Ne čudi me što veći broj kolega ne učestvuje u ovoj opšte društvenoj pobuni: Ljudi, sećanja – sudija Nenad Baković

Ovo nije sindikalni štrajk zbog loših uslova rada (na koji sudije nemaju pravo) a, ne podržavam ni štrajk sindikata zaposlenih u pravosuđu koji se „grebu” uz studentske proteste, već individualni čin pobune i nepristajanja.

***

Molim poštovane kolege da probudimo savest, zaboravimo na lukrativne interese i ne pristanemo na ničim izazvanu državno-terorističku upotrebu sile prema građanima, tako što ćemo i aktivno upotrebiti sva primerena sredstva građanske neposlušnosti, kako ne bismo u istoriji Srbije ostali zapamćeni kao kao Ćacijevi saradnici – sudija Nenad Baković.

***

Nisam imao nikave posledice zbog ovog čina. Ali i nisam „isprovocirao” i okuražio kolege da mi se obrate. Jednostavno, niko me nije napao ali ni čestitao od kolega. Niko od njih nije čak ni pomenuo da je papir sa ovim natpisom bio zalepljen tri dana, od ponedeljka do srede na vratima moje sudnice.

***

Mislim da mi i dalje živimo pod teretom šape crveno crne koalicije, kako je narod željan demokratije nazivao 90.- tih savez radikala i cocijalista, baštinika metodologije komunista i fašista prema političkim protivnicima, metode difamacija i političkog progona koji je svoj vrhunac doživeo ubistvom premijera Zorana Đinđića. Ovi novi radikali, lišeni svake ideologije, samo folklorno vezani za naciju i neo komunisti, naslednici Titove tehnokratije. Takvi ne razumeju potrebu građana za pravdom, pravičnošću i stavljanje elementarnog poštenja na pijedestal.

***

Čovek, živeći u zajednici, u društvu, ne može živeti izdvojen od te zajednice, pa čak ni ako je kojim slučajem ekskomuniciran. Društvene činjenice shvaćene u Dirkemovskom smislu utiču na život svakog pojedinca, a naročito ukoliko pretenduje da ima intelektualni život, ili kako on smatra: „Delovanje društva je, (on kaže Sui generis, a ja mislim najvažniji), izvor intelektualnog života, koji se nadograđuje na život svakog pojedinca i preobražava ga, što znači u stvari da čovek ne može u zajednici živeti mimo politike”.

***

Zato mislim da je veštačka dilema da li sudija ima pravo da se bavi politikom ili ne. Objašnjavo sam da ne sme u uskom, partijskom smislu. Ali zabraniti sudiji da politički promišlja i javno iznosi svoje stavove, naročito da ukazuje na nepočinstva predstavnika izvršne vlasti, je precizno razrađena taktika spin diktature.

***

Praktično, razlog za ućutkivanje sudija i sateravanje u činovnički ( poslušnički) tor je sprečavanje od strane vladajuće političko – kriminalne strukture bilo kakvog ukazivanja na njihove prljave poslove, kao i obezbeđivanje da se za to ne odgovara pred sudom, a preko saučesnika i poslušnika u zarobljenom tužilaštvu i sudstvu, koji za neku materijalnu korist ili obećanja napredovanja u službi, što takođe donosi veću korist, a za njih takođe bitan društveni status, učestvuju u organizovanom kriminalu.

***

Razlozi ovakvog stanja u srpskom pravosuđu, ne leže međutim samo u kriminalnoj prirodi ovog režima, već, ako smem kao zainteresovani da primetim, i dublje na fenomenološkom nivou. „Pravnik nije astronaut”, izjavio je jednom Milan St. Protić. I u pravu je. A nije ni molekularni biolog kao što je moj prijatelj Dragan Cvetanović, omiljeni profesor kragujevačke gimnazije, niti fizičar, kao moja sestra, niti programer, kao moji sestrići, itd itd. Pravni fakultet, može da završi bilo ko, pa i sa ispod prosečnom inteligencijom (jedno vreme u KG i de facto). Ako je takva osoba završila faks, a mediokritet je uvek ambiciozan, šta je može zaustaviti da uz jaku „vezu” ili potplaćivanje kadrovika, jednog dana postane i sudija.

