Ne mogu da spavam ako se ne borim

Čini mi se da me je dosta okolnosti i ljudi oblikovalo i da svaki moj stav ili ponašanje ima veze sa nečim što mi desilo. S druge strane, možda mi je samo tako lakše da racionalizujem ono što sad mislim ili radim.

***

O svom detinjstvu i ličnoj prošlosti obično pričam samo sa najbliskijim ljudima, zato mi je na ovu temu teže da mislim nego na pitanja o društveno političkoj situaciji.

***

Sećam se ranog detinjstva u Boru.. Vrtića i moje zbunjenosti oko prelaska iz jaslene grupe u stariju… Sećam se da mi je jednog jutra vaspitačica rekla da sam baš porasla i da treba da idem u stariju grupu. Godinama mi je ostalo nejasno kako neko preko noći može toliko da poraste.

***

Sećam se kako sam sa četiri godine otišla sama sa igrališta jer sam mislila da me je tata zaboravio i uspela da nađem zgradu koja je bila baš udaljena. Činilo se da je tata, kad me je našao, iako je bio prestrašen, više bio povređen jer sam mogla da zaključim da me je zaboravio…

***

Veći deo detinjstva sam provodila na Braču kod dede i nane. Pamtim krađu smokava i trk do zgrade kada smo brat od ujaka i ja bili „primećeni“ … Sećam se stalne zvonjave crkvenog zvona, šetnje kroz borovu šumu do svetionika sa dedom, njegove radionice i naših igračaka koje je tu čuvao… Nanine kuhinje, tegle sa sitnim novcem koju su punili dok nismo bili tu i davali nam ga za džeparac i kino…

***

Pre mog polaska u osnovnu školu smo se preselili u Niš. Sećam se da su mi rekli da smo mogli i u Split, a meni je bilo nejasno zašto nismo otišli tamo gde je more… „Niš je univerzitetski grad“ – tata je objasnio.

***

Posle mog drugog razreda više nismo mogli na Brač, a meni je bilo žao što nismo otišli bar pre rata, pa da onda ostanemo tamo kad „veze budu presečene“ kako su govorili.

***

Školu nisam shvatala kao preveliku obavezu, možda zbog toga što ni mama ni tata nisu vršli pritisak. Svaka ocena je bila u redu, za slabije smo se dogovorili da popravim i to je bilo to…

***

Sećam se da su moji roditelji uvek bili na mojoj strani kada sam kritikovala nastavnike, kada me je boleo stomak jer se nisam spremila za test i htela da izbegnem čas.

***

Imam osećaj da mi je to dosta značilo i da nisam bila gori đak zbog takog odnosa. Znala sam da imaju poverenja u mene više nego u druge ljude. Znam da danas ne umem da budem takav roditelj, a ne znam da li je to dobro ili loše.

***

Drugarice koje sam imala u Nišu su bile uglavnom iz osnovne.. Antonija, Dragana, Mirjana… Ivanu sam upoznala u srednjoj. Danas smo se udaljile, različiti gradovi, pa i države, deca, posao…

***

Ipak su mi to još uvek najbolje prijateljice koje sam imala u životu. Sa sestrom Ksenijom sam bila bliska u godinama, ali smo vodile neke paralelne živote tih godina, svaka u svom društvu.

***

Rat u mojoj kući nije bio tema, tek ponekad se pominjalo, više u kontekstu da ne možemo da se čujemo sa rođacima. Ne znam ni sada da li je to bilo zbog toga što smo deca iz mešovitog braka, a naši roditelji su hteli da nas sačuvaju od tih informacija ili je to bilo uobičajeno u prosečnoj srpskoj porodici koja je htela da ne misli o ratu.

***

Deda mi je umro 96. godine, bila sam u srednjoj, nije se moglo otići ni na sahranu. Te iste godine rodila mi se još jedna sestra, 16 godina mlađa.. Posle toga su sve uspomene uz tu „malu minijaturu“ koja se uvek vrtela tu negde.

