Ne mogu da zamislim da se Vučić ponaša kao Orban

            Knjiga je serija anegdotskih i naučnih priča ali i praktičan priručnik za sve koji hoće da menjaju svet.  Zamišljena je da objasni fenomen nenasilne borbe, da je to, između ostalog, početak kraja kolonijalizma, borba za ravnopravnost, gej prava, ekologija… Zapravo, da je to mnogo više od onoga – vlada ne valja, ja ću da se bunim. Imamo, dakle, istorijsku komponentu, potom anegdotsku, jer je tu reč o pričama ljudi koji su bili učesnici u velikim protestima, poput onih koji su učestvovali u arapskom proleću, protestima na Maldivima, u Burmi… I na kraju, to je priča o srpskoj revoluciji. Ima tu srpsku rokersku, kulturološko protestnu priču, i političku, ali i generacijsku. Ideja je da izvedem tu temu iz sfere crno-bele politike – diktatura, demokratija, Zapad je dobar, Rusija ne valja… Ona je protkana i mojom opsesijom Tolkinom, pošto je moja privatna religija Gospodar prstenova. Za razliku od promena koje predvode elite, u kojoj učestvuje malo ljudi puta vojska ili policija, ovde je reč o promenama koje uzrokuje običan čovek, odnosno puno običnih ljudi. Jer, stižemo do promena tako što pravimo velike brojeve, kaže u razgovoru za Danas Srđa Popović, izvršni direktor beogradskog Centra za primenjene nenasilne akcije i strategije.
           

Kakve reakcije izaziva knjiga „Mustra za revoluciju“ u državama u kojima je objavljena?
 Prva reakcija na našu teoriju o revolucijama i nenasilnim protestima u svim državama je – super je to što vi radite, ali to se nikada ovde neće ostvariti jer je režim brutalan, ljudi su nezainteresovani, niko ne ume da čita, ima hiljadu razloga koje će vam navesti… Mali koraci do velikog cilja – prečesto to zanemarujemo. Mi smo devedesetih razmišljali na sledeći način – ne možemo da srušimo Slobu, ali, hajde, da napišemo par grafita. Ne sad odmah da se ložimo da ćemo da okupimo milion ljudi, jer ne daj bože da dođu, šta ćeš da radiš sa njima. Ako nisu u stanju da obezbediš da ti ljudi ostanu mirni, to je gore nego da ne možeš da ih napraviš. Knjiga te vodi kroz ideju – vizija sutrašnjice. Pokreti su uspevali kada su umeli da odgovore na pitanje šta hoćeš, a ne šta nećeš. 

Da li u Srbiji trenutno postoji, po tvom mišljenju, razlog za okupljanje građana i proteste zbog velikih tema? Kažeš da ne bi trebalo odmah „udarati“ na vlast ili režim, ali da li je ovde moguća značajnija promena bez protesta protiv vlasti?
 Ne kažem da ne treba „udarati“ na režim, već da i protiv režima treba krenuti pomalo. Putanja svakog protesta kreće od malih tema. Kada na televiziji vidimo eksploziju značajnih protesta, mi gledamo njegovu završnu fazu. Pre petog oktobra mi smo osam godina razbijali glavu i grešili svakog dana. 

Ima li trenutno u Srbiji razloga za proteste?
Protiv svakog režima treba protestovati. Ja uvek vidim te razloge. U srećnim društvima se vlast plaši naroda, a u nesrećnim se narod plaši vlasti. 

Ovde se narod plaši vlasti?
 Ovde se jedan deo naroda plaši vlasti iz navike. Imamo taj „čvorovićevski“ mentalitet, mislimo da nas stalno neko prisluškuje, jer se tako osećamo važnim. 

Ipak, kontrola vlasti nije toliko uspešna da bismo znali da li to prisluškivanje zaista postoji ili ne?
Naravno da uvek moramo da težimo da postižemo stepen kontrole vlasti, nego da svoj život prepustimo političarima jer oni najbolje znaju šta će sa njim. Zdravo društvo i aktivizam idu zajedno. Mi smo kao narod kampanjci. Srbi su kao hepo kockice, pale se lako. Nekad se napale na nešto super, pokrali nam izbore, pa hajde da im to ne dozvolimo, a nekada je to nešto katastrofalno, poput onoga – hajde da mrzimo Hrvate. Demokratske institucije u svetu nigde nisu zaživele tako što se tamošnja elita dogovorila da donese neki zakon, nakon čega su se svi dogovorili da to poštuju. U Americi kada ne platiš porez – to se ne isplati, ljudi te gledaju kao ludaka, ako ne plaćaš porez. Mi ovde imamo u mnogo čemu nedovršeno društvo. Mene mnogi kritikuju u smislu da je 5. oktobar bio poraz. A šta je bila alternativa tome? Pa, nije bio poraz, danas je 2015. godina, zamislite još 15 godina Slobe? Pa mi bi sada sa Vračara ratovali kamenicama sa onima sa Novog Beograda.
 

