Malo je ljudi u srpskom pravosuđu koji su se u poslednjih petnaest godina bavili sigurno najtežim oblikom krivičnih dela – ratnim zločinima. O haškim optuženicima, Akcionom planu, Ratku Mladiću, regionalnoj saradnji tužilaštava, ratnim zločinima i sopstvenom odnosu prema ratnim zločinima razgovarali smo sa tužiocem za ratne zločine Vladimirom Vukčevićem.
Jednom ste rekli da policija nema inicijativu za istraživanje ratnih zločina i potragu za haškim beguncima. Koliko se to promenilo u protekle dve godine?
– Problem saradnje policije i tužilaštva možemo posmatrati na dva načina. Prvi je želja tužioca da na svom stolu ima što više krivičnih prijava, da do eventualnih počinilaca ratnih zločina dođe sama policija, a ne zamenici tužioca koji zatim traže njihovo privođenje od policije. Drugi pogled na ovu saradnju bili bi realni problemi koje policija ima, njihovo angažovanje u Akcionom planu, nedovoljno kadrova i pitanje njihove stimulacije. Činjenica je i da je mnogo policajaca učestvovalo u ratu na Kosovu i Metohiji, i da su neki od njih prešli crtu civilizacijskog ratovanja i ušli u zonu koja je interesantna nama u Tužilaštvu za ratne zločine. Oni su prekršili moralna, društvena, humanitarna pravila i time okaljali čast hrabrih pripadnika policije koji su branili svoju zemlju, čija se hrabrost zanemaruje i zaboravlja upravo zbog zločina ovih drugih. Ubicama civila, žena i dece, ratnih zarobljenika, sudiće se i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije će u procesu progona ovakvih lica dati maksimalan doprinos. Želim da svi pravosudni organi i u regionu i na Kosmetu dele ovakav moj stav i da svi dovedemo pred sudove odgovorne za ratne zločine.

Hjuman rajts voč o radu Tužilaštva

Izveštaji Hjuman rajts voča i Helsinškog odbora za ljudska prava su po Tužilaštvo i Veće za ratne zločine veoma povoljni, što nije slučaj sa Vrhovnim sudom Srbije. Kako komentarišete tu razliku u stavovima i da li može biti posledica po građane Srbije usled ovakvog delovanja pravosudnih organa?

– To su dve najrespektabilnije organizacije, čiji su izveštaji čitani na mnogim važnim mestima u svetu. Kritike shvatam kao izazov, moj tim i ja činimo sve da pokažemo, kroz najteže teme, domete demokratije u Srbiji. I to se prepoznaje. Napravili smo jednu instituciju koja je za poštovanje svuda, sarađujemo veoma dobro sa Norveškom, Švedskom, SAD, Kanadom, ali pre svega za kolegama iz regiona, na šta sam posebno ponosan. Zajedno činimo velike napore da se kazne greške pogrešnih politika iz prošlosti koje su rezultirale ratnim zločinima nad nevinim stanovništvom ili ratnim zarobljenicima. Ova regionalna saradnja uzima se kao primer kako profesionalni pristup poslu, razumevanje i poverenje može doprineti razvoju procesa pomirenja. Poverenje međunarodne zajednice u naše pravosuđe od izuzetnog je značaja, kroz ove predmete analizira se i kompletna reforma pravosuđa u procesu evropskih integracija. S druge strane, nije kolegijalno da komentarišem i ocenjujem rad Vrhovnog suda. Svoje primedbe iznosim kroz žalbe na njihove odluke, ali i objavljivanjem jasnih i javnih stavova ovog Tužilaštva.

Govorili ste i o otporima koji postoje u službama bezbednosti Srbije u vezi sa potragom za haškim optuženicima. Ima li tu nekog pomaka?

Novi slučajevi iz Haga

Očekujete li nove slučajeve iz Haga?

– Mislim da će arhiva Tribunala u Hagu i predmeti koji su prekinuti u fazi istrage, a kojoj zahvaljujući dobroj saradnji sa Tužilaštvom tribunala imamo pristup, biti dragocen izvor za formiranje novih predmeta pred našim Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu. Problem je u našim kapacitetima i neophodna su nam u dogledno vreme kadrovska pojačanja, pre svega istražitelja-analitičara i saradnika koji će formirati predmete za tužioce. U tome vidim šansu za mlade, moderne, stručne ljude koji će dobiti šansu da pomognu da se završe poslovi koji tište Srbiju već drugu deceniju, a za koje oni nisu odgovorni. Potpuno sam uveren, obzirom na veliko razumevanje koje postoji u Ministarstvu pravde i njegovo strateško opredeljenje da se podrži rad Tužilaštva i Veća za ratne zločine, i finansijski i tehnički, da ćemo mi u pravosuđu, ovaj težak posao još bolje u budućnosti obavljati.