***

Studirala sam matematiku i informatiku u Nišu. Prve godine se sećam po prvom ozbiljnijem momku koga sam upoznala na fakultetu i bombardovanja. Posle obe stvari, svet posle izgleda drugačiji, mada retko ljudi iskuse obe pomešano. Matematike i informatike se sećam kao delimično zanimljive i potpuno neprimenjive. Sve što znam o računarima, a koristim, sam kasnije naučila samostalno.

***

Društvena prekretnica, 5. oktobra, desila se otprilike na polovini mojih studija. Pre toga sam se uključivala aktivistički u lokalne akcije Otpora, ali se borbe protiv Miloševića više sećam kroz gnev roditelja, njihove stalne smene zapošljenja, nemanja para i plate od nekoliko maraka, svađe sa starijim generacijama u porodici…

***

Sećam se, sa dvadeset godina, zato što živiš život pod Miloševićem, ubeđen si da on nikad neće da padne. Zato je za mene 5. oktobar bio velika stvar. Đinđićevu vladu sam videla kao najnormalniju promenu, kao nešto potpuno drugačije od prethodne diktature. Tih godina mogućnosti i optimizam su delovali kao način na koji treba da se živi život. Tek nakon njegovog ubistva sam shvatila koga i šta smo imali i koliko je bilo incidentno.

***

Tokom fakulteta sam se učlanila u Studentsku uniju Srbije. SUS je za mene bio način da se nešto popravi, prva donkihotovska karika u mom životu. Sećam se skupljanja studenata po holovima fakulteta kojima su naplaćivali nezakonite svote za upis, dobijanja te bitke i potpune zbunjenosti od strane studenata da se neko borio za njih lično…

***

Pamtim debate oko podržavanja Prajda i bavljenja mnogo većim temama nego što su bile studentske. Posle pada Miloševića sam nalazila razne „studentske“ poslove koji su me odvojili prilično od samog studiranja.

***

Svoj „ozbiljniji“ aktivistički život sam započela 2005. godine, kada sam posetila događaj u CZKD-u i odlučila da i u Nišu treba organizovati obeležavanje deset godina od genocida u Srebrenici. Tada sam kontaktirala sve za koje sam čula da se time bave kako bi mi pomogli. Okupila sam neke divne mlade ljude sa kojima sam danima organizovala događaje.

***

Pamtim Natašu Kandić koja je u to vreme gostovala u Nišu na TV5, koja se srela sa mnom i krenula da precrtava moje saopštenje. Počinjalo je rečenicom – Svaki zločin je zločin, bez obzira koje su nacionalnosti počinoci ili žrtve. Sve je precrtavala i rekla: „Ne može ovako, ovo je genocid nije samo zločin“.

***

Bezuspešno sam je ubeđivala da sam u saopšenju posle koristila reč genocid, a da je ovo samo fraza za koju sam mislila da je važno reći. Tada sam upoznala i Dragana, svoju današnju najveću ljubav… Na tribini Medija centra govorio je o Srebrenici.

***

Zbog tog događaja, zbog akcija oko obeležavanja desetogodišnjice Srebrenice, pretila mi je kazna zatvora od deset dana zbog nekakvog, navodnog prekršaja. Amnesty International me je proglasio potencijalnom zatvorenicom savesti. Boris Tadić, tadašnji predsednik, bio je „primoran“ da plati kaznu umesto mene kako ne bih otišla u zatvor.

***

U Beograd se selim nakon dve godine rada u Inicijativi mladih za ljudska prava, prešavši sa mesta koordinatora kancelarije u Nišu na mesto koordinatorke programa za mlade. Ljudi u toj organizaciji su tada (a i sada) potpuno neverovatni.

***

Posvećenost vrednostima, vera u ljude i sopstveni aktivizam su nešto što je mene izgradilo kao osobu. Od tadašnjeg direktora Inicijative sam naučila dosta, veliki broj dobrih stvari, ali i one koje ne treba raditi.

