„Nažalost, jedinica sam“: Tamara Skrozza o odrastanju u Somboru i tome kako je posao birao nju, a ne ona njega

Koliko god mi se zamerio kasnije u životu, Sombor je bio zaista idilično mesto za odrastanje. Iako sam živela u zgradi, imali smo ogromno dvorište prepuno drveća u kome smo mi deca živeli kao na selu. Ostajali smo sami kod kuće, s čuvenim ključem na vezici oko vrata – sami smo išli u vrtić i školu, odmalena znali da brinemo o sebi. Leti su tu bili bazen i štrand, neizbežni bicikl, a sve to u estetski doteranom okruženju.

***
Meni sve to ipak nije značilo mnogo. Bila sam štreberka i starmala: uvek sam birala društvo starijih ljudi, knjigu radije nego bilo koje društvo, a omiljeno mesto u gradu bilo mi je – pijaca. Stvari su u tom smislu ostale potpuno iste.

***
Dok nisam pošla u vrtić, čuvala me je Stojanka – žena koja je jako uticala na mene, kuvala najmirisnija i najukusnija jela na svetu i koja me je volela kao da sam njena. Nisu je mazili ni život, ni ljudi, a svima im je odgovarala glasnim smehom i oštrim jezikom. Kad smo se poslednji put opraštale, rekla mi je: „Samo budi kao ja.“ I danas se trudim.

***

Nažalost, jedinica sam. Dugo sam i volela što nemam brata ili sestru, a danas ozbiljno patim zbog toga. Nisam se udavala, rodbina se rasula i, osim mame i ćerke, praktično nemam nikog „rođenog“.

***
Kad sam imala sedam godina, mama je morala u bolnicu u Beograd, tata je radio koliko i ja danas, tako da sam tokom te dve sedmice praktično bila sama. Naučila sam tada da kuvam, koristim kućne uređaje i sve ostalo što mi je kasnije i te kako značilo. S druge strane, tata me je naučio da koristim burgiju, popravljam sitnije kvarove i da u bazičnim stvarima budem samostalna.
***
Pošto je do mog trećeg razreda radio kao nastavnik matematike u školi u koju sam išla, prvi dan prvog razreda vraćali smo se zajedno kući. On je gurao bicikl, a ja vukla torbu prepunu udžbenika. Kad sam ga zamolila da mi pomogne i stavi je na bicikl, okrenuo se ka meni i ozbiljnim glasom rekao: „Tašo, od danas svako nosi svoj teret.“

***
Mnogo godina kasnije odlučila sam da me na groblje, na njegov ispraćaj, niko ne vozi. Išla sam tom svojom Golgotom, od Đerma do Novog groblja, noseći pune torbe i ponavljajući tu rečenicu koja me je formatirala i uticala na sve aspekte mog života.

***
Sve somborske godine provela sam u dvosobnom stanu koji je mama kupila na kredit pre udaje. U jednoj svađi rekla je tati da on ni krov nad glavom ne bi imao da nije nje. Posle dva meseca, saznali smo da je krišom kupio plac na obodu grada i počeo da pohađa zidarski kurs, kako bi napravio svoj krov nad glavom. Godinama je taj čovek danju radio kao fotograf, a noću kao zidar.
***
Jedne noći došli su mu u posetu prijatelji i iz šale postavili red opeke.

„Skroza, sad nećeš moći da pričaš kako si sam sazidao kuću.“

Skinuo je sve do jedne opeke, vratio ih gde su ranije stajale i krenuo ispočetka.

***
Već sam uveliko bila u Beogradu kada je tu kuću od 450 metara kvadratnih sam doveo pod krov i – napustio. Tvrdio je da za njega nije zanimljiva kuća u kojoj „ne možeš da pišaš gde hoćeš“. Srećom, te je mama bila glas razuma, pa je kuća zahvaljujući njoj završena i prodata, što je omogućilo da 2007. i njih dvoje dođu za mnom u Beograd.
***
Ona je i inače čuvala ono što smo imali, pokušavala da shvati, prihvati i pomogne u čudnim životnim izborima koje smo pravili najpre tata, a potom i ja. Srećom, ostala je takva, jer bez tog sidra ništa od nas ne bi bilo. Baš kao što ništa od nas ne bi bilo ni bez tatinih ludih ideja i neopisive kreativnosti – njegovoj odluci da sazida tu kuću, kao i da usred polugodišta napusti posao u školi i pređe u privatnike, dugujemo sve.
***
U prvim sedmicama trudnoće otišla sam u Sombor da prodam deo imovine i kupim stan za svoje dete i sebe. Jedan komšija se baš tada našao sa pošalicama na račun mog bračnog statusa. A ja sam otvorila kesu punu deviza, pokazala mu i ponosno rekla: „Ja ne moram da se udajem. Meni je moj tata kupio slobodu.“

