Ne bi trebalo da se ćuti o tragediji u školi na Vračaru: Sagovornici Danasa savetuju roditelje učenika

Nakon tragedije na Vračaru, u kojoj je učenik sedmog razreda, osumnjičen da je usmrtio pucnjima iz pištolja osam drugara i radnika obezbeđenja, a šestoro dece i nastavnicu povredio, problem svih roditelja je kako da razgovaraju sa svojom decom, koja su tome ili prisustvovala ili samo slušala.

Dragana Soćanin, osnivačica Udruženja „Roditelj“, ocenjuje za Danas da je sada najveći teret na roditeljima i školama i da je neophodno da škole organizuju roditeljske sastanke na kojima bi se ragovaralo kako svi zajedno da pomognu deci da razumeju i prebrode ono što se desilo u sredu.

„Ono što je najvažnije jeste da roditelji sa decom treba da razgovaraju o tome. Razumem da smo svi zatečeni situacijom. Deca različito doživljavaju, nemaju iskustvo. Takve stvari se kod nas nisu dešavale, nekako ako je nešto daleko od nas to je tamo negde. Pošto različito doživljavaju, možda neki roditelji misle da ako dete ne želi da priča o tome da onda i ne treba da priča, da pusti da dete samo procesuira. Međutim, naš glavni problem je što ne pričamo dovoljno sa decom generalno na šta Udruženje Roditelj stalno ukazuje“, kaže naša sagovornica.

Smatra da sa decom treba razgovarati o svemu, i da ne postoje tabu tebe.

„Kao što treba otvoreno da se razgovara o seksu tako treba i o teškim stvarima, i o smrti, ubistvima. Iz naših iskustava vidimo da, recimo, roditelji izbegavaju da pričaju sa decom o smrti člana porodice, da li su to baka i deka, neke teške bolesti…nekako kriju to od dece. O teškim stvarima se sa decom ne razgovara često, zato što ni roditelji ne znaju kako i možda čekaju da dete prvo nešto pita“, navodi Soćanin.

„Kometari dece na društvenim mrežama najveći alarm“

Osnivačica Udruženja „Roditelj“ ukazuje da je trenutno alarmantna situacija i ta što na društvenim mrežama kruže mnogi komentari dece koja sve ovo ne shvataju ozbiljno.

„To treba da bude najveći alarm da roditelji i škole treba da razgovaraju prvo kako se dete oseća, šta misli o tome, da vidimo kakav je njihov način razmišljanja. Možda će to neko da doživi kao užasan strah, neko kao zezanciju. Ne možemo te komentare shvatiti olako i da kažemo „pa šta to su samo deca, nisu dovoljno zreli“. Baš zbog toga ako mi ne razgovaramo sa njima oni neće ni sazreti na taj način. Deca generalno olako shvataju i verbalno nasilje, možda i neki roditelji, misleći da su to samo dečje igre. Spremni smo da okrećemo glavu na to“, naglašava ona.

Soćanin dodaje, da ukoliko roditelji, tokom razgovora sa decom, primete da se dete plaši, treba da porazgovaraju sa stručnjakom, navodeći da roditelji često nemaju ni kapaciteta ni stručnog znanja da pomognu detetu da obradi informaciju.

„Sledeći korak su škole. Da se organizuju sastanci sa psiholozima i da se razgovara sa decom. To ne sme da bude nešto trenutno i da posle tri dana zaboravimo na to. Škole sada u svoje programe moraju da uključe, u te ankete koje rade, i pitanja kako se deca osećaju, koga smatraju kao tačke podrške, kome bi se obratili ako se osećaju ugroženo ili od nekog drugog deteta ili zanemareno od roditelja. To su inputi koji mogu da nam pokažu kako je detetu. Škole moraju sada sistemski da rade“, ističe ona i dodaje da ima dece koja ne mogu da računaju na podršku roditelja.

„Niko možda nije mogao ni da pretpostavi šta će taj dečak da uradi, da će toliko radikalno da ide, ali zato imamo jako veliki broj dece koja zbog nekog nasilja generalno mogu da izvrše samoubistvo. Sećate se Alekse i cele te priče oko Aleksinog zakona. Neka deca će sebi da naude zato što nemaju podršku sredine. U tom smislu, svaki život nam je zaista važan i mentalno zdravlje svakog deteta. Neko će povrediti desetoro njih, a neko sebe, ali sve se svodi na isto – ne postoji sistemske podrške“, naglašava sagovornica Danasa.

