Ne postoji „papirnata“ suverenost

Suverenost ili postoji ili ne postoji sama po sebi kao fakt, i ne može postojati pravno, a ne postojati u faktima, prosto zato jer ona sama predstavlja osnov jednog prava, jednog pravnog poretka, a nikako njegov deo. /…/ Naime, ako dugo potraje nevršenje prava suverenosti, priznaje se da se suverenost ugasila i da je prešla na onog ko je vrši. /…/ Suverenost znači da monopol sile postoji i da normalno sprovodi svoju volju (bez obzira na izuzetke – npr. na to što je neki prekršilac njegove volje ostao nekažnjen ili što je u izvesnom slučaju morao da prihvati neku tuđu volju kao svoju). Pravna konstrukcija suverenosti ne sme da to ispusti iz vida, pa da suverenost shvati kao pravo koje postoji i onda kada nestane monopola i na osnovu koga su oni koji su nekad imali taj monopol pravno ovlašćeni (međunarodnopravno) da zahtevaju vraćanje tog monopola uz pomoć međunarodne zajednice. Jer suverenost ne može postojati kao pravo.“

„Po pravilu, međutim, i nepriznata država postoji i to što je nepriznata ne daje pravo državama da silom intervenišu protiv nje i da je potčine sebi, odn. menjaju njenu vladu. Na kraju krajeva, kad jedna vlada, ma i nepriznata, dugo potraje, svi se s tim mire i priznaju je kao pravnu vlast. Pravna suverenost se mora pokoriti faktičkoj i poklopiti se s njom. Oklevanje s priznanjem predstavlja samo očekivanje da se suverenost vrati njenom dotadanjem nosiocu. Ako se to očekivanje ne ostvari, priznaju se činjenice. Ovo nam pokazuje da je suverenost fakt, a ne pravo i da su fakti oni koji na kraju krajeva određuju pravo, a ne obrnuto.“

(Radomir D. Lukić, Teorija države i prava, Beograd 1964)

Citiranim je za one koji su razumni sve jasno rečeno. Ne postoji „papirnata“ suverenost! Osim stvarne odn. faktičke suverenosti koju vrši vlada koja ima monopol na sprovođenje svojih zakona i naređenja nad određenom teritorijom i stanovništvom – nema druge suverenosti! Neko ko je zapisao u svoje pravne akte, uključujući i Ustav, da je suveren nad nekom teritorijom a nema faktičku vlast i moć da ako treba i silom sprovede nad njom svoju volju – taj nema suvereniteta! On može zavaravati svoju javnost i pokušati obmanjivati međunarodnu javnost sa više ili manje uspeha ali on suvereniteta nema. U životu država nema mesta analogijama sa imovinskopravnim odnosima između fizičkih lica ma koliko to nekome izgledalo primamljivo. Na primer, pojedinac kome je uzurpirana nepokretna imovina i dalje se smatra vlasnikom iste imovine dok sud ne odluči o pravu svojine i dok se prema pravosnažnoj presudi ne povrati u svoje pravo vlasništva. Naravno, ovo podrazumeva ne samo sudsku odluku-papir već da se ako treba pomoću asistencije policije ponovo uđe u posed. Međutim, odnosi među državama nisu odnosi među parničarima koji se sude oko kuće, stana, njive, livade… U takvim slučajevima nema suda koji bi nekoj državi povratio oduzetu (otetu) teritoriju (nepokretnost). A što je još važnije nema tog međunarodnog „sudskog izvršitelja“ koji bi vratio legalnog vlasnika u dotada uzurpirani posed.

Čini mi se da sve to znaju i naši političari. Oni jednostavno misle (ali neće da kažu urbi et orbi) da će Srbija postati u dogledno vreme i „sud“ i „sudski izvršitelj“. Tako nešto moglo bi se ostvariti samo vođenjem pobedonosnog rata kojim bi Srbija ponovo „ušla u svoj posed“. Stoga, zadatak stvarnih opozicionara i svih dobromislećih ljudi ove zemlje jeste da objasne našoj neukoj javnosti da bi obični ljudi, pre svega mladi, bili naterani da navuku uniforme i uzmu oružje u ruke a država Srbija odn. svi mi njeni državljani da se dodatno zadužujemo i trpimo materijalnu štetu (pored ljudske naravno) kako bismo ratom povratili svoj „uzurpirani posed“. Što je opasna kalkulacija. Uostalom i zločinačka ali to ne znači da zločinačkih umova nema, prošlost nam pokazuje da je uvek bilo onih koji će lako istrpeti 25 preko tuđe guzice. Pritom, ovo je čisto formalnopravno razmatranje koje se ne upušta u moralni i politički aspekt a on je po meni najbitniji: Ko ima pravo da na silu osvaja („oslobađa“) neku teritoriju sa stanovništvom koje se mukotrpno izborilo za svoju novostečenu državu? U ime kojih papirnatih „prava“? Ako je to tako, onda su Karađorđe i Miloš Obrenović i svi mi savremeni Srbi uzurpatori suvereniteta Otomanske carevine? Nekada je Srbija bila deo Imperije, to je bilo zapisano negde u nekom ćitabu, u pravnom aktu. Konačno, spahije su imale svoje fermane kojima im je država dala atare čitavih sela i poverila im svu obradivu zemlju sa sve rajom na upravljanje i ubiranje danka za budžet suverene države oličene u NJegovom Veličanstvu Sultanu Padišahu. Kuda bismo stigli sa ovakvim papirnatobeživotnim pravničkim rezonovanjima? Hajde da budemo dosledni pa da povratimo „legalno stanje“ narušeno „jednostranim nasilnim aktima“ odn. Prvim i Drugim srpskim ustankom i svim potonjim ratovima protiv „svoje suverene države“! (Srbija je do Berlinskog kongresa 1878. godine bila autonomna provincija Turskog carstva, dakle to je po pravnim shvatanjima bila i država Srba, samo što je Srbi nisu takvom smatrali, iz suviše dobrih razloga.) Hoćemo li da osudimo knjaza Mihaila i tadašnje narodne poslanike zato što su 1861. godine prekršili „Turski ustav“ (Hatišerif iz 1838. godine) time što su doneli Zakon o ustrojstvu Narodne vojske? Na taj način oni su izigrali i zaobišli odredbe važećeg Ustava (Hatišerifa) Autonomne kneževine Srbije (nametnutog od Porte) po kome Srbija nije smela držati vojsku! Takvim „protivpravnim“ delovanjem knjaz Mihailo i narodni poslanici stvorili su srpsku vojsku i Ministarstvo vojno. (Do tada je Ministarstvo unutrašnjih dela komandovalo policijom i malobrojnom oružanom silom stvorenom za održavanje unutrašnjeg poretka u zemlji.)

Smutnoe vremja odavno ovde traje, retko kad je nastajao diskontinuitet sa njim. Šta će se dogoditi ako policija i/ili vojska suverenog Kosova zaposednu važne tačke na svom nesuverenom severu? Akumulaciju Gazivode, delove kombinata Trepča… Ko će objasniti ljudima šta je po sredi, ko će im otvoriti oči? Ko će smeti da im pogleda u oči? Hoće li ulični demagozi i bukači dobiti priliku za svoju „nacionalnu revoluciju“?

Autor je književnik i istoričar