– Akcioni tim, kako kaže i sam njegov naziv, postao je zaista tim, koji dobro funkcioniše. Kada završimo naš posao i preostali optuženi se nađu u Hagu, pravićemo analize, utvrđivati šta je moglo bolje i efikasnije da se uradi, gde smo napravili greške. Mislim da danas u službama bezbednosti duvaju neki drugi, rekao bih mnogo demokratskiji vetrovi, da većina ljudi u njima shvata primarne interese države, i da su ti otpori, o kojima sam govorio svedeni na izuzetke. S druge strane lične stavove, otpor koji postoji prema saradnji sa Tribunalom u Hagu koji je u emocijama oko 40 odsto ljudi u Srbiji druga su i objašnjiva pojava koja prati tranzicioni period i hrani se jeftinim populizmom pojedinih radikalno orijentisanih političara.

Predmet „Tuzlanska kolona“

Predmet „Tuzlanska kolona“ i hapšenje Ilije Jurišića izazvalo je veliku pažnju u regionu. U BIH je zbog ovog slučaja bila sazivana vanredna sednica parlamenta, a slučaj Jurišić bio je i glavna tema razgovora ministara pravde Srbije i BIH.

– Zločin nad vojnicima u „Tuzlanskoj koloni“, ali i događaji koji su nakon toga usledili jedan je od najtežih masovnih zločina u 1992. godini. Naše tužilaštvo je ovaj predmet nasledilo od vojnog pravosuđa u fazi istrage, sa raspisanim poternicama protiv šest osumnjičenih. Bosna takođe u istrazi ima 10 osumnjičenih i to je dobar signal, Jurišić je uhapšen kada je postao dostupan našim organima gonjenja. Bosna traži njegovo izručenje, ali naš, kao i bosanski u koji smo svi zajedno involvirali neke odredbe bivšeg zakona SFRJ, ne dozvoljava tu mogućnost za krivična dela za koja je zaprećena kazna preko 10 godina zatvora, bez obzira na državljanstvo. Mislim da je najvažnije da se zakon poštuje kao i ljudska prava osumnjičenog. Napominjem da se Marinko Jurčević i ja odlično razumemo i da imamo izvrsnu saradnju. Takođe, u ovakvim predmetima nažalost nekada ima i previše politike. Prisustvovao sam konstruktivnom sastanku dva ministra i mislim da su naši prijatelji iz Bosne i Hercegovine svesni zakonskih prepreka koje imamo za izručenje, ali i potrebe da potpuno utvrdimo istinu o zločinu nad 80, u najvećem broju mladih ljudi, u Tuzlanskoj koloni.

