Ne možete sprečiti bogate univerzitete da „kupuju“ naučnike

Koje specifične mere i podrške treba uvesti biće predmet rada radne grupe koju će formirati Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sa predstavnicima akademske zajednice. Nezavisno od mera koje budu predložene, a potom i realizovane, njihov efekat će se osetiti tek za nekoliko godina – kaže za Danas Ivanka Popović, rektorka Univerziteta u Beogradu, povodom najave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će biti uspostavljena posebna budžetska linija kako bi se popravio plasman Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi.

* Iz obrazloženja koje smo prethodnih dana mogli da čujemo u javnosti, ispada da nauka na Univerzitetu u Beogradu zavisi od dva pojedinca?

– Prisustvo na listama visokocitiranih naučnika zavisi od mnogo faktora uz, naravno, kvalitet istraživača. Moraju se uzeti, na primer, u obzir i broj istraživača koji se „takmiče“ u određenoj oblasti, odnosno kakva je konkurencija i aktuelnost teme kojom se pojedini naučnici bave. O ovome bi se moglo dugo diskutovati. U konkurenciji velikog broja dobrih univerziteta sa sličnim ukupnim brojem objavljenih radova, doprinos visokocitiranih može dramatično da utiče na plasman univerziteta. Zahvalna sam i profesoru Stojanu Radenoviću i profesoru Zoranu Kadelburgu na njihovom doprinosu plasmanu UB, ali budućnost pozicije UB na rang-listama je vezana za podizanje opšteg nivoa i kvaliteta naučnog rada i povećanja uticaja naših istraživanja na svetsku naučnu zajednicu, što se prvenstveno meri brojem visokocitiranih radova. U današnje vreme naučni radovi su rezultat rada timova ljudi, a ne pojedinaca. Mi moramo da jačamo naše istraživačke timove.

* Koliko u rangiranju „vuku“ visokocitirani naučnici?

– U slučaju Šangajske liste visokocitirani naučnici povlače dosta. Šangajska lista isključivo uzima u obzir istraživačku komponentu univerziteta, i to onu koju je već neko drugi prepoznao. Diplomirani student nekog univerziteta koji je Nobelovac ili dobitnik Fields medalje doprinosi sa 10 odsto, a ako je sadašnji predavač ili istraživač univerziteta donosi 20 odsto. Broj radova u časopisima „Science“ i „Nature“ takođe učestvuje sa 20 odsto, a sa isto toliko i broj istraživača na listi visokocitiranih autora. Ukupan broj objavljenih radova u međunarodno prepoznatim časopisima učestvuje sa 20 odsto. Broj objavljenih radova u međunarodnim časopisima stabilno raste na svim univerzitetima, i nema značajnih razlika u tom porastu za univerzitete na globalnom nivou. To znači da prisustvo (ili odsustvo) istraživača na listi najcitiranijih zaista veoma doprinosi poziciji univerziteta na rang-listi. To je metodologija koju koristi Šangajska lista, i prema njihovim najavama, neće se menjati.

* Ima li istine o mentalnoj lenjosti redovnih profesora o čemu je govorio Stojan Radenović?

– Profesor ima pravo na svoje mišljenje, ali mislim da taj komentar ne sagledava dovoljno kompleksnost profesije univerzitetskog nastavnika, odnosno istraživača. Mora se imati u vidu da je prva obaveza svakog profesora obrazovni rad, odnosno rad sa studentima i poslediplomcima. Dodatno, od profesora se očekuje i da konkurišu za projekte – međunarodne i

domaće – i da ih realizuju, da sarađuju sa privredom, da budu angažovani u naučnim i stručnim društvima i da daju doprinos javnom životu. To je veliki izazov. Naravno, u svakoj profesiji ima izuzetaka, ali većina profesora vrlo vredno i posvećeno radi svoj posao. Univerzitet u Beogradu se prema broju objavljenih radova nalazi među prvih 200, a ako se normalizuje prema veličini univerziteta – odnosno broju studenata – je među prvih 300 univerziteta na svetu. Malo li je?

* Šta mislite o Radenovićevom predlogu da se ukine projektno finansiranje i plaćaju naučni radovi?

– Projektno finansiranje je nužno, posebno za teme koje zahtevaju angažovanje istraživača iz više disciplina, kao i one koje zahtevaju skupu opremu ili potrošni materijal. A najveći broj tema je baš takav. Verujem da profesor Radenović sagledava situaciju na osnovu svog ličnog iskustva. Matematičari su često u mogućnosti da rade samostalno i van timova. U drugim oblastima je to praktično nemoguće, pogotovo ako se neguje multidisciplinarnost. Projektno finansiranje se ne sme ukinuti, ono je osnova finansiranja nauke u celom svetu. Ima raznih načina kako se može podstaći rad pojedinaca, finansijskih i drugih. Finansijski podstrek za pojedinca može da bude dopuna, ali svako ne osnov finansiranja.

* Neki smatraju da bi bilo varanje da se plaćanjem pojedincima da publikuju naučne radove sa afilijacijom UB obezbedi visok rang na Šangajskoj listi?

– Kao što sam već rekla, doprinos pojedinih vrhunskih istraživača se može vrednovati na razne načine. Nauku sigurno nećemo ugroziti vulgarizacijom da se rezultati plaćaju po kilogramu objavljenih radova, kvalitet radova mora biti osnova vrednovanja. S druge strane, ne možete sprečiti bogate univerzitete po svetu da „kupuju“ naučnike, kao što fudbalski timovi kupuju vrhunske igrače. I to je realnost. Rangiranja su uvek pozitivna aktivnost: da bi se poredili sa drugima, ali i sa samim sobom kroz vreme. Ona nikako ne mogu biti jedini cilj. UB je prethodne godine preduzeo nekoliko aktivnosti prema mladim istraživačima sa namerom da ih zadržimo na univerzitetu. Dodatno, angažujemo se i na široj vidljivosti ostvarenih rezultata našeg univerziteta.

Bez „uzdizanja u nebesa“ ili „pljuvanja“

* Šta je UB dobio konkretno od kad se pojavio na Šangajskoj listi i zašto je ona toliko važna?

– Međunarodna vidljivost UB je porasla otkako je na Šangajskoj listi, dobili smo više različitih ponuda za saradnju, što u Erazmus programu, što u drugim vidovima naučne i nastavne delatnosti. Zbog prisustva u našim medijima svakog avgusta pruža se prilika da se i šira javnost bolje upozna sa izazovima koji postoje u visokom obrazovanju. Ta vidljivost u domaćoj javnosti ne treba da se svede na navijanje koje vodi do „uzdizanja u nebesa“ ili „pljuvanja“ sopstvenog tima odnosno univerziteta. To je ružno u sportu, a neprimereno za visokoškolske ustanove. Nadam se da ćemo izvući neke korisne pouke za naš dalji rad.