„Navukli“ se na nerazvijenost

Nekako u isto vreme našla sam se u društvu starog školskog druga, koji je kao mašinbravar radio u firmi Livnica, koja će se kasnije spojiti sa Fabrikom automobila Priboj i do danas biti izložena tihom propadanju. Pričao mi je da mu radni dan protiče uglavnom tako što spava iza mašina. Na moje pitanje šta inače radi na poslu, odgovorio mi je „Ništa, sestro“. A plata? Doooobra! Odakle onda pare za plate? Samo je slegao ramenima.

Tada su na početku svake godine, kada se svode računi, lokalne novine bile pune naslova o preduzećima koja su poslovnu godinu završavala sa ogromnim gubicima. Zvali su ih popularno „gubitaši“. Uspešnim su se smatrala preduzeća koja su tada poslovala na takozvanoj, pozitivnoj nuli. I sve se završavalo vrlo jednostavno. Država je imala fondove iz kojih je pokrivala gubitke u proizvodnji takvih preduzeća nakon čega se nastavljalo sve po starom. Jedva, ali sam nekako počela da shvatam kako kod nas sistem funkcioniše. Doooobro! Nebitno je bilo da li su firme bile uspešne. Propadale nisu ni one najgore i niko nije brinuo o tržištu ili konkurenciji. Tada je bila popularna i izreka „Radio ne radio, svira ti radio“. Tek kasnije ćemo se hvatati za glavu i pitati se „šta se ovo majko moja, s nama dogodi…“

U tom dugom peridu smenjivale su se brojne lokalne vlasti, ali su oči svih uporno ostajale uprte u vladu i različita ministarstva. Status nerazvijene opštine uvukao im se pod kožu a politička, finansijska i administrativna zavisnost od „onih odozgo“ prešla u naviku. U dogovoru sa državom Prijepolje je izraslo u nedonošče koje je ta ista država neprestano morala da „ljuljuška“ i daje mu „lažu“ svaki put kad „zaplače“ zbog neke investicije ili elementarne nepogode.

Nakon tridesetogodišnjeg „tetošenja“ Prijepolje umesto posebno nerazvijene opštine, uživa status devastiranog područja! U periodu od 2005. do 2009. godine, od 14 preduzeća skoro sva su privatizovana neuspešno, a njih 11 je doživelo stečaj ili likvidaciju. Na svakog zaposlenog dolazi po 1,5 nezaposleni. Umesto preduzeća gubitaši postaju svi.

I ni jedna vlast se, za tih dugih trideset godina, nije zapitala kako to da država nije u stanju da podstakne ekonomski i privredni razvoj njihove opštine. Nije se pitala ni država. Zbog nespremnosti da dizgine vlasti spusti na niži nivo, na regione ili lokalne samouprave, da im omogući da imaju sopstvenu imovinu, političku, administrativnu i finansijsku autonomiju, pravo da ubiraju poreze i imaju sopstvene prihode, lakše je bilo prebaciti im s vremena na vreme nešto sredstava. Doduše ni opštinski funkcioneri nisu pokazivali spremnost, a ni sposobnost da zasuču rukave i da svoje lokalne samouprave uvedu na finansijsko tržište i snose odgovornost za traljavo urađene poslove. Najlakše je bilo teret odgovornosti prebaciti na pleća „centrale“ i čekati funkcionersku platu. Dok traje mandat, njima je dobro !

Postoji međutim, jedno istraživanje koje se bavilo ovim problemom. Ceo tim radio je na izradi dokumenta „Razvoj nedovoljno razvijenih područja u Srbiji“. Rezultati tog istraživanja su pokazali da je u poslednjih 15 godina kod svih 40-ak nerazvijenih opština, gde pripada i Prijepolje, zabeleženo zaostajanje u odnosu na Republiku Srbiju. Beleži se pad društvenog proizvoda, pad zaposlenosti, porast nezaposlenosti, demografsko pražnjenje, pad realnog prometa i drugih parametara. Sve govori da mere ekonomske politike na nivou države nisu bile dobre i da je država sve vreme bila i ostala daleko od građana.

Zahvaljujući statusu devastiranog područja država Prijepolju i dalje prenosi sredstva, ali samo za investicije i projekte. Prošle godine je iz različitih ministarstava ovde stiglo oko 200 miliona za nekoliko investicija. I u tekućoj godini ugovoreno je do sada oko 150 miliona dinara.

Tako je Prijepolje kao i mnoge teritorije van glavnog grada prepušteno volji visokih državnih funkcionera iz prestonice koji manipulišu time da li će se nekoj omogućiti više ili manje sredstava. Uspešne opštine u Srbiji razvijaju se, na žalost, najviše zahvaljujući dobrim vezama i lobiranju, privatnim dogovorima lokalnih i državnih funkcionera, najčešće po partijskoj osnovi.

Koliko je država daleko od građana, ili koliko se za mnoge stvari opštine ne pitaju, rečito govori još jedan prijepoljski primer. Radi se o izdavanju energetske dozvole Ministarstva za rudarstvo i energetiku kanadskoj kompaniji REV za izgradnju dve visoke brane na reci Lim.

Predsednik opštine Dragoljub Zindović otvoreno je rekao građanima okupljenim na protestnom mitingu „Stop branama“ da na žalost, bez obzira što je predsednik opštine, nema informacije o performansama elektrana jer ni jedan zvanični dokument neophodan za izgradnju brana, ne izdaje lokalna samouprava. Državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine Ivica Radović iako je „potegao“iz prestonice da prisustvuje Konferenciji posvećenoj zaštiti reke Lim, čak nije imao ni saznanja da u Prijepolju postoji peticija sa 5000 potpisa i široki front građana koji su protiv izgradnje brana. Nije znao da „javnost želi da se priča o uticaju velikih brana na životnu sredinu“(!?)

Potrebu građana da se oni, a ne država pitaju za reku Lim koja je njihovo ekonomsko i prirodno dobro Radović je obrazložio nesposobnošću opštine da se bave tako odgovornim zadacima.

Državni sekretar je tako indirektno priznao da državi nije bio interes da ulaže u kadrovski potencijal lokalnih samouprava, njihovu stručnost i sposobnosti koja je mogla generisati i veću institucionalnu i političku moć lokalne zajednice. Osim što je opštinama oduzela slobodu u odlučivanju i kreiranju razvojne politike država im je u isto vreme napravila medveđu uslugu prepuštajući partijama kadrovsku politiku. One stručnije selila je u prestonicu, gde su kasnije avanzovali. Lokalne zajednice, s druge strane bile su zadovoljne jer su oko sebe i u vrhu dobijale „svoje“ ljude koje su kasnije mogle da lobiraju i od kojih su na kraju bile zavisne.

I tako u krug. To vrzino kolo zavisnosti, partijske discipline i pojedinačne nesposobnosti i parazitiranja funkcionera predstavljaće istinski problem pravom razvoju ove i drugih opština.

Autorka je novinarka u IP „Polimlje“ iz Prijepolja