***

Tada sam upoznala ljude sa Kosova, iz Hrvatske, BiH … koje i dan danas neverovatno cenim i smatram ih prijateljima.. Ljude zbog kojih nikada neću shvatiti odakle većini želja da nas dele po nacionalnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi, a ne po zajedničkim interesovanjima i vrednostima.

***

Civilni sektor u Srbiji sam upoznala kada sam došla u Građanske inicijative. Mnogo šire, bolje i detaljnije nego ikada ranije. Upoznala sam Miljenka Deretu i Bube koji su me naučili važnosti same mogućnosti da izraze svoje stavove, da budu aktivni i doprinesu ne samo velikim političkim temama, već i ukupnoj važnosti svoje zajednice, jer je ta zajednica ono odakle se počinje i gde se uče te vrednosti.

***

Negde na samom početku dolaska u Građanske inicijative sam dobila i svog prvog malog miša, dečaka Vanju. Nisam od onih majki kojima majčinstvo pada lako (ako ih uopšte ima), tako da te prve (njegove) godine, kada su i Miljenko i Bube odlučili da se povuku iz organizacije, pa je počela unutrašnja tranzicija, pamtim kao najzahtevnije u svom životu.

***

Posle petnaestak godina u civilnom društvu mi se učinilo da se treba okušati i preuzeti odgovornost i u političkoj sferi… Ne u političkoj stranci, iako ih smatram ključnim za politički život, već tokom predsedničkih izbora… Bila sam, tokom porodiljskog bolovanja, aktivna u podršci građanskom kandidatu za predsednika.

***

Civilni sektor mi posle toga deluje mnogo organizovanije, politički život razumem bolje, ali mi je teško zbog proćerdanog entuzijazma svih tih hiljada ljudi koji su volonterski učestvovali u kampanji.

***

I dalje mislim da je civilni sektor ključna komponenta svakog demokratskog društva. Konstruktivna kritika koju on šalje prema vlastima je uspešna onoliko koliko vlast može da podnese bilo koju kritiku.

***

Svako pravi greške – ne postoji vlast koja ne pravi greške, ali je za uspešno društvo važna vlast koja pravi što je moguće manje grešaka. Veličina svake osobe, pa i ljudi na vlasti, je u tome koliko može da bude samokritična i prihvati i razume kritiku drugih. To je jedni način da se poboljša rad u bilo kom polju.

***

Danas su opet aktuelni građanski protesti, a oni takođe izazivaju sećanja. Mislim da je u stvari najgore što se ta sećanja ne povezuju i ne koriste kao poruke i naučene lekcije. Bilo je u našoj zemlji i previše protesta da se ponavljaju greške ili ne nauči ono što je već nekada dobro urađeno.

***

Građanske inicijative prate, kao osnovno pravo, situaciju na polju slobode okupljanja. Ona je danas ugrožena. Ali, sa druge strane, ni mi sami ne znamo kako da koristimo ovo pravo, a da da rezultate. Zato su ne samo Građanske inicijative, već i celi civilni sektor, važni – da slobode udruživanja, okupljanja i izražavanja, kao i njihov potencijal – približe građanima.

***

Volim ljude sa kojima radim danas u Građanskim inicijativama, zato što su tu jer žele promene i daće sve od sebe da se to desi… Zato ja svoj posao ne zovem poslom, jer sve što radimo radimo za sebe i za nas sve.

***

Pre tri godine sam dobila i drugo dete, ovog puta mali paradajz Taru. To sad ne znam da li je sećanje, jer imam osećaj kao da se desilo juče…

***

Oba deteta rastu u Srbiji, i ne znam kako da se nosim sa tim. Kako odgovoriti na pitanje dečaka da li može da stavi karmin? Da je ovo društvo zasnovano na slobodi, odgovor bi bio lak. Nebrojeno puta mi je u vrtiću i školi rečeno: „Mnogo vam je dobro ovo dete, ali ga malo pripremite za život“. Plašim se da ne znam kako se to radi.

