Pre trideset godina hladni rat bio je na svom vrhuncu, a Velika Britanija upravo tražila izlaz iz recesije. Možda ovi faktori objašnjavaju zašto ove sedmice 1982, kada je 119 delegacija vlada odlučilo da potpiše Konvenciju UN o pravu mora (UNCLOS), Velika Britanija nije bila među njima. Prema navodima Donalda Ramsfelda, tadašnja britanska premijerka Margaret Tačer objavila je da UNCLOS „nije ništa manje od međunarodne nacionalizacije približno dve trećine površine planete Zemlje“.
Petnaest godina kasnije, kada je Britanija konačno pristupila UNCLOS, u vreme tadašnje laburističke vlade, konvencija se primenjivala, prvi put u svojoj istoriji, u međunarodno dogovorenim pravnim okvirima na većinu priobalnih voda širom sveta. Pravo zemalja na ribu, minerale i druge resurse bila su sadržana u zakonu, kao i pribegavanje međunarodnim suđenjima u slučaju sporova. Pravo na slobodni prolaz na pučini bilo je osigurano.
Britanija i druge zemlje sada moraju naučiti, umesto da ponove greške vlade Tačerove. Na pomolu je nova rasprava o tome kako se ponašamo na pučini – 45 odsto površine zemlje koja se nalazi izvan nacionalnih jurisdikcija.
Znamo da izvor kriza bez presedana dolazi. Cene proizvoda značajno su porasle u protekloj deceniji. Otvorena mora mogu obezbediti hranu, minerale i nove izvore za tehnologiju i medicinu. Ali, slabosti vladajućih režima koji se ogledaju u raširenim ilegalnim, neregulisanim i neprijavljenim ribarenjima, preti da naruši globalnu bezbednost i održivost čemu okeani, pod valjanom upravom, mogu da doprinesu. UNCLOS je simbol globalne saradnje, kompromisa i međunarodnog zakona koji nastaje već više od 20 godina. Neuspeh američkog Senata da ga ratifikuje služi nauštrb kapaciteta SAD za globalnim rukovođenjem. UNCLOS će morati da se razvija kako bi se suočio sa izazovima 21. veka.
Ribarske flote iz 1982. nisu imale tehnologiju za lov usred okeana. Naše razumevanje važne uloge okeana u zaštiti od klimatskih promena bilo je u povoju. Mineralno bogatstvo okeana nije bilo dobro razumljivo. Danas izveštaj Organizacije za hranu i poljoprivredu UN pokazuje da je više od tri četvrtine svetskih izvora ribe iskorišćeno gotovo u potpunosti iako je konzumiranje ribe kod nekih populacija palo na manje od 10 odsto svojih istorijskih nivoa. Svake godine ribarske flote troše sve više i više novca – najveći deo dotiraju vlade – u pokušaju da ulove što više ribe, ali im to ne polazi za rukom.
Svetska banka procenjuje da ribarenje preko mogućnosti košta svet 50 milijardi dolara godišnje, a najsiromašniji ljudi u siromašnim zemljama – od čega više milijardi zavisi od ribe kao glavnog izvora proteina – najviše gube. Dakle, postoji moralni kao i ekonomski imperativ za akciju. Vlade imaju dve obaveze – da služe kao primer i da grade međunarodne saveze i sporazume koji su efikasni. Od prekomernog ribarenja i piraterije do moguće degradacije kapaciteta mora i okeana da apsorbuju ugljenik, potreba za tim da vlade ispune obe obaveze nikada nije bila veća.
Pre dve godine, kao tadašnji šef britanske diplomatije vodio sam proces zaštite okeana oko arhipelaga Čagos, britanske teritorije u Indijskom okeanu – najveća jedinstvena morska oblast u svetu (obuhvata oblast dva puta veću od Britanije) gde komercijalno ribarenje nije dozvoljeno. Mnoštvo ugroženih vrsta uključujući kornjače, ajkule, tune i korale sada su zaštićeni. Aktuelna britanska vlada ima sličnu mogućnost da preobrati 800.000 kvadratnih kilometara Pacifika oko malene britanske teritorije ostrva Pitkern u zaštićenu pomorsku rezervu. Vode oko Pitkerna su pune vrsta koje se ne mogu nigde drugo naći: smela i finansijska posvećenost britanske vlade u cilju njihove zaštite, koja bi imala i podršku ostrvljana, postavila bi Britaniju na vodeće mesto po stručnosti u ključnom sektoru u budućnosti.
Sastanak Rio + 20 ovoga leta bio je blizu da pokrene pregovore ne bi li se zapušile rupe u UNCLOS. Potez je blokiran delom iz istog straha od multilateralizma koji je osujećivao vladu Tačerove pre 30 godina. U narednim mesecima međunarodni pritisak u cilju hvatanja u koštac sa ovom krizom će rasti. Vlade, kompanije i pojedinci imaju obavezu da slušaju činjenice i odlučuju u svoje ime ukoliko su deo problema ili rešenja. Angažovanjem kompanija koje iskorišćavaju slabu primenu pravila, preko zemalja koje se kriju iza kratkoročnih definicija nacionalnih interesa do potrošača koji dozvoljavaju supermarketima da pribegavaju neodrživoj kupovini moraćemo obnoviti debatu o budućnosti naših okeana i života u njima. Ovonedeljna godišnjica UNCLOS podsetnik je velikih stvari koje zemlje mogu postići kada rade zajedno i značajnih koraka koji ostaju.
Autor je bio šef britanske diplomatije od 2007. do 2010, član je britanskog parlamenta
Copyright: Project Syndicate, 2012.
www.project-syndicate.org
Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
