Foto: Sanela StefanovićZaječarka Sanela Stefanović, profesorka likovnog, od 2006. godine boluje od multiple skleroze, ali je to nije sprečilo da se bavi slikarstvom, izrađuje lutke, i glumi kraljicu u bajci “Dobra vila – ukradena čarolija”
Ona je rođena je 1984. godine. Završila je srednju umetičku u školu i fakultet, odsek slikarstvo i umetnost. Živi i radi u u Zaječaru, u osnovnoj školi „Hajduk Veljko“.
Prema njenim rečima 2006. godine, dakle pre 15 godina, prve simptome bolesti osetila je pri šetnji, sa prijateljicom u parku, kada je osetila zategnuće mišića, pored toga što je malo hodala, što je nju strašno uplašilo, pošto nije znala šta se dešava.
“Odmah sam otišla za Niš kod mog tadašnjeg, a i današnjeg doktora, koji me je ostavio u Kliničkom centru gde sam ležala dve nedelje. Izvršili su mnoge analize – rađena mi je magnetna rezonanca, i uzet likvor, gde je nalaz bio normalan. Ipak, ispostavilo se, odnosno na kraju mi je postavljna dijagnoza – multiple skleroza”, objašnjava naša sagovornica kako je saznala svoju dijagnozu.
Pored saznanja da boluje od te bolesti to je nije sprečilo da završi fakultet, a da nakon toga počne da radi u osnovnoj školi Hajduk Veljko, glumi u jednom filmu, odnosno bajci, koja je snimljena, i da pravi lutke.
“Naprotiv, kada mi je postavljena dijagnoza, iskreno, pogledala sam u plafon i kao da se moj život za 10 godina ubrzao, jer generalno nisam znala šta se dešava. Sama reč mog lekara da je to bolest za koju u svetu niko od lekara ne zna kako nastaje i kako se leči, meni je to bilo prosto nesvakidašnje. Sama pojava, sam naziv, prosto mi je bilo to sve neverovatno i nije se nekako uklapalo ni sa mojim željama ni sa mojim snovima, i onome o čemu sam maštala i razmišljala, i kako sam videla sebe u nekoj budućnosti”, kaže za Danas Sanela Stefanović.
Njen zadatak je, kako ona kaže za Danas, “bio prvenstveno da ublaži bol majci, porodici, da ih primiri, i to je, kako ona tvrdi, jedan od najvećih i najtežih zadataka bio”.
“Pomiriti se sa tim je pomiriti se sa nečim što je prosto neverovatno, ali vremenom je to uklonjeno, jer sam dokazala i celoj porodici i majci da se sve može rešiti kada se hoće. Potrebno je mnogo želje i potrebe za nečim”, objašnjava Sanela.
Kako ona ističe za Danas, najjače kod nje je bila vera i snaga da nešto postoji, moć da se realizuje, i da se može i mora ići napred.
“Ne sme se stajati u mestu, jer ako izgubimo to vreme i ako se ništa ne bude dešavalo, mi smo u situaciji da biramo – ili ćemo biti živi, ili možemo odmah da zaboravimo na sebe. S obzirom da sam osoba koja ide iz krajnosti u krajnost, osoba koja rođena sa crnim ili belim, sa da ili ne, može ili ne može – sredina kod mene ne postoji, i ja sam odlučila da se prihvatim za tim da mogu, da se uvek može, samo mora naći način i rešenje. Iskreno pravila sam se da ne postoji bolest, iako su naravno u početku bile neke nesvakidašnje situacije sa kojima sam morala da se izborim”, objašnjava naša sagovornica kako je doživela i kako se nosi sa bolešću.
Sanela se seća slabost u nogama, koja se pojavljuje kada su velike vrućine, u to vreme kada je u junu polagala ispite, i tada je obavezno posećivala pulsnu terapiju, primala kortikosteroide, a seća se i trenutka kada je tri, četiri sata ležala u krevetu, a sestra uključivala infuziju.
