NATO kasno angažovan

Vazdušna podrška pripadnicima UNPROFOR u Srebrenici je u julu 1995. godine stigla prekasno zbog velikog oklevanja u vrhu svetske organizacije da odobri angažovanje NATO avijacije, ocenio je holandski general Kejs Nikolaj tadašnji načelnik štaba snaga UN u BIH.
Svedočeći na suđenju oficirima vojske i policije bosanskih Srba optuženim za zločine u Srebrenici i Žepi, opisao je da je odobravanje „bliske vazdušne podrške“ holandskom bataljonu stacioniranom u srebreničkoj enklavi, uprkos učestalim napadima snaga bosanskih Srba, više puta odlagano.

Salutiranje Mladiću

Povlačenje Holandskog bataljona nadgledao je general Nikolaj a na snimku koji je prikazan u sudnici zabeleženo je kako je Holanđane iz Srebrenice ispratio lično general Mladić salutirajući vojnicima UN u konvoju. Budući da je, kako tvrdi, među Holanđanima bilo mnogih koji, „nakon svega što se dogodilo nisu želeli da pozdrave Mladića“, general Nikolaj je „da bi sprečio napetosti i smanjio rizik da evakuacija Holandskog bataljona bude prekinuta, odlučio da se pridruži Mladiću u salutiranju. Želeo je, kako tvrdi, da rezigniranim vojnicima UN pruži šansu da uzvrate pozdrav njemu, a ne omraženom generalu bosanskih Srba.

Nakon „krize sa taocima“ u maju 1995, objasnio je general Nikolaj, komanda UN uvela je restriktivne smernice za upotrebu vazdušne podrške. U slučaju napada na posmatračke punktove UN, prema tim smernicama, poželjnije je da se „plavi šlemovi“ povuku, nego da se poziva avijacija NATO.
UNPROFOR je tokom juna 1995. na napade reagovao usmenim i pismenim protestima koje je Glavnom štabu VRS najčešće upućivao general Nikolaj. Uobičajeni odgovor iz Glavnog štaba, opisao je holandski general, bilo je poricanje da VRS ima „ikakve veze sa napadima na UN snage“.
Takve tvrdnje, koje je Nikolaj smatrao „lažima“, uporno su ponavljali njegovi sagovornici generali Zdravko Tolimir i Milan Gvero, Mladićevi pomoćnici za bezbednost, odnosno moral i verska pitanja u glavnom štabu VRS. General Nikolaj je potvrdio autentičnost zapisnika sa tih razgovora, koje mu je predočio tužilac, uključujući i razgovor sa generalom Gverom 11. jula 1995. – na dan „zakasnelih vazdušnih udara NATO“ i zauzimanja Srebrenice.
Na njegov zahtev da VRS odmah obustavi napade na enklavu, Gvero je, navodi se u zapisniku, odgovorio da „niti može niti ima šta da zaustavi“ jer „VRS ne napada ni UNPROFOR ni civile u Srebrenici“. Gvero je, takođe, zapretio da će, ako ne budu obustavljeni vazdušni udari NATO, general Nikolaj i UNPROFOR biti odgovorni za sve posledice.
Nikolaj je ovo upozorenje shvatio kao pretnju da će VRS granatirati bazu Holandskog bataljona u Potočarima oko koje se već okupio veliki broj civila iz Srebrenice. Vazdušni napadi su obustavljeni, a sa komandom VRS su narednih dana nastavljeni pregovori koji su rezultirali konačnim povlačenjem UNPROFOR iz Srebrenice 21. jula 1995.
Prema sporazumu koji je komandant UNPROFOR u BIH general Rupert Smit sklopio sa generalom Mladićem u Beogradu 19. jula 1995. Holanđanima je garantovano da se „sa kompletnom opremom i naoružanjem“ bezbedno mogu povući iz enklave.