***
Iako sam bila sjajna učenica i u osnovnoj, i u srednjoj školi, škole kao takve nerado se sećam. To za mene nije bilo ni mesto druženja, ni mesto učenja, već mesto prinude, socijalnog i svakog drugog raslojavanja, skoro pa zatvor. Kada sam pre pet godina upisivala dete u školu, osetila miris tih hodnika i čula ono histerično zvono, gotovo da mi je pozlilo.

***
Imala sam nastavnike koji su mi značili i koji su uticali na mene, ali mislim da je glavna tekovina mog formalnog obrazovanja zapravo otpor svakom autoritetu i „moranju“ i duboki prezir spram elitizma i prazne forme. Da mi roditelji nisu bili takvi kakvi su bili, i da u srednjoj školi nisam počela da se ozbiljno bavim fotografijom, sumnjam da bih živa dočekala maturu.
***

Dete sam iz mešovitog braka, nisam krštena, vaspitavana sam i uvek sam se izjašnjavala kao Jugoslovenka. Te su činjenice uticale na moj stav najpre prema nacionalističkom ludilu, a potom i prema ratu koji je najdirektnije pogodio obe „grane“ moje porodice.

***
Tata je bio naročito pogođen pošto mu je 1991. zbog benigne šale na račun nacionalnih sukoba, komšija Srbin stavio pištolj na čelo. Godinama me je ubeđivao da umesto njegovog, uzmem mamino devojačko prezime, da ne „provociram“. A kada smo prodali kuću u Somboru i kupili kuću na Avali, u tradicionalno četničkom kraju, išao je po voćnjaku i na sav glas pevao srpske nacionalne pesme.

***
Mira nije imao ni u Hrvatskoj. Njima je bio kriv što nije učestvovao u domovinskom ratu, što je oženio Srpkinju, pa su mu i tamo mahali pištoljem pred nosom. Živeo je i umro u strahu.

***
Za moj genetski miks razigranog Mediterana i neukrotive Krajine, bilo je neprihvatljivo postojanje čoveka kome se klicalo „Slobo, slobodo“. Uopšte, sve što se dešavalo početkom devedesetih bilo je suprotstavljeno svemu što sam ja, ali nisam radila ništa konkretno po tom pitanju.

***
Dok sam bila u Somboru, još sam se i svađala s ljudima oko sebe, kao u „Varljivom letu ’68“ pratila „šta rade studenti u Beogradu“, ali sam potpuno utihnula 1992, kada sam konačno i zauvek utekla iz rodnog grada. Studirala sam istoriju umetnosti, bila opsednuta desetkama i mislila da sam bezbedno ušuškana u lagodnijoj prošlosti.

***
Sve dok me jedne novembarske večeri 1996, po povratku s fakulteta, nije povukao huk mase sa Terazija. Ušla sam među ljude koji su zviždali, pevali, igrali i urlali. Konačno, posle čitave decenije što geografskog, što izabranog samoizgnanstva, bila sam među svojima.

***
Počeo je najlepši i dugoročno najvažniji deo života. Prestala sam da spremam ispite, potpuno batalila fakultet i praktično čitav dan provodila na ulici. Da je neko rekao da krenemo u boj, ne bih tada ni trepnula. Tada, kao nikada pre ni posle, bila sam spremna da poginem za „opštu stvar“.

***

Sasvim je prirodno da posle takvog emotivnog slaloma i političkog buđenja, za mene više nije bilo „normalnog“ života. Nisam više mogla da se zamislim u nekom muzeju ili učionici, u nekoj konvencionalnoj životnoj priči. Sećam se da sam krajem leta 1997. samu sebe pitala: politička stranka, nevladin sektor ili mediji?

***
Izbor je bio jednostavan. Čitavog života muvala sam se oko medija, nešto sitno radila u somborskom radiju, zamenjivala foto-reportera u Somborskim novinama, napisala par tekstova zbog kojih sam umalo dobila batine, a u Ilustrovanoj Politici čak mi je objavljeno i pismo čitalaca. Čime sam se baš ponosila.

