Ne pomaže svaka pomoć

Moja prijateljica je osoba sa invaliditetom. Dugo je u kolicima. U pitanju je kvadriplegija. Već 20 godina je u priči o invaliditetu i reče mi jednom prilikom, kada sam joj rekla da želim da nekako doprinesem društvu i napravim rampe, da se svi kod nas bave tom temom kratko i da onda odustanu. Zašto?

Zato što se ne radi samo o rampama. Kaže da ima osoba sa invaliditetom koje žive na trećem ili petom spratu i koje nisu izašle iz kuće po 10 godina. Kaže da takve osobe do rampe ne mogu ni da dođu. Njima je put do rampe kao nekome do Kine. Ne mogu ni u lift da uđu jer je mali. Onda kaže da, ako na ulazu u zgradu postoji rampa, mora da se gleda da li ta kolica idu na tu rampu i da li su manuelna ili na baterije. Onda kaže da je važno da se gleda ko pravi rampu i koliko ima stepenika i od kakvog je materijala.

Kaže da je pre par godina grad Beograd dao rampe određenim objektima, ali da se ne koriste jer niko ne izlazi tu od osoba u kolicima, zato što se ti ljudi masovno povlače u svoje kuće. Onda recimo u buseve ni ne idu, jer ne samo da je problem rampa nego ih ljudi guraju i jedva uđu i oni koji nisu u kolicima. Kaže ,,ja sam se pozdravila odavno sa busevima“.

Onda kaže da je odlazak u grad jedan veliki plan i poduhvat za osobu u kolicima. Da bi išao u grad treba da imaš kola. Kako neko u kolicima da dođe sa Voždovca ili Novog Beograda do centra i pozorišta?

Kolicima ne može, jer ima mnogo prepreka kada je suvo, a kada je zima led je i nema ni šanse. Kaže moraš da imaš kola. Onda moraš da misliš o parking mestu za kola. Da vidiš unapred gde parkiraš i koliko ostaješ. Ako nemaš kola onda džaba rampa. Onda kaže da za njih javni toaleti ne postoje, a to znači da ako izađeš sa njom na piće ona nema gde i kako da obavi osnovne potrebe.

Razmišljam da li se onda zbog toga to zove “posebne potrebe”. Ona kaže da ona nema posebne potrebe i da su to iste potrebe kao i moje. Međutim, ipak dolazim do zaključka da kod nas osoba sa invaliditetom dođe u situaciju da se oseća kao neko čije potrebe treba da se realizuju na poseban način, ako uzmemo u obzir da nema toaleta koji su prilagođeni osobama sa invaliditetom.

Onda kaže ona da možeš da uzmeš ličnog asistenta ali nekada je problem da nađeš bas pravog koji te kapira i da se poklopite. Kaže da mnogi ljudi sa invaliditetom od svega ovoga odustanu i sede kući na internetu jer nema maltretiranja. Kaže ,,zamisli da si u tome 20 godina i onda se pojavi neko tako kao ti i nešto bi preko noći da reši.“

Pitam je čime može da se bavi. Kaže da kod paraplegije osoba može i da pliva i da igra košarku, ali kod kvadriplegije to nije moguće, nego može šah, boćanje i kuglanje.

Rekla sam joj da bih volela da postoji časopis koji se bavi osobama sa invaliditetom na način koji ih uključuje u društvena i kulturna dešavanja. Volela bih da postoji takav časopis u sklopu modnih časopisa. To je jedna vrsta inkluzije. Nije mi jasno zašto osobe sa invaliditetom ili sa smetnjama u razvoju imaju zasebne portale ili zasebne alternativne časopise. Zašto ne postoje u modnim i popularnim časopisima? Treba napraviti časopis za osobe sa invaliditetom, za osobe sa smetnjama u razvoju, za osobe sa autizmom, za stare osobe, za osobe koje imaju psihičke probleme. Za njih napraviti časopise. Gde da izlaze, šta da čitaju, koje filmove da pogledaju i kako da se sa što manje novca provedu.

Bila sam glasna dok sam pričala o svemu tome, a ona me je prekinula tako što mi je glavom pokazala da joj prinesem šolju kafe. Dok sam joj prinosila šolju usnama posmatrala sam kako pije kafu i koliko je mirna i spokojna. Divim joj se. Pomerila je glavu u stranu, a to je značilo da je dovoljno popila i da mogu da sklonim šolju od njenog lica.

Pitam je postoji li neko rešenje i način da ljudi sa invaliditetom žive lakše u ovom našem društvu.

Kaže da se sve svodi na to da se sami bore za sebe. Svako za sebe i svoje uslove u svojoj kući i zgradi i svom delu grada.

Kako ona ide kod ginekologa? Kakav je njen ljubavni i seksualni život? Kako zarađuje? Od čega živi? Da li je lako da nađe posao? Kakav posao može da radi? Mnogo je pitanja.

Kada idemo na neki rođendan prvo gledamo da li postoji način da se priđe mestu gde se slavi rođendan. Sve se računa i meri. Čak i dimenzije lifta i ugao pod kojim se iz lifta ulazi u stan. Sve je važno.

Malo sam tražila na internetu superheroje u kolicima i ima zanimljivih ilustracija. Postoje i lutkice za decu koje imaju kolica. Postoje i Dizni princeze koje su nacrtane kao osobe sa invaliditetom. Pitam se zašto i kod nas ne uvedu u izloge radnji pravilo da bar jedna lutka bude sa invaliditetom. Zar se za njih ne šije odeća? Oni ne prate modu? Mnogo pitanja i tema. Tražeći svašta nađoh i bonton postupanja prema osobama sa invaliditetom:

Sugestije za pravilno ponašanje radi bolje komunikacije sa osobama koje imaju invaliditet.

Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom.

Bonton je tradicionalno skup pravila ponašanja u društvu. Svako društvo na bilo kojem stepenu razvoja je imalo i ima svoja pravila ponašanja. Ova pravila ponašanja su tekovina naše civilizacije XXI veka i prihvaćena su širom sveta!

Najosnovnije? Usredsredite se na osobu, a ne na njen invaliditet!

Pristojno je rukovati se sa osobom sa invaliditetom, pa čak i kad osoba ima ograničene mogućnosti pokreta ruke ili koristi protezu ili je slepa.

Pre nego priskočite u pomoć, uvek upitajte osobu sa invaliditetom da li želi Vašu pomoć. Možda pomoć nije potrebna, ili je nepoželjna.

Nemojte se vešati ili naslanjati na nečije ortopedsko pomagalo (kolica, hodalica, štake, štap). Pomagala su deo nečije osobnosti, pa nemojmo ih tresti, naslanjati se na njih, itd.

Govorite direktno osobi sa invaliditetom, ne nekome pored, kao da ta osoba ne postoji. Naročito kada su u pitanju slepe i osobe oštećenog sluha.

Ako će razgovor trajati više od nekoliko minuta sa osobom u invalidskim kolicima, sedite, kako bi došli u istu visinu očiju.

Nemojte ponižavati ili ponašati se zaštitnički prema osobi sa invaliditetom time što ćete je tapšati po ramenima ili glavi.

Kada nekome objašnjavate put, mislite na stvari kao što su udaljenost, gde su udubljeni putevi ili postavljene rampe, vremenski uslovi i fizičke prepreke koje mogu ometati kretanje osoba sa invaliditetom.

Nemojte obeshrabrivati decu u postavljanju pitanja osobi sa invaliditetom o ortopedskim pomagalima (kolica, hodalice, štake, proteze, štapovi).

Kad se osoba koja koristi kolica „prebaci” iz njih u automobil ili na stolicu, klupu, WC šolju, krevet i slično, nemojte micati kolica van njenog dohvata. Ako moraju da se pomere iz nekog razloga, pitajte za mišljenje osobu koja koristi kolica. Isto se odnosi i na osobe koje koriste hodalice i štake!

U redu je koristiti izraze kao: „hodati pored” ili „idemo da prošetamo” kad razgovarate s osobom u kolicima. Ona to shvata kao izražavanje zamisli o kretanju u istom smeru.

Ljudi koji koriste kolica različitih su fizičkih mogućnosti. Neke osobe koje koriste kolica mogu da hodaju uz pomoć štaka ili drugih ljudi na kraće udaljenosti. Oni koriste kolica, jer im pomažu u očuvanju snage i za efikasnije kretanje na udaljenostima.

Nemojte misliti o ljudima sa ortopedskim pomagalima kao o bolesnicima. Ortopedska pomagala su vid pomoći u prilagođavanju ili za kompenzaciju funkcija oštećenih organa za kretanje. Oštećenja mogu nastati i bez pojave zaraznih ili drugih bolesti. Neki od razloga korišćenja ortopedskih pomagala mogu biti: oštećenje kičmene moždine, moždani udar, amputacija, mišićna distrofija, cerebralna paraliza, skleroza multipleks, dečja paraliza, bolesti srca, teži oblici reumatičnih pojava i još mnogo drugih uzroka pri oštećenju organa za kretanja.

Pazite na svoje predrasude! Nemojte misliti kako je upotreba ortopedskih pomagala tragedija. Kad su invalidska kolica dobro opremljena i odabrana, ona zapravo mogu značiti slobodu koja pruža korisniku mogućnost slobodnog kretanja i punog angažmana u životu.

Razgovarajte normalno, koristeći svakodnevne izraze, kao što su: “Vidimo se”; “Pozdravljam, trčim dalje”; “Čujemo se”; te druge izraze, bez obzira na vrstu invaliditeta osobe sa kojom razgovarate.

Ako razgovarate sa osobom koja ima poremećaj govora, pa nešto niste razumeli, ne pravite se da ste razumeli, nego zamolite tu osobu da vam ponovi.

Kada razgovarate sa osobom oštećenog sluha, okrenite se prema njoj, ne povisujte glas i ne govorite joj u uho. Ta osoba će razumeti vaše izraze lica, čitati sa usana ili koristiti pomoćnika da joj vaše reči prenese internacionalnim ručnim znacima. Možete koristiti i pisanje teksta, ako situacija to dozvoljava.

U saobraćaju posebno poštujte vozače – osobe sa invaliditetom, koje na svom vozilu imaju istaknutu međunarodnu oznaku, tako što ćete povećati rastojanje, smanjiti brzinu i povećati oprez, jer većina osoba sa invaliditetom su dobri vozači, ali sa neznatno sporijim reagovanjem, jer su im komande ručne.

U javnim prevoznim sredstvima ne koristite mesta označena za osobe sa invaliditetom, a kada su takva mesta zauzeta, ponudite svoje. Pomozite pri ulasku i izlasku iz sredstava javnoga prevoza.
Ne zaboravite, da osobe sa invaliditetom imaju prednost u javnim ustanovama i na svim drugim mestima.

Nemojte maziti pse vodiče ili druge životinje koje pomažu osobama sa invaliditetom. One rade.

I ovom prilikom, povodom kampanje “Upoznaj, ne sudi”, pozvala bih Vas da pogledate film:

Online kampanju „Upoznaj, ne sudi!“ podržana je od strane projekta Nemačke razvojne saradnje „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“, koji sprovodi GIZ.