Verovatno se ti prigovori odnose na činjenicu da nije bilo lustracije i da mnogi protiv kojih je tada narod ustao danas su na vlasti?
 Pa nismo se mi borili za lustraciju, već za ulazak u EU, prestanak ratova i slobode – okupljanja, govora, štampe. Da vam danas neko ušeta negde sa majicom sa likom Ratka Mladića, gledaćete ga kao klovna. Ta vrsta politike je ovde potpuno marginalizovana, Šešelj je danas u Srbiji incident. Večiti problem svih revolucija je u tome što se često ne zna šta posle. Egipćani su srušili Mubaraka, a potom predali vlast vojsci. Pa gde je to vojska učestvovala u stvaranju demokratskog društva? 

Kakva je situacija danas u Srbiji?
Mene ne nervira što se ne skupi pet hiljada ljudi na protestu zbog nečeg velikog što je uradila ili nije uradila vlada. Mene nervira to što ćemo mi da se bunimo na Tviteru o Beogradu na vodi, a niko neće da ode na 25. maj i da očupa onaj korov. Velika je razlika između „hejta“ i aktivizma. Društvene mreže su đavolji kanal – istištiš se, a ne uradiš ništa. 

Kako da se ljudi organizuju kada nisu adekvatno informisani? Mediji nailaze na gomilu prepreka u pokušaju da dođu do informacija. 
Ja nisam novinar, ali bih jako voleo da u Danasu pročitam na celoj strani kako je Beograd sav umazan od psećeg izmeta. Hajde da vidimo šta bi taj tekst proizveo. Da li bi ljudi to samo „šerovali“ ili bi stvarno nešto uradili? Nije aktivizam samo kada te nešto nervira. Ova moja knjiga je mustra za tako nešto. Kada u zgradi želiš da organizuješ čišćenje podruma, to je kao da organizuješ revoluciju. Kampanja od vrata do vrata, da mobilišeš većinu, pa vizija sutrašnjice, da pronađeš nekoga ko će to da uradi, da se boriš sa njihovim sumnjama da nećeš da mazneš lovu… Potpuno je ista tehnologija. Problem sa Srbima je što se oni skupe samo kada ih nešto iznervira, ali se ne skupe kada treba da očiste podrum.

Ali, osim podruma, u Srbiji postoje i ozbiljniji problemi, poput korupcije, neistraženih slučajeva… Uzmimo primer pokretanja istrage za privatizaciju NIS. Prošlo je više od godinu dana…
 I nikom ništa, da. Šta sad ti da radiš u tom slučaju? Ovde u knjizi imaš mustru. Prvi korak je, recimo, da pronađeš još desetak ljudi koje to zanima, drugi korak je da moraš da definišeš alternativu – ako država nije donela zakon o nečemu, ti moraš da predložiš zakon. Kako ćeš to da uradiš? Pa, treba da ti mnogo igrača. Imaš celo poglavlje u knjizi koje se zove – „samo sloga pokrete spasava“. Treba ti spretan, kreativan, neko u parlamentu… Gde je ta opozicija, šta ona radi? Pa u moje vreme od nas koji smo činili opoziciju vlast nije mogla da živi…

Kako smo dospeli u tu situaciju da 2015. nemamo opoziciju?
 Mi smo narod koji voli da uči ispočetka. Nama je Novak Đoković dobar samo ako pobedi na ovom turniru, nije važno što je pobedio na svim turnirima pre baš ovog. Znaš, mi, kao narod, imamo ozbiljnih problema. 

Ali, da li su mehanizmi vlasti tome doprineli?
Ako hoćeš teorijski – postoje četiri vrste odnosa: jaka vlast – jaki građani; slaba vlast – slabi građani; jaka vlast – slabi građani; slaba vlast – jaki građani.
 

U Srbiji je jaka vlast, a slabi građani?
Pa, da li je ovo jaka vlast? Ne znam. Mislim da nama treba i ozbiljnija država i ozbiljniji i aktivniji građani. Država treba da se popravi, građani da se organizuju.

Kako da se građani ozbiljnije organizuju kada je opozicija ovoliko iskompromitovana, ko da ih ozbiljnije organizuje?

 To pitaj njih.
 