***

Mnogo se očekuje od sudija, a gubi se iz vida da kada takva osoba (sa sumnjivim intelektualnim, obrazovnim i etičkim kvalitetima) to postane, nju ništa ne zanima osim postizanja norme. Potreba za većom platom i društvenim ugledom, a što se postiže napredovanjem u službi (kriterijumi su isti de facto kao i za izbor sudija), drži ih u permanentnoj opreznosti i strahu da se kojim slučajem ne zamere onima od kojih zavisi njihovo napredovanje, pa otud suma sumarum ne treba da čudi što veći broj sudija ne uzima učešće u ovoj opšte društvenoj pobuni.

***

Na žalost najveći broj sudija nisu intelektualci, te otuda, moja je teza, u svetlu malopre pomenutog Dirkema, društvene pojave (kao što je opšte društveni bunt) nisu bitan izvor njihovog (u velikoj meri skučenog) intelektualnog života i značajne su samo ako se dotiču njihovih lukrativnih i malograđanskih potreba, a solidarnost, empatija, požrtvovanje i druge nama bitne vrednosti, za njih su samo opšta mesta.

***

Kada sam rođen živeli smo u iznajmljenom suterenu kuće u Jadranskoj ulici u naselju Erdoglija sa ocem Dušanom, majkom Miroslavom i sestrom Snežanom (udatom Milićević), profesorom fizike u štrajku u O. Š. „Stanislav Sremčević”. Nekoliko godina kasnije otac je dobio stan u ulici Ilindenska u naselju Bagremar u zgradi koju je odlikovala zajednička terasa za stanare, što je u velikoj meri uticalo na osećaj zajedništva i privrženosti, a u kojoj su živele i četiri romske porodice koje su zgradi davale i neopisivu životnost i nepatvorenost.

***

Od bresničkih Bakovića, pored oca, presudni uticaj na moje duhovno formiranje imao je moj stric Milan, prvi bresnički učitelj, kasnije profesor filozofije i dipl. pravnik koji je imponovao svojom mudrošću i staloženošću i ostao zapamćen kao najomiljeniji direktor Čačanske gimnazije. Od strica sam, kao indoktrinisani Titov omladinac, 1987.gdine dobio na čitanje knjigu „Komunisti i Nacifašisti – oni su isti”, autorke Milke Baković iz Bresnice, napisanu u Americi, gde je emigrirala kao bivša Ravnogorka, a na Ravnu Goru kao učiteljica došla u štab đenerala Draže Mihailovića, zajedno sa kapetanom Markom Muzikravićem i tamo bila sekretarica Dragiše Vasića, jednog iz plejade velikih srpskih književnika koje je posleratna komunistička vlast ekskomuniciran iz književnog života (a neke i streljala).

***

Knjiga je presudno uticala na moje shvatanje o pogubnosti i u suštini obmanjivačkoj prirodi totalitarnih režima, te izazvala grižu savesti u odnosu prema ocu koji me je prekorio što sam plakao zbog Brozove smrti, rekavši da je sramota što više plačem za njim nego za dedom koji je preminuo nedugo pre toga. Oduvek sam prezirao nacionaliste i lažne rodoljube koji su monopolisali patriotizam, a nadam se da će ovi mladi ljudi koji danas protestuju zauvek vratili patriotizam kao plemenito osećanje.