***
Dakle, odluka je pala na medije i posle uzbudljivih kvalifikacija za prijem, završila sam na Radio Indeksu. Bio je to gerilski medij – neuporedivo manje popularan od B92, nije donosio ni slavu, ni platu, ni priznanje. Radilo se po vasceli dan, isključivo „za ideale“; bilo je burno, teško, nemoguće za rad, ali mi nikada na poslu nije bilo lepše ni čistije, nikada nisam bila toliko posvećena i ispunjena.

***
Iako me je otpustio u januaru 2001, glavnom uredniku Indexa Nenadu Cekiću zapravo najviše dugujem što sam danas novinarka. Naizgled blagonakloniji, ostali urednici me nisu baš „mirisali“, ali je on, kao siva eminencija te kuće, prvi u meni video nešto, dao mi je fokus i otkrio moje najvažnije kvalitete, kojih nisam bila svesna. „Ja da sam šef mafije, ti bi bila moj konsiljere“, rekao mi je jednom prilikom, što sam smatrala velikim komplimentom, i o čemu i danas često razmišljam.

***
Zanimljivo je za ovu priču da nisam imala nikakva leđa, da iz medija nisam bukvalno nikog poznavala. Tata je tada iz rukava izvukao činjenicu da je krajem osamdesetih gostovao u Noćnom programu Radio Beograda, najpre telefonski, a potom i uživo.
– Tašo, a da ja pozovem Radeta Radovanovića, da ti malo pomogne, da te posavetuje? Setiće me se valjda…
– Ma baš, nema on pametnija posla, nego da se bavi sa mnom. A i da hoće, crkla bih od blama.

***
U Vreme sam tada dolazila po besplatne kolegijalne primerke, i to sa strahopoštovanjem kao da ulazim u neki hram. Kada mi je u maju 2000, posle dva kratka intervjua koja sam s njim uradila, Dragoljub Žarković ponudio da pišem za njih, samo što umrla nisam. Mesec dana kasnije, kada mi je uz minimalne ispravke objavljen prvi tekst, ozbiljno sam pomislila da mi srce neće izdržati takvu sreću. Godinama sam svoj rad u Vremenu nosila kao značku na reveru, kao najveći uspeh i ponos, misleći da ću u toj redakciji dočekati i kraj.
***

Nažalost, nije bilo tako. Vreme me je izgradilo i napravilo, ja sebi laskam da sam mu adekvatno uzvratila, ali posle porođaja – tamo nekako više nije bilo mesta, a ni razumevanja za mene. To ću stanje i ozvaničiti 2021, formalnim prelaskom u agenciju FoNet gde sam već radila na serijalu Kvaka 23, a gde sam od Zorana Sekulića mogla da i dalje učim, i da budem sigurnija i bezbrižnija.

***
U međuvremenu, baš kad sam zbog situacije u Vremenu psihološki potonula, krenule su da mi stižu nagrade. Prvu sam dobila u 42. godini, kad joj vreme nije. Čudno mi je i danas što se to kod mene sve dešava nekako kasno, kao da je za „minuli rad“, ili – daleko bilo – za životno delo.

***
Pored toga, muči me uvek da li bi ljudi čija imena nose nagrade koje sam primila, bili zadovoljni što sam to baš ja. Zato sam i zamolila prijatelje da jednog dana ni slučajno ne prave nagradu s mojim imenom. Kakve sam sreće, prvi bi je sigurno dobio neko ko mi baš nije po ukusu, pa bih i na onom svetu morala da se nerviram.

***
U svakom slučaju, mnogo volim svoje nagrade, jer su mi one tačka na I – materijalno svedočanstvo da sam u ovom vremenu zla pisala i govorila, ne isprljavši obraz. Grešila sam i grešim mnogo, naravno, ali nisam se prodala, niti sam izdala ideje zbog kojih i jesam u novinarstvu.
.
***
Da ne budem lažno skromna, mogla sam da studiram sve, izuzev DIF-a i Likovne akademije. Za to baš nisam sklepana. Volela sam da učim, svemu sam se posvećivala do daske i mislim da bih u više profesija bila uspešna i verovatno daleko imućnija i mirnija. Ipak, kad se osvrnem, čini mi se da su svi putevi vodili baš ka ovome i da – kao u onoj životnoj mudrosti – nisam ja birala posao, već on mene.
***

S druge strane, i razočarala sam se u ljude verovatno više nego što bih da sam krenula nekim drugim putem. Gledala sam neke kolege kako preko noći „prelaze na mračnu stranu“, na svojoj koži osetila surovost i bezdušje onih koji javno zastupaju ljudska prava i navodno brinu o ugroženima, svedočila patološkom bujanju sujeta i nepotkrepljenom samopouzdanju.