“Sve je to moralo tako da bih ja mogla i dalje da nastavim sa svojim životom, jer je to tada bilo jedino rešenje. Sećam se trenutka kada sam ja gledala na sat da ne zakasnim na ispit, a sestra je za mnom pohitala i rekla “stani”, nemoj tako brzo, moraš se malo odmoriti. Ali ne – vremena nije bilo, kakav odmor, o čemu neko govori, kad mene čeka ispit, ja to moram završiti. Tako da, bile su tako neke situacije. Pa recimo situacija da ja na samom početku, po postavljenoj dijagnozi, nisam znala kako da to saopštim mojim najbližim prijateljima i prijateljicama sa kojima sam ispijala kafu – to su prijateljice iz detinjstva”, objašnjava trenutke kroz koje je prolazila ona.
Objašnjava, primajući kortikosteroide putem braunile našla je neko rešenje da to prikrije nekom maramom , i ona je pristajala njenom imidžu pošto je slikarka, i kako ona kaže, tako se jedan period izvlačila, ali kada njena savest više nije mogla da to krije, eksplodirala je na kraju i priznala istinu svojim prijateljicama.
“Drugarica je recimo bila stašno povređena i razočarana zašto joj ja odmah nisam to saopštila, dok je druga “skinula kapu” i “kazala svaka čast na tolikoj hrabrosti u svemu tome”. Ti neki trenuci, mogu priznati, da me je to nekako ojačalo i dalo mi je snage da se borim i jače i više da ne pokleknem kako bih mogla da sustignem osobe koje nemaju moju dijagnozu. Međutim imala sam jedan uslov – da u toj priči usporim svoj tempo, da obavljam sve svoje funkcije kao ostali, kako bi mi život bio lakši. Međutim, situacija, usporavanjem svog tempa i svrhe u životu – bilo je mi je veoma naporno. Zašto? Zato što sam ja osoba koja brzo hoda, osoba koja voli noću da radi, čita, da funkcioniše, i osoba kojoj ne smeta galama i gužva, koja može funkcionisati među milion ljudi. To mi je vremenom bilo dosta teško i naporeno jer jednostavno fizička mogućnost to nije dozvoljavala. Vremenom je moje telo pokleknulo”, požalila nam se Sanela Stefanović.
Uprkos teškoj bolesti, ona kaže da se u životu sve odvija tako spontano i sve je relativno, i to su sve svakdonevne stvari sa kojima recimo proživiš i doživiš kao “Dobro jutro” i “Dobar dan”, i tako dalje.
“Ima naravno dobrih, ima loših situacija, kao kod svakog , samo moramo naći način kako da to prevaziđemo i da rešimo. U celoj toj priči velika moć jeste ljubav, vera i nada da se opstane. Ne slušajući drugog, već slušajući samo svoje srce, i svoju intuiciju, generalno to je ono što me je čitav život vodilo”, ističe naša sagovornica i dodaje “da kao što postoje različite osobe, postoji i različit tempo”.
Opet podseća da kada je dobila dijagnozu, trebalo je prilagoditi svoj ritual u životu, ono što je bilo brzo, trebalo je u tom trenutku da bude malo sporije.
“Tako sam ja, sve zavisi od tog dobrog jutra i mog raspoloženja. Mogla sam u jednom danu da naslikam par slika, mislim tako se kaže, da započnem par slika, a mogla sam u jednom danu samo da sedim i da razmišljam, da promišljam da ne uradim ništa”, opisije Sanela kroz šta je sve prolazila.
Prema njenim rečima što se tiče raznih kreativnosti one su navirale i dolazile su ideje među kojima je bila da napravi nešto opipljivo.