***

Razmišljam o ovome u Šestanovcu, kod Splita, tridesetak kilometara u brdu iznad Omiša, kod rođaka, sa kojima smo se povezali tek pre desetak godina. Došla sam pre nekoliko dana autobusom sa decom. Najveći utisak sa puta mi je da je sunce zašlo na strani ka kojoj autobus ide. Kada je došlo jutro, sunce je izašlo na istom mestu.

***

Putujem iz Beograda ka Splitu. Autobus zaobiđe celu Bosnu, pa se vrati ka jugu, ka Splitu. Živimo na mestu sa previše granica, premalo puteva, previše nacionalizama, premalo solidarnosti… Ne znam ni kako se ovde živi.

***

Nisam odabrala da ceo život radim u civilnom sektoru. To se samo nametnulo, jer ovde na svakom ćošku postoji neki problem. Ne znam da li je ova borba donkihotovska, ali znam da je ne mogu da spavam ako prestanem da se borim.

Društvena prekretnica, 5. oktobra, desila se otprilike na polovini mojih studija. Pre toga sam se uključivala aktivistički u lokalne akcije Otpora, ali se borbe protiv Miloševića više sećam kroz gnev roditelja, njihove stalne smene zapošljenja, nemanja para i plate od nekoliko maraka, svađe sa starijim generacijama u porodici. Sećam se, sa dvadeset godina, zato što živiš život pod Miloševićem, ubeđen si da on nikad neće pasti. Zato je za mene 5. oktobar bio velika stvar. Đinđićevu vladu sam videla kao najnormalniju promenu, kao nešto potpuno drugačije od prethodne diktature. Tih godina mogućnosti i optimizam su delovali kao način na koji treba da se živi život. Tek nakon njegovog ubistva sam shvatila koga i šta smo imali i koliko je bilo incidentno.

***

Danas su opet aktuelni građanski protesti, a oni takođe izazivaju sećanja. Mislim da je u stvari najgore što se ta sećanja ne povezuju i ne koriste kao poruke i naučene lekcije.

***

Zbog tog događaja, zbog akcija oko obeležavanja desetogodišnjice Srebrenice, pretila mi je kazna zatvora od deset dana zbog nekakvog, navodnog prekršaja. Amnesty International me je proglasio potencijalnom zatvorenicom savesti. Boris Tadić, tadašnji predsednik, bio je „primoran“ da plati kaznu umesto mene kako ne bih otišla u zatvor.

O sagovornici

Maja Stojanović je aktivistkinja za ljudska prava. Izvršna je direktorka NVO Građanske inicijative. Počela je da se angažuje u civilnom sektoru u Studentskom uniji Srbije 2001. godine kao predsednica SUS na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu.

Pet godina je radila u Inicijativi mladih za ljudska prava kao koordinatorka lokalne kancelarije u Nišu, a potom kao koordinatorka programa za mlade u Beogradu i na kraju kao izvršna direktorka. Radila je na suočavanju sa prošlošću na Zapadnom Balkanu i utvrđivanju istine o ratnim zločinima devedesetih godina. 2005. godine organizovala je lokalnu omladinsku akciju na mostu u Mitrovici na Kosovu, što je linija podele među srpskim i albanskim stanovništvom. 2007. godine Amnesti International ju je 2007. proglasio za potencijalnog zatvorenika savesti pošto joj je pretila opasnost da će biti upućena u zatvor zbog organizovanja javnih akcija podrške za hapšenje Ratka Mladića.

Bila je svojevremeno koordinatorka Dana Sarajeva i Mirdita, dobar dan, festivala za promovisanja bosanske i albanske kulture u Beogradu. Maju je policija više puta privodila zbog akcija protiv poricanja genocida u Srebrenici i promovisanja ljudskih prava. Predsednica je upravnog odbora Kuće ljudskih prava u Beogradu i članica Tima Evropa, ekspertske grupe za promociju evropskih vrednosti u Srbiji.