Naučno objašnjenje slučaja Požarevljanina Bibe Struje

Najpoznatija živa „paranormalna“ pojava u Srbiji, Slaviša Pajkić, poznat po estradnom nadimku Biba Struja, čovek koji navodno provodi i akumulira struju, baca varnice i „leči“ ljude elektrošokovima, suočio se sa jednostavnim i otrežnjujućim razrešenjem praktično svih svojih „električnih misterija“ koje već decenijama šokiraju televizijsku publiku i koje su ga uvele u Ginisovu knjigu rekorda. Objašnjena je čak i jedna od njegovih najpoznatijih tačaka, gde u rukama drži dve metalne viljuške priključene na napon od 220 V i prži viršlu, a zatim je, kao i sve ostale, tačku ponovio jedan od naučnika, dobivši viršlu jednako isprženu. I jednako neukusnu. Sa Bibom su došli „ciklotronci“, Dušan Šaponja i Dušan Čavic, koji su, snimajući film o Bibi Battery man, zatražili naučno objašnjenje i sa svojom ekipom zabeležili sve oglede i demonstracije.

U svakom slučaju, Slaviša Pajkić nije običan čovek već zbog činjenice da mnogo lošije provodi struju od većine drugih ljudi, što se pokazalo i na demonstracijama na Institutu za fiziku. Tu svoju sposobnost on najverovatnije duguje jednom vrlo retkom, ali medicinski objašnjenom fenomenu kože – kožnoj displaziji, zbog koje mu je koža deblja, suvlja i bez znojnih žlezda. Sasvim bez dlaka, Pajkić se ne znoji, na iole višim sobnim temperaturama (već oko 20 stepeni) ima problem da se ohladi, a usta mu se suše i bez dodatne tečnosti ne može da unosi hranu. Kako objašnjava biohemičar Vojin Petrović, zbog ovog poremećaja njegova električna otpornost je mnogo viša nego kod prosečnih ljudi. Jednostavna merenja na Institutu za fiziku pokazala su da Pajkić ima otpornost koja je od deset do 50 puta viša nego kod prosečnog čoveka. Ovaj odnos je ustanovljen kroz merenje običnim voltmetrom, mada ne sasvim precizno. No, ako sijalica ima otpor od 20 oma, a obični ljudi pokazuju do 100 kilooma, Slaviša Pajkić će imati otpornost od oko jednog megaoma, što je hiljadu kilooma. Fenomen njegove kože bi se mogao uporediti sa čovekom koji na rukama ima tanke rukavice. Kako bi se dokazalo da je sa takvim jednostavnim osiguranjem moguće izvesti sve Bibine trikove, Nemanja Đorđević iz DPPN-a se prihvatio naizgled nimalo bezopasnog zadatka da demonstrira prženje viršli sa viljuškama na 220 V. Isti trik potpuno identično je uradio i Slaviša Pajkić, s tim što je ulogu tankih rukavica igrala njegova koža.

Kada jednom nogom stoji na izolatoru, a drugom je spojen sa pločom na koju je povezan trafo sa jednim „visećim“ krajem, Biba može da do šipke sa oštrim vrhom baci varnicu koja najčešće zapali vatu natopljenu benzinom. No, mada zanimljiv za gledanje, ovaj trik sa bacanjem gromova zapravo ne zahteva ni rukavice. Čovek na taj način spojen sa trafoom (što je sumanuto samo po sebi) nalazi se na visokom potencijalu, ali je struja limitirana i brzo se isprazni kada nastane varnica. Zbog toga su Bibin ogled, nakon njega, sa uspehom ponovili Milovan Šuvakov i Branimir Acković pokazujući da bez problema mogu da zapale vatu.

Kao deo svog repertoara, Slaviša Pajkić koristi i Teslin transformator, koji podiže struje na visoke frekvencije, da bi pomoću njega bacao varnice i palio neonke, ali takve oglede je vrlo lako ponoviti jer se, budući bezopasni, izvode u gotovo svakom naučnom muzeju u svetu.

U svim ogledima gde Pajkić navodno „kontroliše“ struju koju propušta, vrlo je očigledno ustanovljeno da je reč o tome da menja intenzitet kontakta sa elektrodama. Mada sam očigledno nije sasvim svestan kako to funkcioniše, on utiče na otpor i kad je priključen na izvor napajanja, može kroz onog koji ga dodirne da propusti veću ili manju struju.

