Koje posledice može da proizvede višednevni požar na deponiji kod Užica?

Deponija Duboko nije trenutni, već višedecenijski problem, kako je po početku požara navelo Ministarstvo zaštite životne sredine.

Dan nakon početka požara, odnosno 6. maja, ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović izjavila je da je oko ove deponije proglašena vanredna situacija.

Gradonačelnica  je nakon toga izjavila da je požar lokalizovan, ali već 10. maja, tri dana kasnije, vatra je ponovo buknula.

Građanin Užica je na društvenoj mreži Reddit naveo da su, kada je požar izbio, dva vatrogasna vozila kroz grad prošla bez sirene, i uputila se u pravcu deponije, s tim da tada to niko nije znao.

– Verovatno su hteli da ugase vatru i zataškaju kako ne bi digli buru u gradu. Posle par dana kako je požar postao ozbiljniji tako je i dim stigao u grad i krenuo da truje narod. Ljudi iz opštine su rekli da ne treba niko da se brine, da će to ugasiti i da dim nije toliko štetan. Dodali su da je vazduh zagađeniji kad je grejna sezona. Inače, vazduh toliko smrdi od tih raznoranih otpada koji su se gomilali već decenijama, da je grad maltene pust, napisao je korisnik ove društvene mreže.

Pozar na deponiji Duboko, Uzice
byu/Ivo2912 inserbia

Osnivač Eko straže, Bojan Simišić, navodi da ovaj požar ne može tako lako da se ugasi, jer se deponijski požari teško gase, odnosno ne mogu da ih lokalizuju samo vatrogasci.

– Možemo da se setimo požara u Vinči, kog su gasili nedeljama. Često se ugasi, pa se ponovo upali. Problem je što svaka deponija u samom jezgru ima deponijski gas metan, koji nastaje raspadanjem organskih materija, objašnjava Simišić.

Dodaje da je problem što se u ovu deponiju uložilo dosta novca, zbog čega je ona trebalo da bude uređena po modernim standardima, a zapravo je urađena loše od samog početka.

– Desilo se da postoje različite komore, gde delovi treba da se uklone, i onda te ćelije treba da se zatvore. Ta separacija se nije dogodila, rađeno je krajnje amaterski i jednostavno je sada došlo na naplatu, kaže Simišić.

Smatra da, pošto je došlo do požara, prvo je potrebno da se adekvatno obavesti javnost, te da ovaj akcident ima određeni uticaj.

– Problem jeste što je Ministarstvo zaštite životne sredine vrlo brzo proglasilo da je situacija sanirana, a nije, zato što požar i dalje traje. Stanovništvo, ako već nije evakuisano, treba da bude obavešteno o problemu i da se daju neke smernice. Ona deca koja sada napolju treniraju fudbal to ne bi smela da rade. Ne treba da postoji nikakva fizička aktivnost u blizini deponije, ali ne samo to, ljudi koji ne moraju da budu u Užicu treba da se savetuju da odu negde dalje od grada, objašnjava Simišić.

Takođe kaže da nadležni koji mere materije u vazduhu mere samo PN 2.5 čestice, međutim u zapaljenom otpadu postoji veliki niz kancerogenih materija, za koje mi nemamo metodologiju merenja, samim tim ne znamo koliko je taj dim koji sa deponije ide prema Užicu opasan.

Simišić dalje navodi da brzo rešenje ne postoji, ali da požar svakako mora da se sanira.

– Posle toga treba da se uradi ono što se radi u svakoj normalnoj zemlji, a to je da se napravi izveštaj koji bi adekvatno obavestio javnost o posledicama samog požara. Tu postoji određena zona uticaja, ne samo kroz emisije u vazduhu, koje su opasne po populaciju, drugi deo problema je što te materije padaju na okolno poljoprivredno tlo, kaže Simišić.

Ipak, nije optimističan da će se to desiti, jer se u Srbiji to nikad ne radi.

– Ministarka Irena Vujović je najavila nekih 30 miliona evra koji treba da se ulože u sanaciju te deponije, pa se postavlja pitanje zašto se posao radi dva puta, i zašto toliko košta, ali i da li će se problem rešiti kad se sva sredstva ulože. U ovoj zemlji se stiče utisak da ne postoji niko kompetentan da uspostavi sistem upravljanja otpadom, navodi Simišić.

Zaključuje da je ovo što mi sada vidimo jedna cela decenija nesrećnog vođenja, kako cele zemlje tako i sistema upravljanja otpadom i da sada samo dolazi sve to na naplatu.