Nataša Kandić: Za direktnu umesto kolektivne odgovornosti

Ličnost, delo i doslednost koji odlikuju Natašu Kandić, čini se, međutim, jači su od svakog priznanja i nagrade, koja jeste i mogla bi joj biti dodeljena. Neizostavno najomraženija osoba u ovdašnjoj javnosti, opterećenoj i unakaženoj propagandom nekolicine zlikovaca protiv kojih se osnivačica FHP, organizacije koja je, takođe, sasvim izvesno, učinila najviše u otkrivanju zlodela onih kojih su za „vjek vjekova“ obrukali građane Srbije, bori unazad decenijama.

Potpuno sama, ili uz podršku nekolicine javnih ličnosti, prikupljala je dokaze, istupala i zalagala se da se sa građana Srbije skine ljaga ratnog zločinstva i pripiše direktno izvršiocima. U tome, nažalost, nije značajnije uspevala, jer je tretirala te najteže probleme kao da su institucije u stanju da ih prepoznaju. Ispostavljalo se, tokom vremena, od slučaja do slučaja, da je sistem na suprotnoj strani od istine, u službi njihovih uzurpatora, nasuprot javnom interesu i opštem dobru.

Nedavno su je predsedavajući Helsinške komisije, senatori Rodžer Viker i Eliot Engel, predstavnik u američkom Senatu i potpredsednik Doma za spoljnopolitičke poslove, nominovali za Nobelovu nagradu za mir za 2018. godinu. Istoj nagradi nadaju se u tandemu Aleksandar Vučić i Hašim Tači, nakon razmene teritorija i navodnog okončanja kosovskog problema. Dosta govori ovakva situacija. Situacija u kojoj ličnost poput Nataša Kandić, čiji se rad iscrpljuje u razotkrivanju zločinačkog sistema, u kojima su direktno i iskustveno učestvovali dvojica gore navedenih, većinski broji kao negativni kandidat naspram njih.

Da nije bilo Kandićke, javnost nikad ne bi saznala za snimke egzekucije nenaoružanih mladića iz Srebrenice, za tačan broj nastradalih u NATO bombardovanju, za zločine Arkanovih dobrovoljaca i nad srpskim civilima… Stala je naspram načelnika Generalštaba, LJubiše Dikovića, iznoseći dokaze za njegovu umešanost u ratne zločine na Kosovu. Borba duga nekoliko godina, okončana je kaznom koju Kandićka treba da plati, a Diković je, reklo bi se, prinudno penzionisan.

Rođena je 1946. u Kragujevcu. Diplomirala je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je u braku za režiserom Lazarom Stojanovićem, sa kojim ima sina.