“Dobila sam potrebu da modelujem. Iskoristiila sam nešto od različitog materijala, od sunđera, imala sam par ovih magneta, to je jedna od najsloženijih lutaka koja se može napraviti – marioneta. Zatim je tu bio veći broj javajki – to su lutke koje su na dršci koje se pokreću uz pomoć drške. Zatim one lutke koje govore, to su lutke koje pomeraju svoja usta i ginjol lutke, to su one koje su najpribližnije deci i one se mogu napraviti i od čarapa”, napominje Sanela.
Kako Sanela kaže to je naučila od svoje drage profesorke koja, koja je nju povela sa sobom, i rekla “ne moramo mi umetnici samo slikati, praviti mozaik, mi možemo praviti lutke, možemo se baviti pozorišnom umetnošću”.
“S ozbirom da ja volim teatar, u drugoj godini srednje škole pristupila sam jednoj pozorišnoj sceni, u pitanju je komedija „San letnje noći“. Sa prijateljicom sam se ostvarila u ulozi dobre vile, i bilo je veoma zanimljivo. Samim tim sam razvila veliku ljubav prema pozorištu. Samim tim ta ljubav prema pozorištu mene odvodi sa profesorkom da saznam i nešto o lutkama. Došli su Bugari kao gosti. Mi smo sa njima sarađivali sa na fakultetu, jedno mesec dana su oni nas obučili samoj tehnologiji izrade lutaka. Mi smo dobili zadatak da napravimo neku lutku. Napravila sam jednu zelenu žabicu, javajku. Napravila sam, dakle, tu žabicu, nazvala je Fionom. To je bila moja prva lutka, moja prva Fiona”, objašnjava Sanela kako je napravila prvu lutku.
Prema njenim rečima nakon toga, zahvaljujući tom umeću, dobila je diplomu tehnologije izrade lutaka, i krenula je dalje da to proučava.
“Do sada imam 35 lutaka. Nisam nijednu do sada dala nikome. Nisam o tome ni razmišljala. One se mogu iskoristiti u pozorištu, u svakodnevnom životu, u toku funkcije na poslu, kada je u pitanju scenska umetnost ja mogu dakle to prikazati, i o tome sam razmišljala. Jednostavno to što se dogodi u nama i mi moramo da uradimo. Ako to ne uradimo mi psihički eksplodiramo”, kaže Sanela i dodaje da je to bila njena hrana, to je ono što je odražava i dan danas”.
Nakon lutaka imala je i mnoštvo crteža, i počela je da radi inovativnom tehnologijom crtanja, ali tajnu kako nam je kazala, neće otkriti.
Ono što je prema njenim rečima “kruna” svega šta je uradila nakon dobijanja dijagnoze, je učešce u filmu ili bajci koju je prihvatila kao zabavu za sebe, i dobrobit za druge.
“Pitali su me da snimimo bajku za decu “Dobra vila – ukradena čarolija” koja je prikazana u više škola u Srbiji. Ja sam u toj bajci bila kraljica, dok je kralj bio Nebojša Dugalić. Bajka je bila fantastična i uživala sam u snimanju, ali pošto je bilo hladno kada su snimali, sagovornica Danasa kaže, da se bojala da će njeno telo i glas zadrhtali od hladnoće i da će pokvariti snimanje, ali ipak to se nije dogodilo i snimili su sve bez problema”, kaže ona.
Za Danas kaže da je ona osoba koja ne planira ništa i sve što radi, radi s ljubavlju, a plan dođe preko noći, ali ono što zamisli mora realizovati.
“Nekada je išlo brže, sada malo sporije. Ne volim publiku da unapred obavestim šta planiram, već volim da ih iznenadim”, zaključila je ona.
Sanela pored umetnosti nastavlja sa terapijama, i nada se da će nakon 15 godina savladati ovu opaku bolest.
“Ne predajem se i nikada se neću predati”, poručila je ona.
Podsećamo, prvu samostalnu izložbu imala je 2002. godine godine u rodnom gradu, a poslednju 2016. u Čikagu.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