Kakvi su rezultati dosadašnje potrage za najtraženijim haškim beguncima Mladićem, Karadžićem, Hadžićem i Župljaninom?
– Svakodnevne akcije na teritoriji Srbije i susednih država, kao i drugi potezi koje nisam u ovom trenutku u mogućnosti da saopštim. Za Karadžića nemamo nikakav pouzdan podatak da se nalazi u Srbiji, tako da su naše aktivnosti usmerene ka preostaloj trojici.
Ima li ikakvih informacija o novoj mreži Mladićevih pomagača, odnosno da li je identifikovana nova mreža?
– Kada bismo imali identifikovanu mrežu, novu kako kažete, imali bismo i Mladića u roku od sat vremena. U svakom slučaju, radimo intenzivno na mreži i mrežama, na lociranju i hapšenju svih preostalih begunaca.
Na primeru grupe kojoj se sudi u Drugom opštinskom sudu evidentno je da se skrivanje Mladića obavljalo tako da jedan deo grupe ne zna za ono što radi drugi deo. Predsednik Nacionalnog saveta Rasim Ljajić rekao je da Mladića okružuje mali broj ljudi.
– Više puta sam naglasio da je veoma važno da se nadležnost za jatake, odnosno pomagače, prebaci izmenama zakona, čiji smo predlog još 8. avgusta 2006. godine podneli, na naše Tužilaštvo. Ohrabruje stav novog ministra pravde i mislim da će to ubrzo biti usvojeno u skupštinskoj proceduri. Tada dobijamo još jedno „sredstvo za rad“ i znatno veću šansu da svi preostali begunci budu uhvaćeni. Slažem se potpuno sa gospodinom Ljajićem i to je mišljenje svih nas u Akcionom timu.
Kakve su pretpostavke i kakve informacije u vezi sa tim?
– Široka mreža pomagača bila bi rizična za haške begunce, hapšenje Zdravka Tolimira umnogome ih je obezglavilo, i mi sigurno napredujemo ka konačnom cilju i jednom od pet prioriteta nove Vlade Srbije, završetku saradnje sa Tribunalom u Hagu hapšenjem preostalih begunaca. Uostalom, videli ste i reakcije gospođe Karle Del Ponte, koja će nas uskoro ponovo posetiti.
Bilo je priča da je glavna tužiteljica Karla del Ponte nezadovoljna Vašim radom?
– To je već prošlost. U jednom momentu je bio jedan nesporazum i to oko Akcionog plana. Ona je vrlo zadovoljna našim radom.
Zanima me da li je Tužilaštvo za ratne zločine identifikovalo neke nove bankovne račune najtraženijih haških optuženika koje bi trebalo blokirati?
– To su detalji iz Akcionog plana i o njima ne mogu da govorim. Možete pretpostaviti da činimo sve da haškim optuženicima budu presečeni izvori finansiranja, ali nažalost Ratko Mladić i ostali, ne ulaze u banke, i ne traže na šalteru novac sa računa koji su na njihovo ime.
Gde su identifikovani računi i o kolikim sumama na tim računima je reč?
– Mogu da vam odgovorim kao i na prethodno pitanje, ali i da istaknem činjenicu da su po pravilu svi oni veoma bogati ljudi, neki od njih su bili povezani i sa pripadnicima organizovanih kriminalnih grupa. Optuženi koje procesuiramo ovde u Beogradu su ljudi koji su prebogati i za zapadna merila, a svoje bogatstvo stekli su pljačkom u nesrećnim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije. Da li je normalno da jedan čovek ili sa njim povezana lica poseduju 27 lokala, benzinske pumpe, kuću od milion evra? To je stečeno pljačkom i ja ću se zalagati da i osuđeni ratni zločinci takođe polože račune svojoj državi u smislu oduzimanja imovine koju su stekli na ovaj način. Precizno, mislim da institut oduzimanja imovine koje se predviđa u budućim zakonskim rešenjima za organizovani kriminal, treba da važi i za ratne zločine.
Interesuje me i da li je ikada utvrđena bar okvirna suma na blokiranim računima haških optuženika u inostranstvu ili ljudi koji ih podržavaju, a zabranjen im je ulazak u EU, koja im je i blokirala račune? Ako se ne varam Šešeljev račun je pronađen u Americi.
– Ja govorim o preostaloj četvorici begunaca za kojima traga Akcioni tim, Šešelj nije u nadležnosti ovog tužilaštva već haškog. Svakako su pomenute sume ogromne za shvatanje prosečnog građanina Srbije koji teško i pošteno zarađuje za život.
Da li ove mere zamrzavanja računa daju rezultate, jer se sumnja da se optuženici kriju zahvaljujući keš novcu koji dobijaju od svojih pomagača?
– Upravo sam to i pokušao da Vam objasnim. Novac kojim se finansira skrivanje begunaca, često ima kriminalno poreklo, dolazi iz sivih i ne tako lako vidljivih tokova. O tome smo veoma mnogo govorili sa gospođom Del Ponte, koja je kao što znate ekspert upravo za ova pitanja. Takvim tokovima novca se teško ulazi u trag i mislim da zamrzavanje računa na ime ima više karakter poruke koju želimo i mi i naša država da pošaljemo, nego što će se tako onemogućiti njihovo skrivanje.
Da li su identifikovane osobe koje su uplaćivale novac optuženicima i da li su preduzete neke zakonske mere protiv njih?
– Mislim da je malo verovatno da će neko uplatnicom u pošti uplatiti određeni iznos na račun Ratka Mladića. Krivično delo pomaganja obuhvata i taj vid pomoći počiniocima ratnih zločina, te se na taj način i može procesuirati. Kada dođe do promene zakona i pred Većem za ratne zločine.
Govorili ste i o pretnjama tužiocima koji rade na istragama najtežih ratnih zločina. Da li je bilo pretnji Vama?
