Ne smemo zaboraviti Dan sećanja na stradanje Roma

Skočila sam iz kreveta kao oparena. I, naravno, pobegla pod klimu. Vreo pretpetak, da vreliji ne može biti, a valja razmišljati i raditi. Dakle, prvo kafa, pa sve ostalo. Uz prvi jutarnji, ledeni nes, pod klimom, prebiram po glavi šta sve danas imam od obaveza… i zadovljstava. Ta prva jutarnja kafa mi je obavezan ritual i vreme samo za mene. Pomaže mi da složim misli i započnem dan. Dakle, danas je 22. jul, ulazimo u finale priprema za dva partnerska sastanka u okviru projekata RomABC na Zapadnom Balkanu i ProDialogue, koji realizujemo pod pokroviteljstvom Erazmus Plusa. Na prvom projektu smo partneri OŠ Branko Pešić iz Zemuna, školi za osnovno obrazovanje i obrazovanje odraslih. A na drugom smo partneri nemačkom udruženju Kontakte fur Europa. Srećni smo što nam Turistička organizacija Srbije i EU info centar pružaju podršku u realizaciji sastanaka. To nam mnogo znači. Stiže nam oko 20 gostiju iz Nemačke, Mađarske, Grčke, Severne Makedonije, Rumunije, i Bugarske. Biće nam veselo i radno. Jedva čekam. Odoh do Sofije po srpsku narodnu nošnju.

Petak, 23. jul

Poslednji radni dan u nedelji ili predvikendni dan. Konačno prijatno jutro, nakon talasa vreline koja je vladala do pre nekoliko dana. Sa zadovoljstvom ispijam prvu kaficu i pravim plan za danas. Iz krošnje drveta ispod mog prozora dopire cvrkut ptica. Treba da odem do EU info centra da pokupim materijal za partnerski sastanak i da ga odnesem u školu. Na vestima najavljuju novi talas vrućina narednih dana. Dobro je da obavim što više posla danas. Silazim pomalo strmom ulicom da autobuske stanice. Onaj cvrkut me prati celim putem. U autobusu mi pažnju privlači mali broj ljudi koji nosi zaštitne maske. Deluje mi da smo se nekako previše opustili. I dok razmišljam o tome, već sam se našla na Slaviji. Uvek se obradujem susretu sa centrom Beograda. To je grad u kome sam odrasla, završila školu i fakultet. Njegove zgrade i pločnici znaju sve moje priče i svaki moj korak do Pete beogradske gimnazije i Filološkog fakulteta.

Subota, 24. jul

Dođe nam i subota, ali radna. Odmaraću sutra. Sastavljamo agendu za partnerski sastanak RomABC na Zapadnom Balkanu i rezervišemo sobe za naše partnere. Oba sastanka će se održati u školi Branko Pešić, školi u kojoj radim i kao nastavnik romskog jezika i koju veoma volim. Retko koja škola je lepa kad u njoj nema dece, uglavnom deluju sablasno i pusto, ali to nije slučaj i sa našom školom, razmišljam poluglasno dok šetam hodncima i proveram koliko su odmakle pripreme za sastanke. Valjda je to zbog toga što smo u toj školi svi jedna mala srećna porodica. Ali mislim da je ključna stvar u tome što imamo dobrog direktora koji je pošten, vredan i saosećajan. Prvi, među jednakima. Svakako škola kojom naše Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja ima sve razloge da se diči. Pomalo mi je žao što sam ja jedini nastavnik romskog jezika u Beogradu. U Vojvodini ih ima barem 20 zaposlenih, a ni na jugu Srbije ih ne manjka. Ali, avaj, romski jezik u centralnoj Srbiji nikako da zaživi. Svakako nešto na čemu treba poraditi, ali i zamoliti prvog potpredsednika Vlade i ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja gospodina Branka Ružića za podršku. Dok prilazim zbornici čujem štampač kako vredno radi. Izlaze agende, posteri, flajeri, nalepnice sa imenima… Smeškam se zadovoljno, ostalo je još samo da se prebaci projektor, platno i flipčart u zbornicu. To ćemo u ponedeljak, sutra je ipak nedelja i dan je za odmor.

