žig neaktivnog operativnog sistema. Svojim slikama u donjem desnom uglu, prikrivali smo pomenuti žig i tako prevazilazili poteškoću da nešto radimo protivzakonito. Da ne govorim o onim kolegama koji su sami skidali sa interneta programe i sa svojih uređaja slali snimke za obrazovni sistem Srbije u učenju na daljinu.

*Utisak javnosti je da je TV nastava najbolje funkcionisala, imajući u vidu kako je izgledala komunikacija učenika sa nastavnicima iz njihovih škola. Ideja Ministarstva je zapravo bila da svaki nastavnik svojim učenicima prosleđuje dodatne zadatke koji bi bili usklađeni sa sadržajima emitovanim preko malih ekrana.

– Ta ideja je bila sjajna. Međutim previdela se jedna vrlo važna činjenica, a to je da do marta nisu sve škole radile po istom nastavnom planu, te  da su se do kraja školske godine neobrađeni sadržaji nastavnih predmeta znatno razlikovali od škole do škole. Zbog toga su nastavnici, kada uvide da  TV predavanja obuhvataju već obrađen sadržaj, u svoj nedeljni plan unosili one nastavne jedinice koje nisu obrađene, a koje su zakonskom regulativom bili u obavezi da ostvare. Kao posledica takve organizacije rada, deca su bila u obavezi da prate nastavu preko TV ekrana, a potom da rade i dodatne zadatke koje su dobijali od svojih nastavnika, što je zahtevalo višesatno angažovanje i dece i roditelja. Rad je dodatno otežavalo to što su nastavnici proizvoljno koristili alate u ostvarivanju komunikacije sa učenicima, svako prema svojim mogućnostima, jer su oni bili lični resursi. Sada, zamislite jednog petaka kom jedan nastavnik šalje zadatke na mejl, drugi na Gugl učionicu, treći komunicira preko Zum aplikacije, četvrti šalje zadatke na Viber grupu. Jesmo li ispunili osnovni princip nastave – jasnost i jesmo li bili smisleni u njihovim glavama? Možemo li reći da smo uspešno realizovali učenje na daljinu, samo zato što smo uspeli da izguramo TV nastavu do juna?

*Svoje obraćanje ministru završili ste rečima:„Hvala na ukazanoj prilici da uvidimo sve neprilike sa kojima se naš sistem suočava i kako delujemo kao jedna raštimovana harmonika na kojoj sviramo, proizvoljno i po ličnom nahođenju, ubeđeni da proizvodimo fantastične melodije“. Šta država treba da uradi da bi nastava na daljinu zaista imala smisla i šta su uslovi da biste u tome opet učestvovali?

– S obzirom na to da sam, pre svega, učitelj budućih dvadeset petoro četvrtaka, želela sam da znam, pre nego što postanem i predavač sa TV ekrana, da li Ministarstvo planira da oformi poseban tim koji će se baviti samo pripremom predavanja i čiji bi članovi bili oslobođen aktivnosti u direktnoj interakciji s učenicima. Nepojmljivo je da jedan nastavnik bude maksimalno posvećen motivisanju, osmišljavanju projekata i praćenju napredovanja svojih učenika i u isto vreme se bavi i pripremom predavanja za učenje na daljinu. Predavači bi trebalo da dobiju jasna uputstva za pripremu predavanja, ukoliko je ideja da se rad nastavnika oslanja na ono što deca gledaju na televiziji. Na primer, da li prezentacije (predavanja) treba da sadrže i zahteve u vidu domaćih zadataka ili se to ostavlja kao aktivnost za nastavnike? U prethodnom periodu deca su bila zbunjena treba li da rade domaći zadatak koji je dao predavač sa televizije ili samo onaj koji su dobijali od svojih nastavnika. Takođe me interesuje da li je za sledeću školsku godinu napravljen jednoobrazan nastavni plan po kom će raditi sve škole. Samo tako bi imalo smisla da se TV nastava dopunjuje dodatnim zadacima koje zadaju nastavnici, a potom prate napredovanje i ocenjuju postignuća učenika. Ako je plan da TV nastava bude osnov učenja na daljinu i ukoliko se vodi računa o opterećenosti učenika, nastavni program bi po obimu trebalo da bude smanjen, a nikako da se više lekcija združuju u jedno predavanje. Smatram da su sva prethodna anketiranja o opremljenosti nastavnika i učenika ličnim uređajima pomoću kojih bi se sprovodila nastava na daljinu bila nepotrebna, jer bi Ministarstvo trebalo da svakom pojedincu obezbedi uslovi za neometanu realizaciju  i praćenje nastave na daljinu, kako nastavnicima tako i učenicima.

*Neko će se pitati zašto ste se uopšte prijavili da učestvujete.

– Za snimanje časova koji će se emitovati na RTS-u sam se lično prijavila smatrajući da svako novo iskustvo doprinosi boljem kvalitetu mog rada u nastavi, a sa druge strane nemam decu, nisam staratelj starim i bolesnim roditeljima, nemam hronične bolesti, te sam smatrala da je moja obaveza u toj dobrovoljnosti veća nego kolega u kolektivu koji su bili okupirani i pomenutim ograničenjima.

*Nastavnici koji su dosad realizovali nastavu preko RTS kanala nisu bili plaćeni. Smatrate li da je trebalo?

– Pomenula sam da je moje angažovanje bilo dobrovoljno i da apsolutno nisam očekivala, niti očekujem bilo kakvu retroaktivnu novčanu nadoknadu. Međutim, ako vanredne okolnosti u budućnosti postanu redovne, ministarstvo ne bi trebalo da planira sprovođenje bilo kakvog projekta oslanjajući se na volonterski rad prosvetnih radnika.

Danas sastanak u Ministarstvu

* Da li je bilo reakcije Ministarstva na Vaše pismo. Plašite li se da će biti posledica zbog toga ste bili hrabri da javno kažete ono što misle mnoge Vaše kolege?

– Juče me je pozvao zamenik ministra za osnovno obrazovanje na sastanak koji je zakazan za danas. Nisam imala nikakve neprijatnosti, niti mislim da će ih biti. Uverena sam da činjenice na koje sam ukazala, neće imati nikakvu negativnu konotaciju, već da će nadležni, uzeti u razmatranje sve poteškoće sa kojima smo u nastavi na daljinu bili suočeni. Ukoliko već imaju jasno razrađen plan, onda je ponovni poziv na snimanje trebalo da sadrži jasnija objašnjena i uputstva za rad.