Ne razmišljam o povratku u Srbiju

Anja Krnetić je rođena u Minhenu 1995. godine. Svoje detinjstvo je provela u Novom Sadu gde je i upisala studije arhitekture.

Nakon godinu dana studiranja u Novom Sadu odlučila je da svoje studije nastavi u Austriji i ostvari svoju želju za životom u inostranstvu. Beč je samo prvi korak ka tome.

„Želju da odem u inostranstvo imala sam oduvek. Moja priča je takva da sam se spletom okolnosti rodila u Minhenu, a da su se moji vratili u Srbiju dok sam ja još uvek bila beba. Tako sam u detinjstvu imala priliku da posećujem Minhen i bila zaljubljena u grad, način života, kulturu pa čak i zvuk nemačkog jezika, iako ga nisam razumela“, rekla je Anja.

„Kada sam posle završene prve godine fakulteta u Novom Sadu odlučila da odem u inostranstvo, otići u Minhen na studije nije bilo tako lako. Opcija studiranja u Beču bila je izvodljivija, tako da sam ja došla u Beč sa namerom da kada se stvori prilika, odem u Minhen“, istakla je Anja.

Prvi dani u Beču bili su joj ispunjeni istraživanjem grada. Osećaj da će u tom gradu graditi svoj život došao je tek kasnije.

„Tako se moja želja da živim u inostranstvu ispunila. Došla sam u Beč i prvih mesec dana bilo je super, osećala sam se kao na nekom putovanju. Novi grad, nova mesta, obilaženje muzeja, upoznavanje novih ljudi. A onda je prvobitna euforija prošla i onda sam shvatila da nisam na putovanju nego da je to sad moj novi život“, navela je.

Ona smatra da je uvek mnogo lakše otići negde ako tamo već nekoga poznajete i on vam može pomoći u prvim danima pri dolasku.

„Da se snađem u Beču po mom dolasku pomogle su mi dve nerođene sestre sa kojima sam živela prvih par godina. U momentu kad sam ja došla u Beč one su bile tu već nekoliko godina, tako da su znale kako stvari funkcionišu, viza, fakultet, kurs jezika…“, rekla je Anja.

Učenje jezika i praćenje nastave na stranom jeziku bio je jedan od najvećih izazova.

„Najveći šok po dolasku bio je definitivno jezik. Iako sam ga učila u srednjoj školi, i išla na kurseve u Novom Sadu, moj nemački je bio na nekom osnovnom nivou, i nikad ga nisam pričala. Da bi krenuo na fakultet, koji je uglavnom na nemačkom jeziku, bilo je neophodno položiti test jezika određenog nivoa. Zbog toga sam ja prvih godinu dana išla na intenzivni kurs nemačkog, gde su časovi bili svakodnevni. Uglavnom su na tim kursevima bili studenti, i svima nam je cilj bio isti, da položimo test nemačkog i da krenemo da studiramo. A onda je posle godinu dana počeo fakultet. Tu sam tek doživela šok. Sa fakulteta koji godišnje primi oko 100 ljudi, došla sam na fakultet koji godišnje primi oko 500-1000 studenata arhitekture, gde jako puno ljudi priča nemački kao maternji jezik“, priča Anja.

Ono što je na početku delovalo kao nemoguće danas joj je postalo rutina.

„Sećam se jednog od prvih predavanja, bilo je na nemačkom i trajalo je oko 3 sata, na kom sam ja razumela po koju reč, ali nijednu rečenicu. U moju samoodbranu profesor je imao jak švajcarski naglasak“, rekla je Anja uz smeh.

„Posle nekog vremena počneš da razumeš i rečenice, a onda položiš i prvi ispit, uradiš prvi projekat, i budeš srećan. I svakom ko razmišlja da ode u inostranstvo savetovala bih da uči jezike, pa i onima koji možda trenutno nemaju takvih želja“, istakla je.

Pitali smo je koliko često dolazi u Srbiju i kako uspeva da održi kontakte sa prijateljima iz Srbije.

„U Srbiju sam u početku dolazila baš često, ali posle nekoliko godina taj broj dolazaka ili možda bolje rečeno odlazaka za Srbiju smanjio se na dva puta godišnje. Održavanje kontakata jeste izazov, pogotovo kada ste osoba koja više voli da se vidi sa nekim i ispriča, i koja ne voli dopisivanja i pričanja na telefon“, rekla je.

Želju da se ovde vrati ipak ne oseća.

„Ne razmišljam o povratku u Srbiju jer sam se navikla na život ovde, sve je mnogo organizovanije i pruža veće mogućnosti za mlade ljude“, odgovorila je.

Humor je ono što je i dalje navede da upali neku emisiju iz Srbije.

„Dešavanja u Srbiji ne pratim redovno. Najviše pratim Kesića, jel se to važi?“, našalila se Anja.

Za kraj, rekla nam je da se zbog svoje odluke nije nijednom pokajala i da je za nju najveća prednost života u inostranstvu sloboda u izboru svog zanimanja i kreativnog pristupa prema poslu, te mogućnosti stalnog unapređivanja.

„Ono što Austrija može da mi ponudi a što Srbija ne može, i ono zbog čega sam ja došla je posao, puno više opcija i prilika. Mislim da Austrija zbog svog standarda nudi više prilika za rad na nekim kreativnim poslovima“ zaključila je.

Trenutno završava fakultet i sa svojim momkom, koji je iz Bosne i Hercegovine u Beč došao sa istim ambicijama kao i ona, planira svoj sledeći korak. Od Minhena i dalje nije odustala, ali razmatra i druge opcije, posebno zemlje engleskog govornog područja.