Možeš li u ovom trenutku da zamisliš da se do narednih izbora pojavi neko novo opoziciono lice koje ne nosi na sebi teret korupcije, retrogradnog nacionalizma i da osvoji značajniji procenat?
 Nisam mogao da zamislim da ćemo da pobedimo Slobu pa smo ga pobedili. Nisam mogao da zamislim da bi Đinđić mogao da postane premijer pa se to dogodilo. Ali to se dogodilo tako što smo ušli u politički savez sa raznim likovima sa kojima kafu ne bih seo da popijem. Samo sloga pokrete spasava. 

To znači da upućuješ na saradnju sa Pajtićem, Stefanovićem…?
 Ne, ja nisam u poslu politike. Ne znam. Ali, znam da, recimo, LGBT u Srbiji nije radio dobro. Nisu počeli sa trideset malih događaja, već su odmah krenuli sa paradom kroz grad. A to je visokorizična taktika uvek i svuda. Sada su konačno naučili. Kada organizuju puno malih događaja, nema nigde incidenata, i, gle čuda, to postaje mejnstrim!

Ali, da li je to zbog toga, ili je, ipak, reč o signalima koji dolaze sa vrha države koji poručuju da nasilje nad seksualnim manjinama nije prihvatljivo? Kada je prošlogodišnja Parada ponosa prošla bez incidenata, zar to nije posledica činjenica da je policija samo radila dobro svoj posao, a da ekstremističke grupe nisu organizovane od strane pojedinih političkih stranaka?
Ova knjiga govori o tome da pojedinac ima moć, da vlast ne ide od vrha ka dole. Ja ne verujem da sve pada sa neba. Sloba je bio sto puta moćniji nego što su bili Đinđić, Koštunica, Tadić ili što je danas Vučić, ali za razliku od navedenih Milošević je bio spreman da koristi i vojsku i policiju protiv građana. Ova knjiga te uči da potpuno drugačije posmatraš stvari, i onda nije važno šta je bilo kod od nosioca vlasti rekao, jer se dešava to što ti hoćeš da se desi i to postaje mejnstrim. 
 

Šta bi bilo kada bi Vučić govorio isto što i Orban o izbeglicama?
Ako si civilizovan, od Orbanove retorike će ti se podići kosa na glavi. Možeš li da zamisliš da se vlasti u Srbiji ponašaju kao mađarske? Pa, ja ne mogu. To je znak da si postao normalan. Ne amnestiram ja našu vladu od bisera, ima toga koliko hoćeš… Postoje stvari koje se ovde ne rade i koje više nikada neće moći da rade. Ali, ti moraš da edukuješ društvo kako da drži vlast odgovornom, jer je to ključ demokratije. Vlast treba da prati građane.

Na šta građani treba da primene tvoju mustru za revoluciju a da se odnosi na velike teme?
 Korupcija. A naročito obrazovanje. Mi smo bili na vrhu. Univerziteti su nam bili puni tih ljudi koje Orban zove čudnim – Sirijaca, Iračana, Avganistanaca… U studentskom domu „Lola“ nisi mogao da vidiš belca. Imali smo najbolje tehničke fakultete. Kako je to tad bilo tako, a sad imamo školski sistem koji je totalno zapušten. Na svim televizijama se vrte rijalitiji…

Ipak, govorimo o društvu u kojem više od 60 odsto građana prima 20-30 hiljada dinara mesečno. Nije li malo nefer očekivati od njih tu vrstu aktivizma?
Nije to pitanje plate, to je pitanje o tome ko si ti. Nema odgovorne države bez odgovornih građana. Ja se bojim da rijalitije ne gledaju samo građani ispod granice siromaštva. 
 

Siromašni ljudi ne mare da li se zakon poštuje na malim stvarima, ne osećaju to, oni se bore da prežive mesec dana sa tako malim primanjima.
 Velika tema je mentalitet. Mi samo poraze slavimo. Od kosovskog boja, pa nadalje… Najveća stradanja su najvažniji događaji u našoj istoriji. Prvi put smo onako slavili oslobođenje Beograda, 20. oktobra, ali smo pomerili datum na 18. oktobar jer je Putin imao vremena tada da dođe. Zašto narod tada nije rekao – pa ne može tako. Ne slavimo 5. oktobar, već obeležavamo onaj nesrećni dan kada je počelo bombardovanje. To ne rade samo ovi na vlasti, ni Tadić nije slavio 5. oktobar. Mi smo narod koji će lakše da poveruje da su CIA, BIA i Legija napravili 5. oktobar a ne mi. Mi ne verujemo u sebe, jer nemamo kod uspeha. A kod uspeha počinje tako što si ti dobar đak u školi, i zbog toga te poštuju a ne da ti zbog toga lepe žvaku u kosu. 
 

