Ne moramo da smo u EU da bi važila pravila igre

U strahovitoj saobraćajnoj nesreći 45 sugrađana izgubili su svoje živote i vlada je proglasila trodnevnu žalost. Svi su u šoku, pitaju se zašto je ovo moralo da se desi? Žalost je još veća jer je makedonski autobus koji je izgoreo na auto-putu u Bugarskoj za Skoplje prevozio i decu. Mediji su snimcima i slikom prenosili morbidnu scenu… usamljeni planinski put, po sredini polomljena bankina i potpuno izgoreli autobus. Okolo tama, tuga i apsolutna tišina. Pričao sam sa mojim kolegama snimateljima, koji su bili na licu mesta neposredno posle tragičnog događaja. Plakali su, i bili ljuti.

Istraga je u toku! Rodbina poginulih, njihovi drugovi iz razreda, susedi, svi građani očekuju da saznaju uzrok nesreće. Ima li odgovornosti? Da li se govori o tehničkoj neispravnosti? Da li je ljudska greška? Da li je signalizacija na putu po standardima? Da li je turistička agencija imala dozvolu za rad ili ne? Postoji li neka nadležna institucija koja je namerno dozvolila propust, zarad nečije lične koristi?

Ovo je deo pitanja na koji zaslužujemo odgovore. Da se razumemo, nesreće se dešavaju svuda, iako u ovakvim razmerama izuzetno retko, posebno u Evropi. Ono što ne sme da se desi jeste da istraga zataji. Odgovornost mora da postoji, jer će samo tako biti odana počast poginulima, i njihovim bližnjima, a građani će deliti osećaj da država ipak ima kapacitete da se nosi da ovakvim tragedijama.

Petak, 26. novembar

Novinari u Skupštini. Prvi put u istoriji, na inicijativu novinara iz četiri zemlje Zapadnog Balkana u Skoplju se organizuje regionalna konferencija na kojoj učestvuju visoki predstavnici četiri nacionalna parlamenta. Zašto? Jednostavno: zašto bismo mi, građani Severne Makedonije, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, uvek morali da čekamo na nekog medijatora ili ambasadora EU ili druge zemlje, da nam kaže šta treba da činimo? Zar mi ne znamo šta je potrebno da se poboljša sloboda izražavanja i pravo na informisanje? Zar smo glupi? Ne.

Dobro je što su se predsednici i predstavnici ove četiri zemlje složili da se prihvati poziv na razgovor o tome da se poboljšaju zakoni, ali i njihova primena, kako bi svi novinari bili bezbedni u obavljanju svoga posla. Svi očekuju da novinari rešavaju tuđe probleme. A profesionalni novinari rade u korist javnog interesa. I zato ovaj poziv ostavlja dobar utisak.

Ali kako pretučeni novinari mogu da spreče da vlast ne bije građane? Jer, samo zato što su javno izrekli kritiku, novinari dobijaju pretnje, a one su upućene i njihovim bližnjim. Pri tome, odgovorne institucije, a posebno tužioci, ne čine ništa da to spreče, čime se stvara atmosfera nekažnjivosti. Kršenje prava novinara nije samo povreda prava jednog čoveka ili jedne žene, već je to i povreda prava na informisanje svih građana. Zbog toga parlamenti mogu da donesu zakone koji će obavezati tužioce da postupaju po službenoj dužnosti onda kada su novinari napadnuti. Ako ovakva praksa postoji za advokate, lekare, pa čak i za sveštenstvo u nekoj zemlji Balkana, zašto ne bi postojala za novinare?

Znamo da je deo parlamenta pod velikim pritiskom izvršne vlasti, ali to ne znači da ne treba da sebi damo šansu da poboljšamo uslove rada. Na ovaj način pomažemo medijskim radnicima, građanima i, najzad, i samoj državi jer će time što ima razumevanje za potrebe novinara poboljšati i sopstveni imidž u svetu.

Subota, 27. novembar

Novinarska nekrofilija. Nekoliko dana po tragediji u kojoj je poginulo 45 sugrađana u autobuskoj saobraćajnoj nesreći u Bugarskoj, ljudi polako izlaze iz stanja šoka i sabiraju utiske. Ali svi mediji im ne pomažu u tome. Izveštavanje o krizi, o tragičnim događajima u kojima strada veliki broj ljudi, o vremenskim nepogodama, terorističkim napadima, građanskim sukobima, test je za novinare. Oni koji izveštavaju o tragediji i o smrti, moraju da se u potpunosti pridržavaju etičkih standarda, kako ne bi naneli još veću emotivnu štetu, naškodili istrazi i prekršili prezumpciju nevinosti.

Navikao sam da gledam senzacionalističko i neprofesionalno izveštavanje jednog dela onlajn medija, ali poražavajuće je kad neke televizije koje se predstavljaju kao ozbiljne slede primere neprofesionalaca na internetu. Jednoj grupi onlajn medija biznis model je da šokiraju, i da svoju publiku drže u napetosti da bi ih ona svojim klikom hvalila. U ovakvim situacijama promovisanje etičkog kodeksa i standarda za izveštavanje o krizi, kampanje, obuka, medijska samoregulacija… ne mogu ih sprečiti, ali ih mogu marginalizovati. Kako? Tako što će se prstom ukazati na to ko je neprofesionalan a ko je profesionalan, i taj takav staviti na zid sramote.