Majka pokojnog Alekse: Verovala sam da je moj Aleksa dovoljno stradao da se svi osveste, ali ne

Majka pokojnog Alekse Jankovića iz Niša, dečaka koji je zbog vršnjačkog nasilja 2011. godine izvršio samoubistvo, Dragana Gaga Janković, povodom tragedije na Vračaru, uputila je saučešće porodicama stradalih i podsetila da je od dana gubitka svog deteta pričala, apelovala, iznosila u medije svoju golgotu i borbu za dete, predlagala Aleksin zakon, ali da i to nije bilo dovoljno.

„Predlagali smo uspostavljanje Tima i pomirenje roditelja i prosvete a sve u interesu deteta. Predlagali Aleksin zakon i nudili da se bar ozbiljno uzme u razmatranje. Nema ko se o Aleksin zakon nije očešao i pozicija i opozicija, radi onih poznatih jeftinih poena. Svi! Trpeli smo uvrede na portalima, pisali su mi da se lečim i ko smo mi da predlažemo zakone!? Ismevali mi pokojno dete, vređali, pisali da je lud! Danima sam plakala! Na svaku vest o nasilju pojedini tastatura borci pokušavali su radi lajka da me pozovu: Gde je sad Aleksina mama, samo još ona treba da komentariše? Prestala sam“, navela je ona u objavi na svom Fejsbuk profilu.

Kada je u javnosti iznela problem sa decom i igrom „Cimka“ istog dana je, kako navodi, privedena u SUP- Niš na informativni razgovor.

„Odveli su me a moje dve ćerke su plakale. Izdržala sam i išla dalje. Uhapšena a potom savetovana da nije potrebno da dižem paniku i uznemiravam roditelje i da je dobro da radim prevenciju, a da je sve ostalo posao policije. Prestala sam. Pozivali su me da dam komentar za mnoge događaje, ali sam odbijala želeći da moja porodica ima mir! Verovala sam da je jedan Aleksa, moj Aleksa dovoljno stradao da se svi osveste, uzmu u pamet, krenu ka boljem i sigurnijem, da konačno shvate, da su nam deca prioritet svih prioriteta. Ne! Dobila sam odgovor, tragičan odgovor, osam nedužnih dečijih života. Pričali smo! Sada je kasno“, napisala je ova majka.

Šta bi tačno trebalo da se kaže

Psiholozi i psihoterapeuti smatraju da će događaj u školi na Vračaru sigurno ostaviti posledice i da će svakom detetu koje je tome svedočilo trebati psihološka podrška u većoj ili manjoj meri.

Kako bi pomogli roditeljima da se lakše snađu i pomognu svojoj deci, koja su ili prisustvovala tome ili slušala o ovoj tragediji, Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu napravilo je smernice.

„Kao roditelju, teško je da znate kako da razgovarate sa svojom decom o pucnjavi u školi ili u gradu. Važno je da znamo da se deca okreću svojim roditeljima da bi se osećala bezbednim. Ovo važi za svu decu, bez obzira na uzrast vaše dece, bilo da su mališani, adolescenti ili čak mladi odrasli“, objašnjavaju za Danas.

Razgovarajte sa svojim detetom: Razgovor sa svojom decom o njihovim brigama je prvi korak koji će im pomoći da se osećaju bezbedno i da počnu da se nose sa događajima koji se dešavaju oko njih. O čemu pričate i kako to govorite zavisi od njihovog uzrasta, ali sva deca moraju da znaju da ste tu i slušate ih.

Pronađite zgodno vreme kada možete da razgovorate: dok idete negde, šetate, dok se spremaju za igru, za vreme obroka ili pred spavanje. Započnite razgovor: nešto su čuli, od učitelja, društva, medija. Pitajte ih šta već znaju. Pitajte ih kako se osećaju u vezi sa tim. Kažite im da je normalno da osećaju šta god da osećaju, strah, tugu, nerazumevanje. Podelite i vi svoja osećanja. Recite im da su sada bezbedni i da će sada svi da se trude da očuvaju bezbednost.

