Nauka unapređuje, „lutrija“ uništava

Borislav Tomić iz sela Stapar, kod Sombora, jeste školovan poljoprivrednik. Završio je srednju ekonomsku školu u Somboru, a potom Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, agroekonomski smer. Prosečna ocena 8,15, diplomski (tema „Tržište i cene poljoprivrednih proizvoda“) desetka. Zdrav je, u punoj snazi, 45 godina starosti, a imanje poveće. Dakle, svi preduslovi za uspešno poslovanje, „za bogatog seljaka u bogatoj državi“.

Odmor

– Sa suprugom i troje dece još uspevam da redovno letujem na moru. A kakav je moj odmor kada svaka dva sata zvoni telefon, ili zovem ili me traže. Letos je prvo pitanje bilo da li je pala kiša, da li funkcioniše sistem za navodnjavanje, da li je koji dužnik, konačno, uplatio bar deo duga – veli Tomić.

– Znanje sam sticao od malih nogu, kako to biva u zemljoradničkoj porodici, vredno sam i učio, pratim, naravno, sva tehnološka dostignuća, ali ova praksa sve poništava. Proizvodni proces počnem pod jednim uslovima, a do njegovog završetak sve se pretumba, izopači. Razumem i period kada je primarna poljoprivredna proizvodnja čuvala socijalni mir u državi, ali ovo sada prevršilo je svaku meru. Da li je državi zaista cilj da poljoprivredu svede na nekoliko tajkuna, da svi ostali budemo socijalni slučajevi? Ovu praksu ne razume nijedna nauka – ogorčen je Tomić.

Neorganizovani poljoprivrednici

– Deo krivice zbog ove haotične situacije u poljoprivredi svakako snosimo i mi poljoprivrednici. Neorganizovani smo. Ali, pitam se da li je rešenje da svoj gnev i zahteve za regulisanje odnosa treba da iskazujemo prosipanjem mleka, pšenice, ili nekog drugog proizvoda. Rešenje je u stvaranju zdrave agrarne politike. Svima su nam puna usta Evrope, pa zašto, konačno, vlast ne „preslika“ ta rešenja, da možemo normalno da radimo i da zaradimo. A nešto smo mogli i iz naše prošlosti da primenimo. Moj pokojni otac Živojin imao je upola manji posed od našeg današnjeg, a živeli smo dvostruko bolje.

Porodično gazdinstvo Tomić, Borislavovo i njegove majke, obuhvata 40 hektara, na polovini poseda izbušeni su bunari za navodnjavanje, sistemom „kap po kap“ navodnjava se tri hektara. Na 20 hektara proizvodi povrće, najviše luk, papriku i paradajz. Prošla godina nije bila naklonjena poljoprivredi, a suša je uzela danak i na Tomićevim njivama. Ipak, po hektaru je proizveo 10 tona kukuruza u klipu (pet tona manje nego u normalnim godinama), šest tona pšenice, po 20 tona luka i paradajza, 15 tona paprike. Tomić, naravno, zna šta stajnjak znači za njive, pa drži dvadesetak krmača, tovi 150 svinja u turnusu, ima mešaonu stočne hrane, otvorio je i poljoprivrednu apoteku.
– Grešim kao agronom, ali očito, ne prolazim dobro ni kao ekonomista. Reč je o tome da ne ulažem dovoljno u oranice. Teško i s velikim zakašnjenjem dolazim do novca za svoje proizvode, pa nema sredstava za primenu potpune tehnologije. Ne smem, naravno, da se kreditno zadužujem, kamate su nepodnošljive. A za ovo što se događa u stočarstvu, tragedija i katastrofa blage su reči. Otkupna cena tovnih svinja (oko 80 dinara) već duži period manja je za tridesetak dinara po kilogramu „žive mere“ od cene koštanja. Imam objekat za tov hiljadu svinja godišnje, a da sam poštovao taj kapacitet možda bih danas bio na prosjačkom štapu. Pokušavao sam da otvorim klanicu, ali i to se završilo neuspešno – kaže Borislav Tomić.
Naš sagovornik kaže da na tržištu vlada zakon ponude i potražnje, a stihijsko delovanje gotovo redovno plaća primarni proizvođač.
– Stvoreni su uslovi, a za to najviše krivim državu, u kojima kajmak uzimaju prerađivači i trgovci. Seljak nije sposoban za tržišnu utakmicu, pogotovo ne ovakvu. Nema dovoljno znanja, a ni vremena, još manje uticaja. Pa, ne može svaki poljoprivrednik da ide u Beč, Minhen da vidi kakva je cena tikvica ili nekog drugog proizvoda. Naše je da radimo, proizvodimo, kao što to čine proizvođači širom Evrope. Nedostaje, dakle, organizator proizvodnje. Prerađivači to ne žele da budu, nije im u interesu. U Staparu smo osnovali udruženje odgajivača svinja, ali nijedna klanica nije htela da se veže ugovorom, da uspostavi dugoročnu saradnju. Uvoznički lobi, ovog puta reč je o mesu, zaguši proizvodnju, obori cene, a država ćuti. Mogli bismo, naravno, da budemo izvoznici hrane, ali kada je o svinjogojstvu reč to bi podrazumevalo veliki tehnološki napredak, bolje rase, način ishrane i držanja, plaćanje na liniji klanja, po procentu mesa. Ne znam koliko smo godina daleko od toga. Slično je i s tovom junadi. Govori se da ne ispunjavamo izvoznu kvotu, ali ne samo da nemamo dovoljno registrovanih klanica za izvoz, nego nemamo ni kvalitetno june, a to se ne postiže preko noći. Na izvoz ćemo moći da računamo tek kada ti standardi budu poštovani u našoj zemlji – naglašava Tomić.