Da, ali kako uspostaviti takav sistem vrednosti?
Tako što se počinje od malih stvari, da za početak pobedimo pseći izmet na ulici. Da pozovemo na odgovornost nekog gradskog sekretara za nešto. 
  

Da li Srbija može i treba da balansira između EU i Rusije?
 Ne. To mora da stane. Politika koju vodi predsednik Srbije, s jedne, i politika Vlade, s druge strane, predstavlja jednu šizofrenu politiku. Istog dana premijer sa Angelom Merkel a predsednik prima poslednjeg evropskog diktatora Lukašenka. Kako ti deluje Tadićeva politika, Srbija i na istoku i na zapadu? Malo Evropa pa onda hajde daj Rusima NIS na izvol'te… 

Zašto se vlast u Srbiji plaši Rusije?
Rusija izvozi jak uticaj, i medijski i sistem vrednosti koji ne poštuje osnovna ljudska prava. Mi smo stalno vodili spoljnu politiku za unutrašnju upotrebu. Mi verovatno ne znamo šta Dačić stvarno priča ili peva na tim sastancima, mi samo znamo da on dođe i raspali šakom o sto i kaže, neka EU vidi šta će i kako će… Mi ne znamo šta je tamo stvarno bilo… Mi se više bavimo sa ovih stotinak ratnih zločinaca koje smo isporučili Hagu nego sa onima koji su osvojili neke značajne nagrade ili imaju neverovatne talente i znanja. Kamo za njih ono ordenje koje predsednik Republike tako izdašno deli… Ja volim kada vidim Vučića u Srebrenici, kada Bakir Izetbegović ovde igra šah. 
 

Da li je moguće delimično suočavanje sa ratnom prošlošću? Da odeš u Srebrenicu i negiraš da se tamo dogodio genocid?
            – Nije moguće, ali je moguće otići tamo uprkos tome.

Promocija knjige „Mustra za revoluciju“ u petak veče Parobrodu

  Promocija knjige Srđe Popovića „Mustra za revolucija“, u izdanju Albion books i Dan grafa, biće održana u Ustanovi kulture Parobrod, u petak, 18. septembra, u 19 časova.

            The Guardian

            „Mustra za revoluciju, fantastično čitak i koristan priručnik za revoluciju“
            Popović opisuje „sopstveni put od kul bas gitariste iz Beograda koga je „baš briga“ za sve osim zezanja do jednog od vođa Otpora, nenasilnog pokreta koji je srušio srpskog diktatora, i to sa stilom: divno moderno i evropski, sa svešću o kulturnim referencama, to je duhovita knjiga koja uvažava čitaoca. Zaista zabavno (i komično) štivo – što ne možete reći za mnogo knjiga o politici.
            „Mustra za revoluciju“ promoviše mnoge tehnike – analizu moći, brze pobede, jasnu naraciju, identifikaciju boraca, neprijatelja, prepreka i neopredeljenih.
            Iako je knjiga nazvana „Mustra“, pisac u njoj pokazuje poštovanje prema nacionalnom identitetu i razlikama, a gradi je na sopstvenoj velikoj kolekciji iskustava iz Srbije, i karijeri sa Kanvasom koja je usledila, tokom koje trenira aktiviste u nekima od najljućih političkih borbi u mnogim zemljama.
           

            Tina Rossenberg, dobitnica Pulicerove nagrade
            The New York Times

            „Mustra“ se možda malo previše trudi da bude duhovita, ali naslov nije nikakvo preterivanje. Otporove metode i Otporov znak – grafički stilizovana stegnuta pesnica – jesu usvojeni od strane demokratskih pokreta širom sveta. U mnogim drugim zemljama ljudi su koristili ono čemu Canvas uči da postignu različite političke ciljeve, kao što su borba protiv korupcije ili zaštita životne sredine.
            Srela sam Popovića i Đinovića u Beogradu pre par godina, pisala sam o Otporu u svojoj knjizi, i ponovo sam se susrela sa njima u jednom azijskom gradu, gde sam posmatrala kako obučavaju grupu demokratskih aktivista iz Burme.
                         Živela sam u dve diktature i videla desetine demokratskih pokreta u akciji. Ali ono što su ovi Srbi uradili je bilo nešto novo. Popović će veselo razbiti otprilike svaku ideju koju većina ljudi ima o nenasilnoj borbi.
           

            The Telegraph

            Priručnik Srđe Popovića o nenasilnoj revoluciji ostvario je jednu značajnu pobedu – nagradu za najdetaljniji podnaslov godine: Kako koristiti sutlijaš, Lego Men, i druge nenasilne tehnike kako podstaći zajednicu, svrgnuti diktatora, ili jednostavno kako promeniti svet.