Tokom demonstracija pokazalo se i da, očigledno na nečiji savet, Slaviša Pajkić koristi bizarne prevare kako bi impresionirao publiku (ili pacijente). Takva je i njegova najveća misterija, koja bi podrazumevala potpuno kršenje fizičkih zakona, a to je navodna sposobnost da akumulira struju, da se navodno „napuni“ i da potom bez ikakvog spoljnog izvora, izvodi elektrošokove na drugim osobama. Nakon insistiranja članova DPPN-a da objasni svoju proceduru „punjenja“ ili pak da demonstrira kako izvodi svoje elektroterapije bez spoljnog izvora struje, Slaviša Pajkić je nevoljno pristao da to pokaže. U međuvremenu je oko sebe stavio pojas, a oglednom „pacijentu“ dao elektrodu objasnivši da je to uzemljenje.

Tokom svih demonstracija, Slaviša Pajkić je u velikoj meri i sasvim otvoreno sarađivao sa mladim naučnicima, i sam zainteresovan gde su stvarne granice njegovih sposobnosti. „I šta sad?“, upitao je, a potom saslušao savet da visoku otpornost koju stvarno ima može iskoristiti u seriji zanimljivih mađioničarskih trikova, bez posezanja za jeftinom prevarama i natprirodnim objašnjenjima. Sa posebnom pažnjom je saslušao savete da su sasvim neprihvatljiva praktikovanja bilo kakvih „lečenja“ ljudi bez zakonom definisanih dozvola.

Kako to često biva, Slaviša Pajkić je sam najveća žrtva sopstvene estradizacije. Birajući da visoku otpornost i mogućnost da golim rukama dodiruje žice na naponu od 220 V koristi u medijskim nastupima i šou programima, vremenom je svojim „sposobnostima“ dodao nekoliko onih koje nema, dok su mediji od njega napravili fenomen – „čoveka od 20.000 volti“, koji je, kao jedna vrsta nacionalnog fenomena, poslužio bolje nego iko drugi u razaranju racionalnog gledanja na svet.

Za početak, to je najviše pogodilo samog Slavišu Pajkića. Po sopstvenom priznanju, mada trpi tegobe, nikada se nije ni konsultovao sa lekarom u vezi sa problemom svoje kože, niti je u moru mistifikovanih objašnjenja ikada uspeo da dopre do odgovora kako i zašto on može stvari koje ne mogu drugi ljudi. Njegova urođena otpornost nije bila ni od kakve koristi pred ljudima od kojih je očigledno zloupotrebljen i koji zarađuju na njemu, još od doba kad su ga prvi put odveli da svoju veštinu pokazuje po nemačkim diskotekama. „Život je jedan, nema reprize“, osmehnuo se na dobronamernu sugestiju kako ne treba da iskušava svoju otpornost sa previsokim naponom.

Kako je nastajala fama o „električnom čoveku“

Slaviša Pajkić je rođen 1957. godine u selu Poljana kod Požarevca. Sposobnost da bez većih teškoća može da preživi strujni udar otkrio je u bravarskoj radionici u Simićevu, gde je kao sedamnaestogodišnjak učio zanat. Kako sam kaže, kad se pokazalo da bez teškoća dodiruje žice pod naponom, dok drugi šegrti doživljavaju strujne udare, vlasnik radionice ga je iz straha oterao. Vremenom se za njegovu sposobnost pročulo, pa je 1981. nekako stigao do Nemačke, gde je svoju veštinu pokazivao po diskotekama.

Godine 1983. je ušao u Ginisovu knjigu kao čovek koji može da izdrži napon od 220 V i viši, mada je u domaćim medijima često pogrešno navođeno da je osvojio Ginisov rekord izdržavši napon od 20.000 V. U Ginisovu knjigu je ušao još jednom, 2003. godine, u Švedskoj kada je kroz svoje telo propustio dovoljno struje da postane čovek koji može da najbrže zagreje vodu. Već od osamdesetih je postao redovan gost svih domaćih i stranih televizija, a njegov trik sa prženjem viršli u rukama malo ko nije video tih godina.