Slušajte njihove misli: Ne prekidajte – dozvolite im da izraze svoje ideje i razumevanje pre nego što odgovorite. Ako imaju neke dezinformacije ili pogrešne informacije – recite šta se zna, a šta se ne zna.

Čuvajte dom kao bezbedno mesto: Deca, bez obzira na godine, deca smatraju kuću sigurnim utočištem kada svet oko njih postane opasan i nepredvidljiv. U vremenima krize, važno je zapamtiti da vaša deca mogu da se vrate kući u osećaj sigurnosti. Razmislite o planiranju zajedničke omiljene porodične aktivnosti.

Obratite pažnju i pratite znakove stresa, straha ili anksioznosti: Nakon traumatičnog događaja, tipično je za decu (i odrasle) da iskuse širok raspon emocija, uključujući strah, šok, bes, tugu i anksioznost. Ponašanje vaše dece može se promeniti zbog njihove reakcije na događaj.

Mogu imati problema sa spavanjem, poteško će sa koncentracijom u školskim zadacima ili uobičajenim obavezama, promene u apetitu i promene raspoloženja. Ovo je normalno za sve i trebalo bi da počne da nestaje za četiri do šest nedelja, ako se ne dogodi nijedan drugi traumatski događaj. Podstaknite svoju decu da svoja osećanja prenesu rečima pričajući o njima ili vodeći dnevnik. Nekoj deci može biti od pomoći da izraze svoja osećanja kroz kreativne aktivnosti, kao što su crtanje/slikavanje slika, pričanje priča itd.

Pravite pauze za vesti i informisanje: U kriznim situacijama, ljudi se često „nakače na vesti”, ne zbog informisanja, već i zbog toga što nam to pruža privid kontrole. I vaša deca će možda želeti da budu informisana o razvoju događaja i o vestima o događaju interneta, televizije ili novina. Važno je ograničiti količinu vremena provedenog u gledanju vesti i na internetu, jer stalna izloženost može zapravo povećati i vaše i njihove anksioznost i strahove.

Takođe, obavezno razgovarajte sa njima o onome što su videli ili pročitali. Informisanje da, ali dozirano!

Pratite razgovore odraslih. Imajte na umu da vaša deca možda slušaju vaše razgovore. Ako ne razumeju, “popuniće praznine“, što može povećati anksioznost.Obavezno redovno proveravajte svoju decu dok pratite njihovo nošenje sa ovim procesom. Obezbedite dodatno vreme, pažnju i strpljenje (čak i dodatni zagrljaj).

Čuvajte sebe: Vodite računa o sebi da biste mogli da brinete o svojoj deci. Budite uzor svojoj deci kako da upravljaju traumatskim događaji ma. Održavajte redovni raspored kao i pre, koliko god možete, kako biste povratili osećaj sigurnosti i normalnosti. Nemojte previše da planirate, da ne bi došlo do iscrpljenosti, pravite pauze. Može biti samo pet minuta kada izađete iz sobe ili kuće i duboko udahnete ili brzo prošetate, ali pet minuta usporavanja može vam dati malo potrebnog prostora. Ne zaboravite da napravite pauze od izlaganja izveštavanju o događaju; dozvolite sebi vremena da se bavite aktivnostima u kojima uživate.

Pomoć je dostupna: Ovi saveti i strategije mogu vam pomoći da svoju decu vodite kroz trenutnu krizu. Ako se vi ili vaša deca osećate zaglavljeni ili preopterećeni, možda biste želeli da razmislite o razgovoru sa nekim ko bi mogao da vam pomogne.

Licencirani stručnjak za mentalno zdravlje, kao što je psiholog, može pomo ći vama i vašoj deci u razvoju odgovarajuće strategije za napredovanje. Važno je da dobijete stručnu pomoć ako osećate da vi ili vaša deca niste u stanju da funkcionišete ili obavljate osnovne aktivnosti svakodnevnog života u bilo kom trenutku.

Sve vesti u vezi sa tragedijom na Vračaru pratite u Danasovom BLOGU.