Nataša Miljković: „Persona non grata“ je slika vremena u kojem živimo

Želela sam da puno radim i da u tome uživam. Da budem deo idealnog tima koji sam gledala od jutra do večeri. To sam i dobila – ističe Nataša Miljković, ime koje je sinonim za profesionalno novinarstvo, jedno od zaštitnih lica N1 televizije, sa kojom razgovaramo o njenoj autorskoj emisiji, vremenu koje je provela na javnom servisu, kad se odlučila za novinarski poziv i zašto je odabrala da bude deo tima N1.

Šta vas je inspirisalo da osmislite emisiju „Persona non grata”? Da li vam se ideja javila nakon konkretnog slučaja, ili ste to učinili zbog ustaljenog obrasca po kome vlast preko svojih medija godinama unazad ljude koji drugačije misle proglašava za nepoželjne?

– Iskrena da budem, to je bila davna ideja za segment Jutarnjeg programa, još dok sam radila na RTS. Namenjena je bila svima onima koji su bili antiheroji, koji su izazvali buru ili bes u javnosti. Razumljivo, polazila sam od toga da bi na RTS dolazili svi, vlast, opozicija, intelektualci… Međutim, toliko se toga promenilo da je „Persona“ postala slika vremena u kojem živimo. Oni koji pristanu da dođu, uglavnom su žrtve sramnih hajki sa nacionalnih frekvencija, naslovnih strana, konferencija za medije. Te hajke su fenomen po sebi.

Oni koji ne prihvate poziv, jesu oni koji odlučuju o nama i našim životima. Njihovi načini vladanja, ponašanja, govora, to je opet politički i društveni fenomen. Jer mi smo ih izabrali, a naši izbori govore najviše o nama.

U emisiju pozivate „nepoželjne“ i „nepodobne ljude“. I sami ste izjavili da ste se na RTS osećali nepodobno. Možete li da uporedite vreme kada ste počinjali da radite na javnom servisu, sa onim kada se morali da odete sa RTS?

– RTS je preveliki sistem, izabereš ljude sa kojima sarađuješ, razgovaraš, izabereš taj mali svet oko sebe, ali oko tebe je okruženje koje prezire što si tu gde jesi, licitira iznosom plata, optužuje te za sve. Ako bih poredila početak i moj kraj, reći ću vam ovo: u jednoj od emisija „Ključ„, na temu ubistava novinara, u istom studiju sedeli su Dragoljub Žarković, Dušan Mihajlović, Zoran Cvijanović, Nebojša Medojević. Možete li danas da zamislite nešto slično?

Da li vam nedostaju kolege sa javnog servisa?

– Neke mi veoma nedostaju. Ima sjajnih kolega i prijatelja tamo.

Postoji li emisija u vašoj karijeri koju vam je najteže palo da uradite i zbog čega?

– Mnoge su bile teške. Ali to je u opisu posla.

Kad i zašto ste odlučili da svoju karijeru nastavite na N1 televiziji?

– Davno, još pre pet-šest godina, jedan novinar me je pitao koji mi je kanal na daljinskom memorisan pod brojem jedan. Rekla sam mu da me dugo neko nije nešto intimnije pitao. Naravno da je bio N1. Godinama sam imala želju da sa N1 stigne taj poziv. I desilo se, posredno, preko TV Nova koju i dalje, u duši, smatram svojom televizijom. Želela sam da puno radim i da u tome uživam. Da budem deo idealnog tima koji sam gledala od jutra do večeri. To sam i dobila.

Možete li trenutnu situaciju na medijskoj sceni u Srbiji da opišete nazivom filma?

– „Dežurni krivci”.

Zbog čega ste odabrali baš taj naslov?

– Mislim da nema potrebe da objašnjavam.

Kad ste prelomili da želite da se bavite novinarskim poslom? Ko vas je inspirisao, da li ste imali uzora?

– Odrasla sam uz oca, novinara. Gledala kako obavlja častan, važan posao. Kroz kuću su mi prolazile legende novinarstva. Gledala sam ih kako putuju po svetu, kako su dočekivani uz poštovanje. Ali, ko mi je tada rekao da te zemlje neće više biti i da će sa njenim slomom i ugled ove profesije otići u paramparčad.

Šta propuštaju oni građani do kojih, iz dobro poznatih razloga, ne dopire signal N1 televizije?

– Petar Gajić je to najbolje pokazao u nedavnom dokumentarcu „Operator umova”. Propuštaju drugu sliku svega. Pa i sopstvenih života.