U marginalizovanju neprofesionalnih medija bitku treba da vode svi, a ne samo novinarske organizacije, i profesionalni mediji kojih je nažalost sve manje. Deljenjem tih bombastičnih naslova, tuđih ličnih tragedija, fotografija maloletnika, delova mrtvih tela, širenjem teorija zavera, građani samo dodatno pothranjuju neprofesionalnost. Zato i profesionalni novinari, i mediji, treba da rade u savezu sa građanima, a u korist javnog interesa.

Nedelja, 28. novembar

Skopski vazduh u kišnoj nedelji izaziva onu tipičnu kiselost u grlu i širi neprijatan miris smoga. Sedim kod kuće sa porodicom, i uživamo. Popodne kuvam čaj, i shvatam da sam potom napravio grešku: uzeo sam tablet i otvorio Fejsbuk. Oh! Zar uvek ista greška! Gledam jedan video od nekoliko minuta u kojem momčić od desetak godina, izviđač, odgovara iskreno na pitanja sagovornika. Šta je tu tako tako posebno, i zašto već do devet sati ima stotine hiljada pregleda? Snimak je sa planine pored vodopada negde u Makedoniji, i dete priča, između ostalog, o tome kako za ručak ima grašak, a grašak ne voli. Kod jednog dela publike to je izazvalo simpatije, a kod drugog osudu… Video je uzbudio lokalnu fejsbuk ekspertsku publiku, i otvorio oštru svađu na društvenim mrežama između dva tabora: jednima je dete u pravu, drugima je dete „razmaženo“, a roditelji krivi što su dozvolili da taj video postane viralan. Nekad poželim da se sa takvom žestinom raspravlja o drugim društvenim temama, kao što su, trenutno, donošenje državnog budžeta za narednu godinu, reforme medijskog i pravosudnog sistema (koje su u zastoju)… Ali izgleda da su eksperti za te teme, a koji su voljni da javno kritički progovore o njima – malobrojni.

Ponedeljak, 29. novembar

Zapazio sam vest o avionu koji je nadletao Skoplje noseći transparent na kojem je pisalo: Korupcija se vidi odozgo. Dopada mi se, iako ne znam ko ga je naručio.

Utorak, 30. novembar

Vlatko Stefanovski ima jednu legendarnu pesmu koja sadrži strofu: Išao sam okolo, bio sam na Zapadu / Čak do Nemačke/ Da bih zaradio parče hleba za mene i za / Moju porodicu.

Danas putujem za Frankfurt na konferenciju, ne da bih radio kako kaže ova gore navedena pesma, već da obogatim svoje znanje iz oblasti medijskih prava. Predstoji mi niz razgovora sa kolegama iz većeg broja zemalja.

Malo sam se namučio oko dokumenata zbog korone. Da se za ulaz u EU izvade svi sertifikati, treba da budeš u bazi vakcinisanih u Makedoniji, a ja sam vakcinisan u Srbiji (primio dve doze Astra Zeneke u Nišu). Ha! OK, sređeno je, davanjem izjave sa vakcinalnog punkta, ali koliko treba samo upornosti i papirologije za sve to.

Na železničkoj stanici u Berlinu srećem kolegu Dejana, profesora beogradskog Fakulteta političkih nauka. Obradovali smo se. Mislio sam da neće doći jer, kaže mi, Srbija od 19. novembra ima neki novi sistem za sertifikate, pa nije znao da li će ga pustiti na granici. No, dobro je, nadamo se da će nas sa našim potvrdama sutra pustiti i u neki restoran ili u pivnicu, da nazdravimo što smo zdravi i živi.

Sreda, 1. decembar

Društvene mreže kao što su Facebook, Tvitter, Tik tok, Instragram, na Balkanu imaju svoju svetlu i tamnu stranu. O tome ovih dana razgovaram sa koleginicama i kolegama iz zemalja jugoistočne Evrope. Svetla strana je ta da ponekada može i korisno da se provede slobodno vreme, prijatno porazgovara, podseti na rođendan i čestita. Tamna strana je njihova zloupotreba, ne samo od korisnika, već i od provajdera, i to u delu zaštite ličnih podataka, a da ne govorimo o verbalnom ratu između ljudi, gde eksplicitni govor mržnje ostaje nekažnjen. U EU, ako provajderi tolerišu zloupotrebu korisnika plaćaju ogromne sume novca kao odštetu. Na Balkanu zakonodavac nema način da nametne kaznu provajderima. Ne moramo da smo u EU da bi važila pravila igre. Zato u budućnosti treba da budemo glasniji i zahtevamo odgovornost za zloupotrebu govora ne samo onih koji su nešto kazali, a nije trebalo, već i onih koji su im dali platformu na kojoj mogu da nanesu realnu štetu.

Autor je potpredsednik Udruženja novinara Makedonije