Ne postoji jedan Tito

U tome su se slagali njegovi vojni protivnici u Drugom svetskom ratu, ideološki protivnici u Hladnom ratu, politički protivnici u Međunarodnom komunističkom pokretu i Komunističkoj partiji Jugoslavije. Drugačije stvari stoje u bivšim jugoslovenskim republikama. Od sredine osamdesetih godina prošlog veka interpretaciju istorijske ličnosti Josipa Broza Tita karakterisale su tri tendencije. Prva je demonizacija Tita, kao srbomrsca i krivca za tragiku srpskog naroda. Na tome je stvorena čitava ideologija – antititoizam, što u prevodu znači antifederalizam, istakla je istoričarka Latinka Perović, govoreći na promociji knjige Blaža Mandića – „S Titom“, koja je u subotu održana u Muzeju istorije Jugoslavije.

S druge strane, objašnjava, postojala je tendencija kanonizacije Tita, koja ga je činila neupitnim u svakom detalju njegovog dugog političkog trajanja.

– Sve se svodilo na dogmatsku parolu – i posle Tita Tito. Obe tendencije petrifikuju Tita kao simbol dobra i zla. Međutim, realna ličnost, od krvi i mesa, koja ima prostor i vreme delovanja, u toj šemi nestaje. Ona postoji u normalnoj istoriografiji, koja je uvek pluralna. Ona razlikuje razdoblja, ali i perspektive iz kojih posmatra svaku istorijsku pojavu i ličnost, pa i ličnost Josipa Broza Tita. Titove biografije koje su se pojavile u Beogradu i Ljubljani, a uskoro će se jedna pojaviti i u Zagrebu, pokazuju da ne postoji jedan Tito, ali to ne znači da nije, posle napornih i dugih istraživanja, moguća sinteza. Mandićeva knjiga može biti korisna baš za tu sintezu. Ona, kroz mnoštvo pojedinosti u toku četvrt veka, pokazuje da je Tito bio, pre svega, čovek jedne društvene i političke ideje, čiji je koren, bez obzira na politički sukob sa Staljinom 1948, bio u ruskoj revoluciji, kao modelu svih revolucija u 20. veku – naglašava Perovićeva.

Prema njenim rečima, posmatrajući ovu knjigu među drugim knjigama o Titu, istoričar mora da oseti ne samo ono što je na površini, već i ono što je ispod i da je zato važno što Mandićeva knjiga postoji, te da će ona istoričarima poslužiti kao koristan i jedinstven izvor. Kako je istakla, prilikom čitanja ove knjige u obzir se moraju uzeti dve stvari: pozicija autora, a zatim i mesto koje ova knjiga zauzima u mnoštvu knjiga o Titu.

Takođe, ona je za Mandića, koji je u kabinetu predsednika SFRJ proveo četvrt veka, rekla da je reč o svedoku, možda ne iz prve ruke, ali svakako sa jednog važnog nivoa za posmatranje Tita kao privatne, javne i istorijske ličnosti.

Grujica Spasović, urednik knjige, koju je izdao Dan Graf, istakao je da je Mandićeva knjiga pouzdano, značajno, dragoceno i vrlo zanimljivo svedočanstvo o Titu.

„Činjenica da je Mandić verovatno od svih Titovih saradnika bio najduže s njim, govori nam da knjigu treba pažljivo čitati, pamtiti i na osnovu nje, ali i drugih izvora, zaključivati o Titovoj epohi. Mandić, sigurno, nije napisao sve što zna, ali sve što je napisao je istinito“, kazao je Spasović.

Književnik Goran Babić rekao je da je zavidna hrabrost i poštenje Blaže Mandića, koji je i posle najezde kontrarevolucije ostao veran idealima svoje mladosti, te da je takva postojanost nešto najdragocenije. Kako je rekao, u vremenima kada su se mnogi na prostoru nekadašnje Jugoslavije odrekli zakletve – ostati nepokolebljiv u svom najdubljem uverenju, Mandić izaziva veliko poštovanje.

„Ako je naslov ove knjige u neku ruku sličan Mandićevoj knjizi ‘Tito izbliza’, objavljenoj 1981, ta godina nikako nije slična ovoj 2013, u kojoj maltene svakog dana doživljavamo neki novi napad na Tita, revoluciju i njene insignije. Mandić se ovde pojavljuje kao verodostojan svedok. Njega je zapalo da svedoči o poslednjim godinama, o zadnjoj trećini dugog Titovog života, kao što je Dedijer svedočio o ratnom periodu, a Krleža o nekim aspektima pre Drugog svetskog rata. Nekome se može učiniti da je od ove tri epohe Mandićeva najmirnija, jer pripada pobedniku, ali ipak su i te godine bile ispunjene kojekakvim kušnjama i opasnostima, o kojima Mandić svedoči odmereno i diskretno“, ocenio je Mandić.

Istoričar Srđan Milošević kazao je da jedan od aspekata svakog razumevanja uloge značajnih istorijskih ličnosti jeste i mesto u kulturi sećanja i da je istraživanje iz 2010. pokazalo da, uprkos nesumnjivoj harangi koja je vođena, Tito u toj kulturi sećanja ostaje na visokom mestu.