– Bilo ih je u više navrata i o tome sam obavestio nadležne organe. Te anonimne pretnje me manje brinu nego one koje se izgovaraju za skupštinskom govornicom, gde se sudije i tužioci javno pozivaju na linč od predstavnika najvišeg organa sopstvene države! Mislim da to ne postoji nigde u svetu. Razlike u stavu prema ratnim zločinima nikome ne daje za pravo da vređa i ugrožava živote tužilaca i sudija. Najčešće u tim polemikama dolazi do relativizacije zločina, što je za nas pogubno. To je težnja da se oproste svi zločini i oni nad Srbima. Jedan veoma konkretan podatak. U procesno-pravnom smislu nijedan zločin nad Srbima na teritoriji bivše Jugoslavije u vreme miloševićevsko-radikalske vladavine nije tretiran pred sudovima naše zemlje. Upravo zato što su političke elite, organizovani kriminal i ratno profiterstvo vrlo dobro funkcionisali i razumeli se u regionu. Milošević i Tuđman su delili Bosnu, podržavali jedan drugog i igrali se sudbinama svojih naroda. Novac bivših jugoslovenskih republika je na mnogim privatnim računima u inostranstvu, a svi mi zajedno imamo preko 100.000 mrtvih i mnogo više unesrećenih, posrnule ekonomije i političku nestabilnost.
Davnih dana rekli ste da će za ratne zločine u Srbiji odgovarati svi za koje postoji osnovana sumnja da su počinili to krivično delo, bez obzira na mesto u političkoj, vojnoj i policijskoj hijerarhiji. Šta je sa slučajevima protiv nekada najviših državnih funkcionera?
– Nisam promenio svoj stav, niti ću odstupiti ni za korak od njega sve dok sam na ovom mestu. Ponavljam, ko god da je odgovoran za ratne zločine, koje mogu dokazati pred sudom, nikakvom političkom silom ili uticajwm neće biti izuzet od krivičnog progona Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Mislim da je veći problem u eliminaciji dokaza u vremenu pre petooktobarskih promena, zaveri ćutanja i esnafskoj solidarnost pojedinih pripadnika ovih grupacija, ali i nedovoljnoj svesti ili razumevanju koliko je važno zbog nas samih da u najvećoj meri razrešimo slučajeve ratnih zločina. Oni su predmet stalnog interesovanja i drugih subjekata, koji kreiraju spoljnopolitičke stavove u odnosu na Srbiju, tako da upravo naš rad ima izuzetno veliki značaj.
Kakav je Vaš lični odnos prema ratnim zločinima, odnosno kako doživljavate ljude koji su osumnjičeni za ratne zločine?
– Taj svoj odnos pokazujem kroz optužnice.
Sanjate li ratne zločine?
– Ne. Profesionalac je profesionalac, jer ako te to optereti… Možda dok si pripravnik takve stvari te opterećuju više, ali posle je to strogo profesionalno.
Kakva je veza ratnih zločina i organizovanog kriminala, pošto ste u dosadašnjem radu sigurno nailazili na tu vezu?
– Samo mogu da kažem da postoji veza između organizovanog kriminala i ratnih zločina. Svi znamo da jedan od vođa tih parapolicijskih formacija bio Željko Ražnatović Arkan, zna se ko je on bio, kao i cela ekipa koja je bila uz njega. Ta veza definitivno postoji.
Rekli ste da će biti suđeno u Srbiji i po komandnoj odgovornosti. Kada će biti uspostavljena ta praksa, jer zakonskih mogućnosti ima?
– Uporedite Srbiju sa zemljama u regionu i videćete da smo, iako u vreme izvršenja krivičnog dela nisu jasno definisana zakonska rešenja za procesuiranje komandne odgovornosti, primenom raznih oblika saizvršilaštva, otišli veoma daleko u našim postupcima pred Većem za ratne zločine. Optužen je ili je pod istragom sam vrh policijskih formacija, policijski generali, za zločine na Kosovu i Metohiji, istragom za Lovas obuhvaćeni su visoki činovi vojske, a tu nije kraj. Svaki od naših predmeta je otvorena knjiga i sam postupak uvodi nas veoma često u dalje rasvetljavanje zločina. Pogledajte na primer, slučaj Zvornik. Hag je počeo i dostavio nam delove istrage za četiri lica, mi smo došli do njih sedam, potom je definisan u samom pretresu Zvornik 2, koji je u fazi istrage, da bismo, nedavnim hapšenjem jednog osumnjičenog i potragom za drugim, koji je u bekstvu, otvorili i Zvornik 3. Tako je bilo i sa Ovčarom, gde još nije kraj. Na putu smo da Sireta bude izručen nama, ali i da posle glavnog pretresa i odluke Vrhovnog suda nastavimo našu procesnu strategiju i utvrdimo da li je bilo još odgovornih za ovaj zločin. Ipak, kroz rad svog tima ustanovili smo nekoliko obeležja sukoba iz devedesetih i zločina iz tog vremena. Najčešći izvršioci najtežih zločina su pripadnici teritorijalne odbrane, lokalno stanovništvo koje se uzajamno poznavalo, i došljaci koji su se predstavljali kao veliki borci za naše nacionalne interese, a u srži su bili obični pljačkaši koji su otimačinom stvarali ekonomske imperije i postajali „biznis elita“ u Srbiji u vreme Dafine i Jezde.
Dosta bivših državnih, vojnih i policijskih funkcionera se pominje u raznim optužnicama Haškog tribunala kao učesnici „zajedničkog zločinačkog poduhvata“. Ima li Tužilaštvo nameru da pokuša da procesuira neke od tih slučajeva u kojima se pominju bivši funkcioneri SFRJ i SR Jugoslavije?