***

U Velikoj Plani sam kod dede i babe provodio najsrećnije raspuste. Osećao sam naročitu privrženost prema njima jer su odnegovali preko dvadesetoro dece bez roditeljskog staranja, među kojima i moju tetku Nadu koja je mene odnegovala, i koju ne odvajam od majke. Detinjstvo sam proveo bezbrižno u igri i besomučnom praćenju dva TV kanala koji su zaslužni za strast koju osećam i danas prema filmskoj umetnosti (posedujem celokupne filmografija 500 najvećih režisera u istoriji po mom izboru).

***

Dok je za strast prema muzici najvećma krivac jedini talenat koji istinski posedujem, a to je talenat za pevanje koji zbog lenjosti nisam pretvorio u akademsko zanimanje. Još kao trogodišnjak sam zabavljao prijatelje i rodbinu, a u osnovnoj školi osvajao na Susretima mladih prva mesta u pevanju. Moje bavljenje muzikom u muzičkoj školi bilo je kratkog veka zbog dosadnih časova solfeđa i jer su mi uvalili klarinet, a ja sam hteo da pevam uz gitaru, koju nikada nisam naučio da sviram.

***

U petom razredu sam nakon što sam čuo album The Doors – LA Woman, nepovratno otišao u strastvene zaljubljenike u Rock muziku, najviše se oduševljavajući psihodeličnim, funk, soul i blues-rock pravcima, što je uticalo da u formativnim godinama ne osetim u potpunosti „Duh vremena” koje je u značajnoj meri oblikovao novi talas i punk, već anahrono insistirajući na 60.-ima i 70.-ima, crpeći inspiracije iz ikonografije hipi pokreta. Romi iz naselja su me zog kose i izgleda zvali – Vinetu.

***

Govorili su mi profesori srpskog da posedujem dar za pisanje literarnih sastava, ali sam bio uveren, s pravom, da to nije neki poseban dar. Istinski talenat i ne samo to, nego i perfektno poznavanje versifikacije, a to su tvrdili i etablirani kragujevački pesnici Bora Horvat i Sloba Pavićević postojao je kod mog kuma Saše Milenića, kome je mislim, aktivno bavljenje politikom „ubilo” svaku želju za pisanjem poezije, dok sam na bogatoj mašti i daru za pripovedanjem „zavideo” svom šklskom drugu Aleksandru Stamenkoviću, sada filozofu i vrlo čitanom piscu.

***

Oduševljavanje Woodstokom i hipi generacijom je sredinom 80.-tih bilo potpuno anahrono, ali sam upoznavši u Makarskoj u leto 1986.mgodine hipike iz Zagreba osetio delimično čari ovog subkulturnog pokreta, jer su oni zaista zdušno pokušavali da žive tim neinhibiranim, prividno slobodnim načinom života, stvarajući kod mene iluziju da nisu samo Sweet copy Woodstock generacije.

Iz hipi perioda Foto: Privatna arhiva

Zagrebačko-kragujevačko hipi pleme u Makarskoj Foto: Privatna arhiva

***
Oni su me i „naložili” na rusku cigansku muziku, koja je kasnije bila sastavni deo repertoara dua „Caja i Neša”. Kragujevački klaberi su 29. novembra iste godine doživeli blagi kulturološki šok kada je desetak hipika zajedno sa mnom i mojim prijateljima krstarilo gradom, odajući utisak neobičnih, ali i pristojnih ljudi koji su u „Havani” (sadašnjem „Getu”) cele noći na stolovima igrali uz Bregovićevu „Hajdemo u planine”.

***

Pravni fakultet sam upisao protiv svoje volje, jer roditelji nisu imali sluha za moje nepraktične želje da studiram u Beogradu, pa sam ne otišavši u JNA sa svojom generacijom (proglašen sam nesposobnim za vojsku zbog neuhranjenosti, odnosno nedostatka četiri kilograma do potrebne granice) upisao treću godinu u roku i prekinuo faks čekajući novi poziv u vojsku.