Milošević je, govoreći o knjizi, istakao da je reč o svedočanstvima koja u najvećem broju slučajeva potiču sa onovremenih zapisa pohranjenih u beležnici savetnika za štampu i tonskih snimaka, što povećava njihovu autentičnost.

„Čitalac Mandićeve knjige, koji o Titu ne bi znao ništa osim onog što bi u njoj pročitao, svakako bi ostao pod utiskom jedne interpretacije koja je afirmativna, ali se ne bi moglo reći da bi taj čitalac bio u nekakvoj zabludi, naročito ukoliko bi uspeo da razdvoji njen dokumentarni aspekt od onog što čak i u stručnim istoriografskim radovima predstavlja legitimnu autorsku interpretaciju. Tamo gde Mandić prepoznaje Titovu duhovitost, čitaocu iskaz možda neće delovati duhovito. Gde Mandić prepoznaje Titovu veliku veštinu, čitaocu će možda izgledati kao rutinska odluka. Možda će čitalac, sasvim suprotno od Mandića, Titov veliki lični autoritet videti kao proizvod idolatrije, pre nego nekakvih pravih sposobnosti i osnovanih rezultata. Sve su to moguća viđenja i tumačenja, ali ma kakva da budu, ukoliko su utemeljena na Mandićevim svedočanstvima, ona će biti temeljena na autentičnom materijalu“, kazao je Milošević.

Aleksandar Sekulović, advokat, koji je radio sa Mandićem u Titovom kabinetu više od pet godina je istakao da je knjiga „S Titom“ verno ogledalo Mandićeve ličnosti i da je u njoj sve rečeno s merom, bez suvišnih reči, te precizno, tačno i jezgrovito, a nadasve istinito.

Blažo Mandić, autor knjige, otkrio je kako su nastale njegove knjige „Tito u dijalogu sa svijetom“ i „S Titom“.

„Po odlasku Tita i prestanku rada kabineta ubrzo sam pripremio knjigu ‘Tito izbliza’ i smatrao sam da sam dugim radom u službi šefa jugoslovenske države, pa i pomenutom knjigom, svoj dug odužio. Okrenuo sam se novoj dužnosti u spoljnoj politici, u mnogo čemu srodnoj prethodnoj, a saglasnoj mom izvornom zanimanju, i tako je bilo deceniju i po. Kada su na političku scenu otvoreno iskoračili nacionalizmi, manje više na svim stranama jugoslovenskog prostora, a s njima i nerazdvojno antititoizam, to za mnoge, gde ubrajam i sebe, nije bilo iznenađenje, ali jeste bilo zaprepašćenje. Teško je bilo poverovati da će se na domaćem tlu tako brzo udariti u temelje vlastite države. U obezvređivanju svega bivšeg nisu bila pošteđena ni dostignuća na međunarodnom planu. Takva politika je bez dvoumljenja prihvaćena i poslušno praćena u preovlađujućem delu medijskog prostora, sa mnogo entuzijazma i nimalo dostojanstva“, naveo je Mandić razloge za pisanje knjige „Tito u dijalogu sa svijetom“, nakon čega je podvukao crtu, verujući da će se svoga posla prihvatiti nepristrasna i objektivna istorijska nauka, što se, ipak, nije dogodilo.

Kako je naveo, pokušaji istorijske revizije su rasli, bezobzirnim negiranjem i najtvrđih činjenica. A zajedno sa tim nastavilo se i obrušavanje na Tita, ne samo kao na komandanta i državnika, već i kao čoveka. Zato je nastavio da piše i tako je nastala knjiga „S Titom“, koja je imala radni naslov „Predsednik male zemlje, a velike države“.

Nova svedočanstva o pogledima maršala

„Vrednost knjige ‘S Titom’ ogleda se u značajnom broju novih svedočanstava o Titovim ličnim pogledima na neka od najznačajnijih pitanja socijalističke Jugoslavije u nekoj konkretnoj situaciji. Iz knjige se mogu uvideti i neka objektivna ograničenja na koja je nailazio i sam Tito. Vidi se, iako fragmentarno, da su postojala duboka unutrašnja ograničenja u samom društvu, a, s druge strane, vide i neka Titova ograničenja: sklonost ka autoritarnosti, nedovoljna samokritičnost, sujeta, kao i ponekad previše često uverenje u ispravnost sopstvenih gledišta“, kaže istoričar Srđan Milošević.

Broz i Krleža

„Mandić je u knjigu uvrstio jedan duži fragment razgovora koji su sedamdesetih godina Tito i Krleža, kao već stari ljudi i vršnjaci, vodili o zdravlju. To je neosporno zanimljiv dijalog dvojice drugova koje vezuje poluvekovno prijateljstvo, ali bih ja bio srećniji da se na neki način mogla rekonstruisati šest sati duga polemička diskusija vođena u šetnji na obroncima zagrebačke Medvednice, a u jeku sukoba na levici, u predvečerje Hitlerovog napada na Jugoslaviju. No, Mandić donosi ono što je video, a tamo nikog drugog, osim dvojice aktera, nije bilo. Ideologija pokreta, međutim, zahteva da se nikad ne smetne s uma rečenica kojom se završila svađa, ono što je Broz rekao Krleži: ‘Partija će moći dalje s tobom i bez tebe, a ti bez partije nećeš moći nigde’. Kao što znamo, tako je i bilo“, naveo je književnik Goran Babić.