Nedelja, 25. jul

Koliko sreće stane u jednu reč. Nedelja. Liturgija. Dok ležim u krevetu, prebiram po glavi koliko dugo nisam išla na liturgiju od kad je počela pandemija i koliko dugo se nisam pričešćivala. A tek koliko dugo nisam bila kod oca u Lešju. Odmahnem rukom i odahnem, sad je sve to iza mene. Otkad sam se vakcinisala, strah me je popustio. I dalje sam oprezna i pridržavam se svih mera predostrožnosti, ali živim normalno. Liturgiju više ne propuštam, a i kod oca Dionisija idem što češće mogu. Nedostajao mi je. Čudno je to kad shvatiš da si odrastao onda kad ti nije teško da odeš do Lešja samo da vidiš oca i da se uveriš da je dobro i odmah se vratiš u Beograd. Spremam se za liturgiju i razmišljam kako bi svako bio srećan ko ima oca kao što je moj. Baš pre nego što sam izašla iz stana, čujem mobilni kako zvoni: „Jel idemo posle liturgije na kafu i ručak? Obećala si“, čujem nasmejani glas svoje sestre Mirjane. „Nemoj slučajno da je Tanja rekla da ne može i da mora da radi. Danas je nedelja“… Smejem se i potvrđujem da sve ostaje kako smo se dogovorile. Nakon liturgije, eto nas u centru Beograda. Biramo gde ćemo, ja sam uporna u tome da ne idemo na Obilićev venac, jer tamo „ne idu pravi Beograđani“, ali su me Mirjana i Tanja nadglasale rekavši da hoće baš tu da sednu i da ručaju. I tako smo završili na Obilićevom vencu. Nepotrebno je reći da sam uživala.

Ponedeljak, 26. jul

Ubrzava mi se vreme. Čini mi se da mi dani prođu brže nego što uspem da pozavršavam sve svoje obaveze. A može biti i da me vrućina usporava. Sastavljam kvartalne izveštaje za projekte koje realizujemo, potpisujem radne liste, proveravam šta su sledeći zadaci i rokovi. Utom zvoni mobilni, na identifikaciji piše Životić Lepotić, nadimak koji sam dala svojoj sestričini Mariji. Čim sam rekla halo, s druge strane se začuo molećiv glasić: „Tetka, a jel me vodiš danas na sladoled? Jako je vruće.“ Istog trenutka sam shvatila da ću sve preostale obaveze uspeti da završim bez problema i pohitala da vodim Maru na sladoled. I mogu vam reći da nisam pogrešila. Nakon što smo se počastile sladoledom i šetnjom, vratila sam se i sela da radim, ali mi je posao išao jako brzo i lepo. Dakle, uvek treba napraviti pauzu za sladoled. Pogotovo ako imate sestričinu. Ispalo je dobro što me je Mara ubedila da planirani radni sastanak Romaga odložimo za predveče. Radni sastanak je prošao kao i svi sastanci našeg udruženja, opušteno, vedro i radno. Mi zastupamo tezu da rad i zabava idu zajedno. Možda u tome i leži ključ naše uspešnosti. Dogovoren je preliminarni plan i dogovor za polaganje venaca 2. avgusta, povodom Međunarodnog dana sećanja na genocid počinjen nad Romima u Drugom svetskom ratu.

Utorak, 27. jul

I danas smo na radnom sastanku pričali o 2. avgustu i o tome koliko je kultura sećanja na stradanje Roma u Drugom svetskom ratu na veoma niskom nivou. Zato smatramo da je bitno da 2. avgusta položimo vence kraj spomenika na mestu logora Zemun – Staro sajmište i razgovaramo o stradanju koje se desilo. Posebno nam je drago što je poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković prihvatila poziv udruženja Romag da prisustvuje obeležavanju ovog značajnog i važnog datuma.

Sreda, 28. jul

Sreda je. Danas imam jednu lepu obavezu. Idem do Ministarstva kulture i informisanja da potpišem ugovor za projekat Dare to change. U ministarstvu me dočeka uvek dobro raspoložena i ljubazna Aleksandra. Nakon što sam sve potpisala, odlučila sam da se častim sladoledom. Nakon toga sam u Pride centru imala sastanak sa dvojicom divnih mladića, Matijom i Jovanom, kako bismo organizovali radnu posetu u okviru projekta ProDialogue, koji se zalaže za uspostavljanje dijaloga između manjinskih i ranjivih grupa i većinskog stanovništva. Zaista divni mladi ljudi, bilo mi je zadovoljstvo što sam ih upoznala i što ćemo se družiti već koliko sledeće nedelje gde će našim partnerima iz evropskih organizacija ispričati o problemima i izazovima sa kojima se suočavaju.

Sve u svemu jedan savršen dan i vreme za sladoled i odmor.

Autorka je izvršna direktorka Udruženja Romag i profesorka romskog jezika u Beogradu