***

Ograničavanje kretanja u JNA u prvih mesec dana obuke, služeći na sreću u Beogradu, u rodu „glibonje“, mi je dosta teško palo, međutim sve se preokrenulo kada sam prošao audiciju kod zastavnika Ćore za mesto glavnog vokala u vojničkom orkestru, otpevavši pesmu „Dimitrije, sine Mitre”. Orkestar se oformio za potrebe takmičenja „Mladost u reči, pesmi i veštini”. U njemu sem mene, bili sve vrhunski muzičari, a među njima i najveća pop zvezda tada u Sloveniji Miki Šarac.

***

Deo našeg kulturnog ansambla bio je tada neafirmisani mostarski glumac Velibor Topić, koji je kasnije postao čuveni epizodi u Holivudskmi blokbasterima kao što su „Nebesko kraljevstvo”, „Svetac”, „Snatch”… Na takmičenju celog beogradskog garnizona naša mala kasarna je osvojila prvo mesto jer smo imali nenadmašnog glumca i jer smo svirali blues-rock obradu jedne revolucionarne pesme zbog koje je vojska u Domu pionira pomahnitala od zadovoljstva, a oficiri u prvim redovima krstili do iznemoglosti.

***

Pri kraju služenja vojnog roka posetio me je u vojsci Saša Nestorović – Caja, jedan od najboljih flamenko gitarista u Srbiji, koji mi je doneo snimak dve pesme od „Gypsy Kings” i zamolio da „skinem glas” njihovog vokalnog soliste, kako bi smo nastupali ispred grupe „Smak” povodom dana studenata. To je bio moj prvi veći javni nastup, koji je po svemu sudeći dobro prošao i tako smo započeli saradnju, bivajući prvi akustični duo „na struju” u Kragujevcu, svirajući u prepunim kafićima i restoranima, a najduže u bifeu pozorišta.

***

Prvu „tezgu” smo odsvirali na Kopaoniku, punih mesec dana, bez ijednog dana pauze. Pored predivnih i radosnih trenutaka, bilo je i dirljivih, kao kada smo nastupali za na silu regrutovanim povratnicima sa ratišta koji su činili većinu gostiju u lokalu, i kada smo na PMF-u zabavljali (naravno besplatno) učesnike u studentskom protestu ’92 godine.

***

Neposredno, pred lokalne izbore 1996. godine koje su „crveni” pokrali učlanio sam se u DSS, stranku koju su u to vreme činili i neki, meni omiljeni, vodći srpski intelektualci. Na tim izborima sam i bio u biračkom odboru ispred stranke na jednom biračkom mestu, zajedno sa sadašnjim dopisnikom „Danasa” iz Kragujevca Zoranom Mišićem, a za kandidata, našeg zajedničkog druga Aleksandra Stamenković (već pomenutog filozofa i književnika). Mi smo nakon saznanja da je opozicija pobedila komuniste, predvodili grupu „pobednika” od prostorija SPO-a do trga „kod Krsta”.

***

Iz stranke sam se iščlanio nedugo zatim jer Koštunica nije hteo da se pridruži Koaliciji „Zajedno” i nikad više nisam bio član nijedne stranke, ali sam učestvovao na svim građanskim protestima protiv „crvenih” ili „crnih”, čineći to i nakon izbora za sudiju, odlazeći sa skupova kada bi govore držali predstavnici stranaka, s obzirom da mi po zakonu nije dozvoljeno da se bavim politikom u užem, stranačkom smislu.

***

Klupsku karijeru sam prekinuo u trenutku kada sam odlučio da se „na velika vrata”, dobijajući visoke i dobre ocene, vratim vanredno na fakultet, pa sam treću i četvrtu godinu završio za tri godine. Nakon povratka na faks, još sam sporadično pevao u nekim klubovima, ali je ostao kao kuriozitet nastup na Kopaoniku u piceriji Srđana Đokovića, u kojoj smo nastupali samo jedne večeri, jer vlasnik nije bio zadovoljan našim repertoarom, očekujući da izvodimo nešto „u fazonu” klaberskog repertoara Ace Lukasa (tada sam prvi put čuo za tu personu), pri čemu je mislio da ne zaslužujemo ugovoreni honorar, i platio nam samo pola. Za vreme našeg nastupa tu se vrzmao jedan beskrajno simpatičan dečačić, za kojeg će se, jedan broj godina kasnije, kada sam gledao tenis na Vimbldonu i videvši mu oca kako sedi u loži, ispostaviti da je to najveći sportista ikada Novak Đoković.