***

Dugo sam se i na različite načine bavila slobodom medija, ali sam izgubila snagu i volju za to. Osim što mi je to jedna od tema u okviru zaduženja u FoNetu, sad uglavnom, kao ona dvojica matorih Mapetovaca, sedim na balkonu i gunđam.

***
Tri su prelomna trenutka – kada je 2018. Suzana Vasiljević obznanila da je predsednik Srbije odlučio da se iznova počne s radom na Medijskoj strategiji – čime je prekršio Ustav – kada je medijska zajednica pristala da u tome učestvuje i odmah potom prihvatila predlog vlasti da se uđe u takozvani dijalog. Meni je svaka od tih stavki bila apsolutno neprihvatljiva, a posebno sam glasna bila po pitanju dijaloga s vlašću.
***
Smatrala sam da čovek koji stoji pred vešalima prekrivene glave, nema više o čemu da priča sa svojim dželatom – ima izbor samo da pokuša da pobegne, ili da umre herojskom smrću. Ono što je usledilo pokazalo je da sam bila u pravu, mada su mi mnoge kolege zamerile što sam sve to iznosila javno.
***
Kada me neko danas pita šta nam je činiti, nemam ama baš nikakav odgovor, izuzev da moramo da sačekamo da sve ovo prođe: da u međuvremenu ostanemo što duže živi, i da iza sebe ostavimo bar neko mlado novinarsko čeljade koje veruje u ideju, zna zanat, nema hipertrofiranu sujetu i ne očekuje da bude plaćeno zlatnim polugama.
***
Sanjam da na kraju bar koju godinu provedem daleko od svega, da se bavim cvećem i uzgojem koza, i da gledam u kakvu se ženu, kakvog čoveka, transformiše ćerka koju podižem sama, uz maminu pomoć. Njen i moj put bio je izuzetno težak – teško je i ženama u medijima koje imaju partnera, a kamoli ovako, bez leđa, bez konkretne podrške, u društvu i dalje opterećenom stereotipima, u mačističkom i duboko patrijarhalnom medijskom svetu.
***
Ipak, evo, izborile smo se nekako. Ona je po svemu drugačija od mene, tipičan je izdanak svoje generacije, ali mislim da je ipak dobro savladala osnovne lekcije – onu o čistom obrazu, borbi za pravdu i onu o teretu koji čovek mora da nosi sam. Jer, ako toga nema, sve ostalo je uzalud.

O sagovornici

Tokom 26 godina karijere, Tamara Skrozza radila je na Radio Indeksu, u nedeljniku Vreme, više TV produkcija i magazina, i na portalu Cenzolovka. Od 2017. angažovana je u novinskoj agenciji FoNet kao novinarka serijala Kvaka 23, urednica TV produkcije i konačno zamenica glavnog urednika. Dobitnica je nagrade „Jug Grizelj“, nagrade za OEBS ličnost godine u medijima, priznanja Osvajanje slobode za ženski aktivizam, kao i nagrada „Katarina Preradović“, „Stanislav Staša Marinković“ i regionalne nagrade za novinarsku hrabrost „Srđan Aleksić“. Živi i radi u Beogradu.

Dete sam iz mešovitog braka, nisam krštena, vaspitavana sam i uvek sam se izjašnjavala kao Jugoslovenka. Te su činjenice uticale na moj stav najpre prema nacionalističkom ludilu, a potom i prema ratu koji je najdirektnije pogodio obe „grane“ moje porodice. Tata je bio naročito pogođen pošto mu je 1991. zbog benigne šale na račun nacionalnih sukoba, komšija Srbin stavio pištolj na čelo. Godinama me je ubeđivao da umesto njegovog, uzmem mamino devojačko prezime, da ne „provociram“.

Grešila sam i grešim mnogo, ali nisam se prodala, niti sam izdala ideje zbog kojih i jesam u novinarstvu.