***

Ugovor na neodređeno vreme u svojstvu stručnog saradnika potpisao sam na dan Đinđićevog ubistva i bio sam jedini stručni saradnik u Odeljenju krivice Osnonog suda u Kragujevcu sedam godina. Kada sam 2009. godine izabran za sudiju radio sam kao šef istrage u odeljenju krivične istrage (koja je u to doba bila sudska, a ne tužilačka), a zatim bio predsednik krivičnog veća u materiji koju sam po vokaciji osećao kao svoju, da bi samovoljom tadašnjeg predsednika suda bio prebačen u materiju radnih sporova, u kojoj sam i danas.

***

Iako mi je već prvo otvaranje vrata suda, u svojstvu pripravnika, razbllo iluziju o nosiocima sudijske funkcije, kao obrazovanima i hvale vrednog ponašanja ljudima, (čast izuzecima) odlučio sam da obavljam ovaj posao do odlaska u penziju (ostajući veran obećanju da neću da konkurišem za tzv. instancione sudove dok god živimo u autokratiji, sa bitnim odrednicama kakistokratije) i nadajući se da ćemo jednog dana moći da uspostavimo zdravo društvo zasnovano na kulturnim vrednostima nasuprot vladajućim kulturnim obrascima koje nameću bogati centri moći i da živimo u društvu zasnovanom na poštovanju zakona i jednakim položajem građana pred sudom. Ali do toga moramo još jače da pumpamo.

***

Poslednjih godina, priroda je moj projektovani habitus u budućnosti, zahvaljujući prvenstvo boravcima na brdu Lipar u kući mog druga Dime, dugogodišnjeg stanovnika Beča i jednog od najtalontovanijih kragujevačkih rvača ikada, uz DJ izbor Gorana Sorgića – Sorge, jedne od subkulturnih ikona urbanog Kragujevca, zahvaljujući kome sam upoznao meni najdražeg umetnika, kantautora Tima Baklija, čiji portret, koji je on naslikao visi na zidu moje dnevne sobe.

O sagovornku

Sudija Nenad Baković rođen je 29. septembra 1967 godine u Kragujevcu. Sa očeve strane vodi poreklo od Đurađa Kastriotića, poznatijeg kao Skender – beg, sahranjenog u Hilandaru, a čiji je unuk vojvoda Drekale rodonačelnik plemena Kuča stacioniranog kod Ublina podno Komova, istočno od Podgorice.

Njegovi preci su 1802. godine došli u Bresnicu kod Čačka na poziv šumadijskih seljaka koji su već tada spremali ustanak protiv Osmanlija. Po majci potiče od Vlaha koji su se doselili u Miloševac kod Velike Plane.

Sudija je u kragujevačkom Osnovnom sudu od 2009. godine. Krajem osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka aktivno je učestvovao u muzičkom životu Kragujevca sa gitaristom Sašom Nestorovićem Cajom. Pasionirani je filmofil i bibliofil.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Studenti u Kragujevcu na blokadi raskrsnice u 18-ominutnoj tišini

U Kragujevcu sednica Skupštine grada o smeni gradonačelnika: Odbornici vlasti napustili salu, opozicija ih ispratila povicima „pumpaj, pumpaj“

Kragujevački maturanti: „Ostajemo u potpunoj blokadi do daljeg“

Najvažnija je dobra priča i da vam čitaoci veruju: Promocija stripa „Đango” Rajka Miloševića Gere u Kragujevcu (FOTO)